Nekoliko dana pre nego što je španski premijer Pedro Sančes otputovao u Latinsku Ameriku da bi učestvovao na jednom forumu o demokratiji, Evropska komisija objavila je svoj sud o njegovom kontroverznom Zakonu o amnestiji, kojim se amnestiraju osuđeni ili obustavljaju procesi protiv više stotina političara i drugih ljudi optuženih da su u periodu od 2012. do 2023. bili uključeni u neuspeli pokušaj uspostavljanja nezavisnosti Katalonije. Ocenjeno je da zakon nije u skladu sa demokratskim standardima.
Komisija nije samo zaključila kako je zakonom omogućena inače zabranjena „autoamnestija“. U pitanje je dovela i to da li se usvajanjem tog i takvog zakona uopšte postupalo u javnom interesu, ili je njegova svrha bila sklapanje političkog pakta koji će Sančesa zadržati na vlasti. Budući da na izborima nije izborio većinu u parlamentu, Sančesu je, da bi ostao na položaju, očajnički bila potrebna podrška separatističkih partija. Njegova vlada ne može kredibilno da tvrdi kako je amnestija bila neophodna da bi se promovisalo političko pomirenje i normalizovale institucionalne veze između Katalonije i španske države. Sve dok se izborna matematika nije okrenula protiv njegove Socijalističke radničke partije (PSOE), Sančes se amnestiji protivio.
Tokom sedam godina koliko je na vlasti, Sančes je u više navrata pokazao da ne poštuje nepisane norme španske demokratije i nastojao da kooptira ili oslabi sistem institucionalnih kontrola izvršne vlasti
Sančesovi manevri naišli su na kritike sa svih strana, ne samo iz opozicione Narodne partije (PP) – koja je usvajanje zakona osudila kao pokušaj promene ustava zaobilaznim putem – nego i iz njegove vlastite stranke. Felipe Gonsales, nekadašnji socijalistički premijer koji je u postfrankističkoj najviše vremena proveo na toj funkciji, optužio je aktuelno rukovodstvo PSOE da je proćerdalo dugogodišnji socijaldemokratski kapital stranke i to „isključivo da bi se zadovoljila nečija lična potreba da se ostane na vlasti“.
Povrh toga, Sančes je prekršio i jedno nepisano političko pravilo koje je važilo u zemlji opterećenoj separatistički nastrojenim nacionalizmom: da podršku premijerskoj poziciji nikad ne treba temeljiti na partijama koje suštinski odbacuju legitimnost španske države.
Takve reakcije na Sančesovo postupanje veoma su daleko od entuzijazma s kojim je dočekana njegova neočekivana pobeda na prevremenim izborima 2023. Liberali iz svih krajeva Evrope i drugih delova sveta pozdravili su takav ishod kao trijumf demokratskog centrizma i „pobedu zdravog razuma“, ne na poslednjem mestu i zato što je time partija krajnje desnice Voks zadržana podalje od vlasti. Ali sada se ta slavljenička reakcija čini preuranjenom.
Osim što je progurao Zakon o amnestiji, Sančes na funkcije u autonomnim javnim telima postavlja njemu lojalne ljude, čime pravi još jedan odmak od španskih demokratskih tradicija. Nezavisni istraživački institut Aj derečo upozorio je nedavno na rastuću partijsku pristrasnost u ključnim institucijama i konstatovao da u njima profesionalni standardi opadaju, te da je sistem provera i ravnoteža u značajnoj meri oslabljen.
Reprezentativan primer u tom pogledu predstavlja Banka Španije. Po prvi put se desilo da za njenog guvernera bude postavljen jedan aktuelni ministar, Hose Luis Eskriva, čime se odstupilo od norme da imenovanja na čelne funkcije u njoj treba da imaju podršku kako vlade, tako i opozicije. Još gore, u poslednjem redovnom izveštaju banke sada predvođene Eskrivom upadljivo je izostala analiza sporne penzione reforme za čije je sprovođenje kao ministar bio zadužen upravo on. Propusti poput ovog neizbežno potkopavaju kredibilitet centalne banke; nije ona ta koja reguliše penzije, ali je dugo smatrana autoritetom za pitanja iz te oblasti.
