Tako, dakle: Gert Vilders ipak neće postati novi holandski premijer, iako je njegova radikalno desna, ksenofobična i antievropska Slobodarska partija (PVV) na novembarskim izborima ostvarila senzacionalnu pobedu, osvojivši 37 od ukupno 150 mesta u donjem domu parlamenta. Ni one koji su se mogućnosti da ozloglašeni političar zasedne u premijersku fotelju užasavali, međutim, vest nije naročito obodrila. Četiri stranke koje su o formiranju nove vladajuće većine pregovarale načelni dogovor su ipak postigle, i mada u kabinetu neće biti nikoga iz PVV (lako izvodljivo, budući da je lider pobedničke stranke zvanično i njen jedini član) nad vladom će sve vreme neizbežno lebdeti Vildersova senka.
Da pregovori između PVV, dugo vladajuće Narodne partije slobode i demokratije (VVD) odlazećeg premijera Marka Rutea, prošle godine formirane partije desnog centra Novi socijalni ugovor (NSC) i populističkog Pokreta farmera-građana (BBB) neće biti laki podrazumevalo se: postizborni pregovori u Holandiji nikad nisu takvi. S tim što stvari dodatno komplikuje okolnost da se na takvim pregovorima jedna partija krajnje desnice po prvi put pojavljuje kao glavni akter. Nezadovoljna razvojem situacije, NSC je u februaru čak saopštila da, šta god da se u međuvremenu desi, ona formalno neće biti deo novog vladajućeg bloka. No, čim je Vilders teška srca pristao da se odrekne premijerskog mesta – želeo je da se s njegovim dolaskom na čelo vlade saglase svi, ali je spremna da to prihvati bila samo BBB – situacija se promenila i bazični kompromis je relativno brzo postignut.
Ono što je zasad usaglašeno ipak izlazi iz okvira konvencionalnog, barem u holandskim okvirima. Kim Puters, u zvaničnoj roli neutralnog posrednika u postizbornim pregovorima, saopštio je da su se četiri stranke dogovorile da bude formirana „ekstraparlamentarna“ – čitaj: tehnokratska – vlada u kojoj će ministarske funkcije biti ravnomerno podeljene između političkih figura i nestranačkih eksperata. Kako je takva vlada u Holandiji poslednji put formirana 1918, svi se s pravom pitaju kako će to u praksi izgledati – ali je to po svemu sudeći najviše što se u ovoj fazi dogovaranja moglo.
Od italijanske premijerke se na početku zaziralo, ali je brzo počela da stiče respekt kolega i uzdigla se do statusa jedne od vodećih figura u EU
Kao ni Vilders, u vladu neće ući ni bilo ko od preostalo troje stranačkih lidera uključenih u pregovore: umesto toga pridružiće mu se u poslaničkim klupama. Parlament će imati veći uticaj na rad vlade nego obično; koalicioni sporazum, koji tek treba sastaviti, biće uopšteniji i manje detaljan nego što je za holandske prilike uobičajeno. I mada je inicijalno insistiranje partnera da je preduslov za bilo kakvu saradnju s PVV Vildersovo odustajanje od nekih od najradikalnijih programskih stavki – pod tim pritiskom već u startu je morao da se odrekne neustavnih zahteva za zatvaranje džamija, zabranu Kurana ili organizovanje referenduma o istupanju Holandije iz Evropske unije, na primer – na nekim drugim planovima njegova ili njemu bliska ideološka opredeljenja neizbežno će naći mesto u programu nove vlade i pomeriti je desnije nego što je stajala dok je vodio VVD.
Istorijska prekretnica
Na ovom mestu priča prestaje da bude samo holandska i počinje da se odnosi na čitavu EU. Jasno je i zašto: ono što se upravo dešava u Holandiji deo je panevropskog procesa ne samo legitimizacije krajnje desnice (ta tačka je, reklo bi se, odavno pređena), nego i njenog definitivnog ulaska u mejnstrim. Uglavnom na dva načina. S jedne strane, stranke radikalno desne orijentacije prosto dobijaju sve više glasova na izborima, te drugi politički akteri više ne mogu da ih, kao što se decenijama praktikovalo, i dalje drže iza sanitarnog kordona. S druge, partije desnog centra, u strahu od još većeg pada podrške i gubitka davno zauzetih pozicija i privilegija, preuzimaju retoriku i ideje ekstremne desnice kako bi taj prodor zaustavile; pa pošto u tome najčešće ne uspevaju, na kraju svejedno prave ovakve ili onakve dilove s njom. Tako danas švedskoj manjinskoj vladi desnog centra podršku u parlamentu obezbeđuju radikalne Švedske demokrate; u finskoj vladajućoj koaliciji – najdesnijoj u istoriji zemlje – participira rasistička Stranka Finaca; dok je, kao i obično, u političkom eksperimentisanju zasad najdalje otišla Italija. Tamo od jeseni 2022. vladajuću desnu koaliciju predvode Italijanska braća (FdI), stranka čiji su koreni u nekadašnim partijama „postfašističke“ orijentacije – makar je ona sama s tim nasleđem, reklo bi se, najvećim delom (no svakako ne u potpunosti) ipak raščistila.
