Hafez el-Asad imao je plan da u dobroj tradiciji bliskoistočnog nepotizma vlast prepusti najstarijem sinu Baselu, ali posle njegove pogibije u automobilskoj nesreći 1994, mlađi Bašar je kao novooznačeni naslednik morao da prekine postdiplomske studije oftamologije u Londonu, vrati se za Siriju i počne da ulazi u svet politike.
Šest godina kasnije, parlament je samo nekoliko sati posle Hafezove smrti pod hitno promenio Ustav nasledne republike, obarajući donju granicu starosti zahtevanu od predsedničkog kandidata sa 40 na Bašarove 34 godine.
Očekivanja od mladog predsednika bila su velika uprkos njegovoj introvertnosti i skromnom političkom iskustvu. Sirijci su se nadali da će tokom sedmogodišnjeg mandata kroz mirovne pregovore sa Izraelom povratiti Golansku visiju izgubljenu u ratu 1967. godine.
Želeli su da veruju da će u zemlji čija je istorija puna levantski potmule borbe za vlast olabaviti stege političke kontrole, da će ukinuti monopol socijalističke BAAS partije, da će se udaljiti od očevog sovjetskog legata i približiti Zapadu, ako treba i uz argument da mu je supruga Engleskinja.
Doktor Bašar i general Asad
U zemlji u kojoj armija tradicionalno ima veliku moć u političkom životu, Bašar al Asad je bio uvažavan kao pitomac vojne akademije u Homsu, severno od Damaska, u koju se upisao posle povratka iz Londona. Pred preuzimanje dužnosti u predsedničkoj palati Al-Radva meteorski je dobio čin generala objedinjavajući dve najvažnije funkcije u zemlji: generalnog sekretara partije i glavnokomandujućeg vojske.
On je pak u javnosti ostavljao utisak da više voli da bude dr Bašar nego general Bašar i da je više okrenut informativnim tehnologijama, da želi opštu modernizaciju Sirije i da je sklon liberalizaciji u skladu sa demokratskim trendovima. Govorio je da bi ukinuo sva ograničenja na ono što ljudi čitaju, gledaju preko televizijskih ekrana ili otkrivaju na internetu.
Pokazalo se ubrzo da je lekar nasledio manipulativne veštine svog oca koji se oštro obračunavao sa islamističkim trendovima koji su početkom 1980-ih tek počeli da zapljuskuju Bliski istok pod uticajem egipatske Muslimanske braće, najstarije takve organizacije na Bliskom istoku.
Rusija se slabašno pridružila otporu protiv pobunjenika, ali je brzo odustala uvidevši da se demoralisane i umorne snage sirijske regularne armije povlače bez borbe
Oslonio se na lojaliste iz armije, policije i tajnih službi i u zemlji u kojoj su suniti većina okružio se pripadnicima šiitske sekte alavita kojoj pripada porodica Asad. Zadržao je sve privilegije alavitima, a sunite koji predstavljaju više od 80 procenata stanovništva je držao pod kontrolom mitom ili uterivanjem straha.
Poveo je antikorupcionašku kampanju protiv obogaćene elite, ali ubrzo je počeo da pokazuje svoje pravo lice. Ispostavilo se da mu je kampanja poslužila kao prilika da eliminiše moguće rivale iz stare garde. Poslovično oprezan, liberalizaciju političkog života doživljavao je kao opasnu. Reforme komandne ekonomije u pravcu slobodnog tržišta je odlagao uveren da je Perestrojka bila pogubna po Sovjetski Savez.
Sav legitimitet vukao je iz činjenice da je Hafezov sin, ali je ostavljao utisak oštroumnog, nemilosrdnog i nepopustljivog. Neko ko je predstavljao nadu mlade generacije pokazao je da ne želi da razume njene potrebe za modernizacijom i slobodama.
Zavladao je gvozdenom rukom balansirajući među arapskom braćom i zapadnim silama koje su ga po potrebi kritikovale ali tolerisale. Kada je u Libanu 2005. ubijen premijer Rafik Hariri, istražitelji UN nagoveštavali su da iza atentata stoji Damask. Pod pritiskom Zapada i masovnih demonstracija u Bejrutu, Asad je bio prisiljen da povuče sirijske trupe koje su u Liban ušle još 1976. Tako je dočekao i Arapsko proleće 2011. kada su po Tunisu i Egiptu nezadovoljnici zahtevali uklanjanje tirana.
