Ako želite nekome da zapretite a da ostanete pristojni, jedan od najboljih eufemizama srpskog jezika glasi: „Ima da ti se/ da mu se/ da im se načestitam mile Nove godine“. E pa Vašington se 3. januara tako načestitao mile Nove godine celom svetu da je već jasno kako u 2026. nismo morali ni da ulazimo. Svi znamo da su naša novogodišnja obećanja laž, da nećemo prestati da pijemo, pušimo, jedemo masno ili ratovima smenjujemo režime koji nam nisu po volji, ali opet – ako se ne pretvaramo kako ćemo živeti zdravije čak ni dok menjamo kalendar na zidu, ode sve u milu Novu godinu. A Vašington je baš taj period iskoristio za agresiju kakvu može da izazove samo komšija koji buši zidove. Ili buši u potrazi za naftom a nama ne daje.
Izjave američkih zvaničnika o napadu na Venecuelu takve su da bi komentari bili suvišni. Pomoćni žongleri postavljaju nove standarde unutrašnjeg ulizištva i spoljne arogancije. Sekretar odbrane Piter Hegset rekao je da „Amerika može da sprovede svoju volju bilo gde, bilo kada“. Državni sekretar Marko Rubio dodao je: „Kada Tramp kaže da će nešto učiniti, to i učini“. A glavni klovn uživa u tom naopakom cirkusu, u tome što publiku čestitkama prestravljuje.
„Mi ćemo upravljati Venecuelom“
„Američka armada ostaje spremna i SAD zadržavaju pravo na svako vojno rešenje dok naši zahtevi ne budu ispunjeni… Mi ćemo upravljati Venecuelom… Ne želimo da se neko drugi umeša, pa da završimo na istome… Naše ogromne, američke naftne kompanije počeće da prave novac za tu zemlju“, govorio je Donald Tramp.
Pošto Amerikanci umiru od prekomernih doza, tvrdi se da je trgovati drogom isto što i ubiti Amerikanca. Ako to shvatimo doslovno, svakog dilera sa ćoška mogli bismo da proglasimo neprijateljskim borcem u sklopu „Rata protiv terora“
Ben Berdžis, profesor Univerziteta Ratgers u Nju Džerziju
Ben Berdžis, profesor Univerziteta Ratgers u Nju Džerziju, jedan je od brojnih Amerikanaca koji već dugo objašnjavaju koliko je navodno učešće u trgovini drogom neodrživo opravdanje za smenu venecuelanskog režima.
„Pošto Amerikanci umiru od prekomernih doza, tvrdi se da je trgovati drogom isto što i ubiti Amerikanca. Ako to shvatimo doslovno, svakog dilera sa ćoška mogli bismo da proglasimo neprijateljskim borcem u sklopu ’Rata protiv terora’. Međutim, čini se da se u ovom slučaju Tramp nije mnogo brinuo da li će iko te optužbe shvatiti ozbiljno. To je rekao jer je morao da kaže nešto“, zapisao je Berdžis 3. januara u njujorškom magazinu Jakobinac.
Američki su mediji već pisali da iz Venecuele u SAD stiže veoma malo kokaina, a ne stiže ništa od fentanila, koji je najčešći uzrok predoziranja. Mediji širom sveta podsećaju da je Tramp u decembru pomilovao bivšeg predsednika Hondurasa Huana Orlanda Ernandesa, koji je u Americi služio 45 godina zatvora zbog saradnje sa legendarnim meksičkim narko-kartelom Sinaloa. Ali američka administracija se potrudila da i izričito potvrdi kako narkotici veze nemaju sa stvarnim razlozima otmice predsednika Venecuele Nikolasa Madura. I potpredsednik SAD Džejms Dejvid Vens već je pisao o „otetoj nafti koja se mora vratiti Sjedinjenim Državama“.