Iako inkorporiranje ekstremne desnice u mejnstrim još nije svuda prihvaćena praksa – nakon tesne pobede na ovomesečnim izborima portugalska Socijaldemokratska partija (PSD), recimo, i dalje izričito odbija saradnju s radikalno desnom partijom Šega, bez obzira na to što je tročlana koalicija desnog centra koju predvodi ostala daleko od parlamentarne većine – kao da sve vodi tome da takvo postupanje uskoro postane standard. Junski izbori za Evropski parlament, na kojima se očekuje da dva bloka desničarskih, populističkih i antisistemskih partija – Identitet i demokratija (ID) i Evropski konzervativci i reformisti (ECR) – ostvare veliki proboj, u tom smislu će po svemu sudeći označiti istorijsku prekretnicu. Neki bi možda čak rekli i trenutak uspostavljanja „nove realnosti“ u kojoj će s pojedinih lidera krajnje desnice, time i s partija koje vode, ne samo biti skinuta stigma, nego im se i poželeti dobrodošlica u elitno društvo. Barem kad je reč o držanju tradicionalno najjačeg bloka u EP, Evropske narodne partije (EPP), koja će to ostati i posle predstojećih izbora.
Stranke radikalne desnice dobijaju sve više glasova na izborima, te drugi akteri više ne mogu da ih, kao što se praktikovalo, drže iza sanitarnog kordona.
Niko tu još nastajuću novu realnost ne oličava bolje od italijanske premijerke Đorđe Meloni. Njen dolazak na premijersko mesto dočekan je s velikim zazorom: strepelo se od potencijalne štete koju je, kao izrazita desničarka na čelu jedne od ključnih članica EU, mogla da nanese njenom unutrašnjem ustrojstvu, funkcionisanju evrozone i(li) zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici bloka. Vrlo brzo, međutim, situacija je počela da se okreće u njenu korist. Na konkretnim primerima demonstrirajući da nema nameru da Uniju „buši“ iznutra, počela je da stiče respekt kolega – neke usput i šarmirajući – i u međuvremenu se uzdigla do statusa jedne od vodećih figura u EU. Statusa koji će posle izbora za EP i formiranja novog saziva Evropske komisije, u okolnostima ojačale radikalne desnice, samo dobiti na značaju i dovesti je u samo središte evropske politike. Pritom, takvu poziciju Melonijeve u EU ne ugrožava ništa od onoga što njena vlada radi kod kuće. Ni njena nazadna socijalna agenda i kulturološki ratovi koje je pokrenula, a kamoli disciplinovanje javnog medijskog servisa RAI ili imenovanje desničarskih propagandista na rukovodeće položaje u elitnim institucijama, kao u slučaju Venecijanskog bijenala… Bitno je samo ono što Melonijeva govori i radi u evropskim okvirima.
Zato Hans Kundnani, britanski politički istraživač i publicista – polazeći sa stanovišta da su granice između EPP, ID i ECR oduvek bile „veoma fluidne“ – za časopis Forin polisi ukazuje kako, generalno govoreći, formalizovanjem saradnje s krajnjom desnicom evropske partije desnog centra zapravo ne čine nikakav kvantni skok. „Čim je Melonijeva nagovestila da neće praviti probleme unutar evrozone i da neće zauzeti prorusku poziciju, centrističke, proevropske partije okupljene u EPP su rekle – odlično“, kazao je Kundnani. „Desni centar nema nikakav problem s krajnjom desnicom; problem ima samo s onima koji su evroskeptični.“
Eto, onda, i instant objašnjenja zašto se najavljuje kako aktuelna predsednica EK Ursula fon der Lajen podršku za novi mandat na čelu tog tela očekuje ne samo od svojih iz EPP, nego i od Melonijeve – i zašto se čak pominje mogućnost da se stranka italijanske premijerke u novom sazivu EP umesto u ECR nađe u EPP. Normalizacija kroz osmozu?