Arapsko proleće i kalifat
Kalvarija Sirije počela je jednog prijatnog 5. marta te godine u mestu Daraa na sirijsko-jordanskoj granici. Asad i njegova supruga ugostili su američkog državnog sekretara Džona Kerija i njegovu suprugu na večeri u restoranu Oranž (u kome sam jednom bio), u starom delu grada. Fotografije pokazuju da je bilo mnogo osmeha, ali sutradan je u kratkom saopštenju Damaska objavljeno da je Keri od domaćina tražio prekid približavanja Sirije Iranu i posebne pogodnosti u energetskim poslovima sa Zapadom. Asadovo „ne“ značilo je da Arapsko proleće Sirije može da počne.
Studenti u gradu Daraa su pokrenuli demonstracije tražeći da se ispune obećane reforme i liberalizuje život u zemlji koja je zbog bliskosti sa Moskvom zapala u izolaciju na Zapadu. Administracija Baraka Obame je zalupila vrata kontaktima sa režimom u Damasku.
Dok su Zapad, Turska i Katar finansirali pobunjenike koji su tražili rušenje Asada, „rais“ se oslonio na podršku Rusije, Irana i libanskog Hezbolaha čiji su borci upućeni za Siriju. Novi udarac pretrpeo je 2014. kada su mu džihadisti Islamske države oteli trećinu teritorije i proglasili kalifat koji je obuhvatao i velike delove Iraka.
Radost zbog odlaska Asada pomućena je saznanjem da su islamisti iz Tahrir al-Šamsa još od 2018. na američkoj listi terorističkih organizacija
Politički protivnici pojačali su pritisak, režim je bio pred padom, a onda se Vladimir Putin novembra 2015. odlučio na prvu vojnu intervenciju u inostranstvu od sovjetskih vremena. Asad je spasen i iz zahvalnosti je Rusima omogućio ostvarenje davnašnjeg sna: posle više od četiri decenije vratili su se na Bliski istok i u luci Tartus dobili prvu pomorsku bazu u toplim vodama Mediterana.
Tri godine kasnije, Asad je kontrolisao najveće gradove i veliki deo sirijske teritorije na kojoj su već bile raspoređene trupe Rusije, Irana, Turske, manji kontingent američkih snaga, kao i ostaci džihadista Islamske države čiji je kalifat pobeđen 2019. Njegova „politika pomirenja“ doživela je krah jer je nikada nije istinski promovisao na teritorijama koje su pripadale pobunjenicima a kasnije vraćene pod kontrolu režima. Stanovnici tih delova Sirije smatrani su građanima drugog reda, ostavljeni su izolovani bez infrastrukture i investicija u obnovu. Optuživan je za upotrebu hemijskog oružja protiv svog naroda, što je on negirao. Međunarodni sud pravde je krajem 2023. naložio sirijskoj vladi da prekine mučenje i druge oblike okrutnog ili ponižavajućeg postupanja.
Asad je uspeo da obnovi članstvo Sirije u Arapskoj ligi suspendovano 2011, ali je sve vreme odbijao razgovore o političkoj tranziciji iako se o tome razgovaralo u okvirima tzv. Procesa Astana vođenog u glavnom gradu Kazahstana. Nije želeo da raspiše slobodne izbore i povuče se sa vlasti. Varljivi višegodišnji mir imao je tragičan bilans. Do sredine ove godine poginulo je oko 600.000 ljudi. Više od polovine predratnog stanovništva od 22 miliona je napustilo domove: sedam miliona je raseljeno po zemlji, šest miliona je u izbeglištvu u inostranstvu. Više od 90 procenata ljudi živi ispod granice siromaštva. Najmanje 15 miliona uzalud čeka neku humanitarnu pomoć. Infrastruktura je sistematski razorena, od bolnica i škola do elektromreže ili vodosnabdevanja.