Meksički diktator Porfirio Dijas još je u 19. veku izgovorio čuvenu dosetku: „Nesrećni Meksiko – toliko daleko od boga, a toliko blizu Amerike“. I profesor Berdžis dakako podseća na notornu činjenicu da Vašington i Severnu i Južnu Ameriku naprosto smatra svojim dvorištem, u kome treba da važe samo njegova pravila
„Fascinantno je to što potpredsednik otvoreno, bez srama, govori kako je deo razloga za smenu režima želja da se preokrene nacionalizacija venecuelanske naftne industrije – nacionalizacija koja je obavljena 1976, dve decenije pre nego što je i Madurov prethodnik Ugo Čaves prvi put izabran.“
Faktor Kina i Evropa kao gubitnik
Pogrešno bi, međutim, bilo zaključiti da je reč samo o nafti, a još pogrešnije bi bilo tvrditi da se događa nešto nečuveno, da je Tramp nekakav poseban zlikovac, da smo zaista ušli u Novu godinu. Meksički diktator Porfirio Dijas još je u 19. veku izgovorio i danas čuvenu dosetku: „Nesrećni Meksiko – toliko daleko od boga, a toliko blizu Amerike“. I profesor Berdžis dakako podseća na notornu činjenicu da Vašington, ko god njime privremeno upravljao, i Severnu i Južnu Ameriku naprosto smatra svojim dvorištem, u kome treba da važe samo njegova pravila.
„Jastrebovi u Trampovoj administraciji poput državnog sekretara Marka Rubija ne žele samo da smene jedan režim. Poput prethodnika koji su smenili režim u Gvatemali 1954. ili Henrija Kisindžera, koji se hvalisao zbacivanjem Salvadora Aljendea u Čileu 1973, Rubio ima ambiciju da zbriše svu latinoameričku levicu, od socijaldemokrata Brazila do komunista Kube.“
Uzgredni cilj Vašingtona – a ne Donalda Trampa – jeste i da se iz Latinske Amerike izbaci Kina, čiji uticaj tamo jača godinama, ne zato što „latinosi“ misle da je Peking neka sjajna pojava u prirodi, već zato što makar nije Vašington
Uzgredni cilj Vašingtona – a ne Donalda Trampa – jeste i da se iz Latinske Amerike izbaci Kina, čiji uticaj tamo jača godinama, ne zato što „latinosi“ misle da je Peking neka sjajna pojava u prirodi, već zato što makar nije Vašington. Već zato što makar jeste daleko. Kako primećuje drugi autor Jakobinca, Branko Marčetić, čak ni SAD ne mogu u Brazilu lako da ponove to što su učinile u Venecueli, pa je makar kratkoročno moguć ishod koji bi bio upravo suprotan američkim željama – da se sve što je u regionu uplašeno i gnevno, još jače osloni na Kinu, pogotovo zato što je Tramp već zapretio i Kubi i Kolumbiji i Meksiku.
A kada već pominjemo spoljne aktere, ona dva „nepomirljivo“ zavađena, Evropska unija i Rusija, pokazali su zabavno i uobičajeno jedinstvo u dvoličnosti. Moskva u američkoj agresiji na Venecuelu vidi zlodelo koje ne vidi u svojoj ubilačkoj agresiji na Ukrajinu. Brisel i ostali, pak, ne vide u Latinskoj Americi zlo koje vide na istoku Evrope.
Ako je neko ovde zaista veliki gubitnik, to nije Venecuela, već evropski centar, koji je tokom smene Madura osvetlio sopstvenu nebitnost i licemerje. Evropski zvaničnici su jedan za drugim slali ’ne-osude’ Trampovog poteza, očito prepisane iz istog memoranduma, uz isprazne reference na Povelju UN i međunarodno pravo
„Ako je neko ovde zaista veliki gubitnik, to nije Venecuela, već evropski centar, koji je tokom smene Madura osvetlio sopstvenu nebitnost i licemerje. Evropski zvaničnici su jedan za drugim slali ’ne-osude’ Trampovog poteza, očito prepisane iz istog memoranduma, uz isprazne reference na Povelju Ujedinjenih nacija i međunarodno pravo. Francuski predsednik Emanuel Makron i italijanska premijerka Đorđa Meloni otvoreno su podržali zbacivanje lidera Venecuele“, zapisao je Marčetić.
Meloni je u ropskoj poslušnosti bila toliko kreativna da je američku akciju nazvala „legitimnom defanzivnom intervencijom zbog hibridnih napada“. I kada je već tako, kada već i gola agresija može da se diplomatski transformiše u „legitimnu defanzivu“, dobro je što barem ne moramo da se pitamo o smislu svetskih novogodišnjih čestitaka.