Premijer na funkcije u autonomnim javnim telima postavlja njemu lojalne ljude, čime pravi još jedan odmak od španskih demokratskih tradicija
Isto tako, Sančesova vlada je prvo za državnog tužioca postavila bivšu ministarku pravde Dolores Delgado, a sada njenog naslednika, Alvara Garsiju Ortisa, i dalje drži na tom položaju uprkos krivičnom postupku zbog zloupotrebe položaja i optužnici koja je po tom osnovu protiv njega u međuvremenu podignuta, čime se baca dodatna senka na autonomiju te i drugih institucija.
Tu je i slučaj Centra za sociološka istraživanja (CIS). Ovu pretežno tehničku istraživačku instituciju tradicionalno su predvodile nestranačke ličnosti, ali je njena neutralna reputacija dovedena u pitanje imenovanjem Hosea Feliksa Tesanosa, dugogodišnjeg funkcionera PSOE. Njegov mandat na toj funkciji obeležen je optužbama za stranačku pristrasnost i optužbama za manipulisanje rezultatima anketa kako bi izgledalo da vladajuća podrška uživa veću podršku nego što je to zbilja slučaj.
Ima toga još; a institucije koje su izbegle neprikladnu politizaciju našle su se na meti Sančesovog gneva. Nakon što su se pojavile optužbe za korupciju na račun njegove supruge i brata, Sančes je – možda i nadajući se da će to mobilisati njegove pristalice – javno kritikovao pravosudni sistem, pa čak i optužio sudije za šurovanje sa PP kako bi „maltretirali“ njegovu vladu. Na meti su mu se našli i mediji: neke od njih takođe optužuje za maltretiranje i spletkarenje s ciljem da se potkopa njegova vlada.
U knjizi How Democracies Die, politički istraživači sa Harvarda, Stiven Levicki i Danijel Ziblat, ukazuju da moderne demokratije retko kad kolaps dožive usled nasilnih pučeva; umesto toga, one erodiraju iznutra, kada legalno izabrani lideri krenu da potkopavaju institucije čije funkcionisanje ih je i dovelo na vlast. Taj proces obično teče sporo i neprimetno sve dok ne postane prekasno, jer se ta degradacija najvećim delom odvija unutar granica legalnosti.
Sančes, kao snažan zagovornik EU koji pritom predvodi jednu tradicionalnu partiju levog centra, obično može da računa na više dobre volje nego što bi to mogao neko drugi na njegovom mestu
Dok je u Latinskoj Americi opadanje demokratskih standarda stizalo i sa levice i sa desnice, u Evropi se tradicionalno povezuje pre svega s desničarskim vladama. Usled toga Sančes, kao snažan zagovornik EU koji pritom predvodi jednu tradicionalnu partiju levog centra, obično može da računa na više dobre volje nego što bi to mogao neko drugi na njegovom mestu.
A opet, tokom sedam godina koliko je na vlasti, u više navrata je pokazao da ne poštuje nepisane norme španske demokratije i nastojao da kooptira ili oslabi sistem institucionalnih kontrola izvršne vlasti. Takvo ponašanje sugeriše da je Sančes fokurisan na opstanak na vlasti po svaku cenu, i da mu u sve većoj meri smeta postojanje institucija koje još ne kontroliše. Imajući na umu kakve su inicijalne reakcije bile na uspon Đorđe Meloni na vlast u Italiji, Sančesovo ponašanje bi gotovo sigurno već izazvalo uključivanje brojnih alarma da nije činjenice da se na njega gleda kao na levičarskog liberala koji je veštim manevrima postavio branu krajnjoj desnici.
S obzirom na trenutnu globalnu političku dinamiku, odbrana evropskih liberalnih vrednosti od presudnog je značaja više nego ikada ranije. Ali ta odbrana mora računati i s rizicima koji stižu iznutra. Kao što Sančesovo ponašanje sugeriše, legitiman strah od erozije demokratskih standarda koju izaziva postupanje desnice ne bi trebalo da bude smetnja da se uoči i kada slične pretnje stižu sa levice.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