Blickrig islamista
Pogubni status kvo prekinut je ovog 27. novembra, ne slučajno u danu u kome su Izrael i Hezbolah potpisali primirje u libanskom ratu. Islamistička grupa Hajat Tahrir al-Šam, sponzorisana od Ankare, pokrenula je iz provincije Idlib munjevitu i nezadrživu ofanzivu koja je iznenadila sve, i Asada i njegove ruske i iranske saveznike, i Arape i Zapad.
Asadovi protivnici su ubrzo zauzeli drugi najveći grad Alepo, grad Hamu, koji nikada nisu kontrolisali, a onda su ušli i u strateški važan grad Homs, čime su presekli put od Damaska prema bastionima Asadovih šiitskih lojalista u oblasti Latakije na Mediteranu. Na jugu je druga pobunjenička grupa pod kontrolu stavila grad Daraa, a kurdske snage koje imaju podršku SAD i ne sarađuju sa pobunjenicima istovremeno su se rasporedile u istočnom mestu Dir ez-Zor. Stezao se obruč oko Damaska.
Lider pobunjenika Al-Golani, koji se borio u Iraku i proveo pet godina u američkom zatvoru, želi da se udalji od svojih radikalno džihadističkih korena i ponavlja da će poštovati prava šiita i drugih manjina. Može li da mu se veruje
Rusija se slabašno pridružila otporu, ali je brzo odustala uvidevši da se demoralisane i umorne snage sirijske regularne armije povlače bez borbe ostavljajući iza sebe naoružanje i opremu.
Moskva je i pre toga značajne efektive povukla iz Sirije zbog rata u Ukrajini. Rusi su u vazduhoplovnoj bazi Hmejmim imali 50 borbenih aviona. Ostalo je 13, od kojih je svega sedam operativno. Dok su pobunjenici šokantno brzo napredovali, Kremlj je tih dana odlučio da prepusti Asada njegovoj sudbini. Ruski državljani pozvani su da napuste Siriju.
Moskva je poslednju nadu polagala u Iran, gde su se pitali zašto Rusi odlučnije ne priskaču u pomoć kao 2015? Teheran je posle pune decenije povukao svoje diplomate i komandante Revolucionarne garde. Oslabljen konfliktom sa Izraelom i gubicima koje je pretrpeo Hezbolah, odbacio je vojnu opciju i svog ključnog partnera iz „Osovine otpora“ takođe prepustio njegovoj sudbini.
Kada su pobunjenici spektakularno u nedelju ušli u Damask, Asad više nije imao nikakav drugi izbor već da pobegne. Tvrdi se da ga po inostranstvu čekaju stotine miliona dolara. Rusi su pokušali da se iskupe što su ga prodali, pa je sa porodicom dobio azil u Moskvi, ali nisu uspevali da se oporave od velikog geostrateškog poraza u Siriji. „Ako želite da kažem, da, izgubili smo u Siriji, očajni smo“, izjavio je Sergej Lavrov na skupu šefova diplomatija Rusije, Irana, Turske, Egipta, Iraka, Saudijske Arabije, Jordana i Katara u Dohi. Cena osvajanja u Ukrajini ublažena je obećanjem pobunjenika da im neće dirati baze.
„Budućnost je naša“, poručio je Sirijcimadanas slavljeni a do juče opskurni lider pobunjenika Abu Mohamed al-Golani. Po Damasku veselje. Prepoznatljive scene čiji su akteri ljudi koji su do juče klicali svom „raisu“. Po Siriji su obarani spomenici Hafezu el-Asadu. Sve je podsećalo na Bagdad 2003. i rušenje statue Sadama Huseina. Bašar je uspeo da pobegne i tako izbegne sudbinu još jednog despota, Muamera Gadafija, koga je masa 2011. pronašla skrivenog ispod nekog nadvožnjaka, surovo ubila i potom se iživljavala nad njegovim mrtvim telom.
Režim je pred naletom Islamske države bio pred padom, a onda se Putin 2015. odlučio na prvu vojnu intervenciju u inostranstvu od sovjetskih vremena i spasao Asada
Asadov pad poremetio je mnoge dosad postojeće odnose snaga na globalnom i regionalnom nivou. Rusija i Iran su gubitnici, mada je Moskva požurila da otvori vrata onima koji su srušili njenog miljenika. Državni mediji više ne govore o „teroristima“ već ih nazivaju „pobunjenicima“. Teheran još vaga odgovor.
Amerika poručuje da će zadržati svojih 900 vojnika u kurdskim oblastima Sirije, isključivo da bi se borili protiv terorizma ostataka Islamske države. Odlazeća i dolazeća administracija razmatraju nove pretnje i mogućnosti. Neće ići lako: radost zbog odlaska Asada pomućena je saznanjem da je Tahrir al-Šams još od 2018. na američkoj listi terorističkih organizacija. Donald Tramp pozvao je sadašnju administraciju da izbegne svako mešanje. „Sirija je haos, ali nije naš prijatelj.“
Izrael se drži tradicionalnog pristupa. Tolerisao je Asada, „đavola koga znamo“, ali sada strahuje zbog mogućnosti da islamisti preuzmu kontrolu nad oružjem iz depoa sirijske armije. Pobunjenici su upozoreni da se ne približavaju granici na okupiranom sirijskom Golanu.
Korist za Tursku
Od pada kuće Asada najviše koristi može da ima Turska. Predsednik Redžep Tajip Erdogan je dugo pozivao na rušenje Asada, ali je od toga odustao 2022. kada je ponudio pomirenje. Od Damaska se očekivala pomoć za povratak tri miliona sirijskih izbeglica u Turskoj u zamenu za saradnju protiv milicije YPG sirijskih Kurda na severu zemlje, grupe označene kao teroristička organizacija pošto Ankara tvrdi da su povezani sa militantima Radničke partije Kurdistana (PKK) koja se četiri decenije bori protiv turskih vlasti zahtevajući autonomiju. Ankara je uverena da je YPG, koji ima američku zaštitu zbog ranijih doprinosa u obračunu sa Islamskom državom, isto što i PKK.
Početkom godine Asad je odbio Erdoganov poziv na pomirenje zahtevajući da Turska prethodno povuče svoje vojne snage raspoređene po sirijskoj provinciji Idlib. Erdogan ne voli da mu neko kaže „ne“. Militantima iz HTS dao je zeleno svetlo da pokrenu iznenađujuće brzu i uspešnu ofanzivu koja je 8. decembra završila ulaskom u Damask.
Pitanje je da li Turska može da kontroliše sirijske islamiste. Hajat Tahrir al-Šam je do 2016. bio sirijski ogranak Al-kaide poznat kao Front Nusra. Njegov lider Al-Golani, koji se borio u Iraku i proveo pet godina u američkom zatvoru, želi da se udalji od svojih sektaških i radikalno džihadističkih korena i ponavlja da će poštovati prava šiita i drugih manjina. Može li da mu se veruje? Tako su pričali i talibani pred povratak na vlast u Kabulu 2021, a potom su se vratili rigidnom islamskom puritanizmu.
Varljivi višegodišnji mir imao je tragičan bilans. Do sredine ove godine poginulo je oko 600.000 ljudi. Više od polovine predratnog stanovništva od 22 miliona je napustilo domove
Da li politički pregovori o mirnoj tranziciji i novoj političkoj budućnosti Sirije mogu da počnu posle 53 godine vladavine dinastije Asad? Da li koristeći davnašnji pojam „Levant“ (Šam) umesto Sirija, pobunjenici negiraju postojanje Sirije kao nacionalne države i nagoveštavaju da bi je podelili na više mini-država koje reflektuju sadašnje odnose na terenu?
Premijer Mohamad Gazi al-Džalali izjavio je da je spreman na saradnju sa pobunjenicima i apelovao na mirnu tranziciju vlasti i raspisivanje slobodnih izbora. Koalicija koja se borila da pobedi sada će morati da se bori da se ujedini. Posle brutalne diktature stvoren je vakuum. Da li će jedan autoritarni režim biti zamenjen drugim? Da li će se zemlja osloboditi razornog mešanja sa strane? Da li ponovo može da se sklopi predratni mozaik multietničke, multiverske i sekularne Sirije?
Kažu da na Bliskom istoku nema rata bez Sirije, ni mira bez Sirije. Prva polovina jednačine traje već duže od 13 godina. Ispunjenje druge potrajaće.
