U kancelariji Bogdana Boruseviča, gdanjskog političara koji je od pada komunizma 1989. obavljao nekoliko važnih funkcija, posebno mesto zauzimaju nesvakidašnji suveniri – decenijama stari policijski pendrek i lisice, kao i poternice za članovima Nezavisnog samoupravnog sindikata Solidarnost, u čijem je nastanku naš sagovornik učestvovao. Pored njegove fotografije, nalaze se opšte informacije – datum rođenja, visina, fizički opis, adresa stanovanja, popisani sumnjivi kontakti, i tako dalje – a kraj slike izvesnog Andžeja-Tomaša Konarskog, pored navedenih podataka, stoji prazno mesto. Nešto fali. Delovodni broj.
„Tako smo saznali da je čovek iz službe“, kaže sedamdesetšestogodišnji Borusevič za Radar. Njegovo držanje je gotovo aristokratsko, njegove reči pažljivo merene. „Pogledajte, jedini je bio bez oznake.“
Tokom analognih osamdesetih, odgonetke o drugovima su se morale tražiti u ovim i sličnim znakovima, toliko očitim da je bilo lako prevideti ih.
„Moj tim iz Gdanjska iznedrio je dvojicu predsednika, Leha Valensu i Leha Kačinjskog, dvojicu premijera, Jana Kžištofa Bijeleckog i Donalda Tuska, a ja sam, osim što sam 8. jula 2010. nekoliko sati bio predsednik države, prvi političar koji je dvaput zaredom izabran za maršala Senata (predsedavajućeg gornjim domom poljskog parlamentarizma, prim.). Nije loše, zar ne? Uz nas, svega trojica radnika su u poslednje dve nedelje avgusta 1980. u štrajk povela brodogradilište od 16.000 zaposlenih. Režim je trajao još devet godina, ali prvi od završnih udaraca zadali smo mu mi“, kaže Borusevič.
Moj tim iz Gdanjska iznedrio je dvojicu predsednika, Leha Valensu i Leha Kačinjskog, dvojicu premijera, Jana Kžištofa Bijeleckog i Donalda Tuska, kaže Branislav Borusevič
Na pitanje kako se seća odsudnih dana, Borusevič uzdiše i vraća se još petnaestak godina unazad. Politički je aktivan od sredine šezdesetih, a na demonstracijama 1968. je kao srednjoškolac osuđen na tri godine zatvora zbog deljenja 110 letaka. Njegov drug je za tri letka dobio skoro godinu dana.
„Ali, demonstracije su kod nas bile redovna pojava. Kao i Srbi, mi, Poljaci, volimo da se bunimo. Te 1968, samo u trograđu (neformalnoj jedinici koju uz Gdanjsk čine još Gdinja i Sopot, prim.), na ulicama je bilo 200.000 ljudi“, nastavlja naš sagovornik.
Proces dugog trajanja
Istorija se ponovo lomila u decembru 1970, kada su zbog povećanja cena hrane protesti i štrajkovi paralisali priobalne gradove Šćećin, Gdanjsk, Gdinju i Elblag, kao i nekoliko gradova u unutrašnjosti. Vojska i policija su izašle na ulice i tokom nereda su usmrtili 42 osobe, ranivši ili povredivši još 1.100 ljudi. Narod je tada shvatio da će država pre ratovati s njima negoli pregovarati.
Pribeglo se oprobanom receptu, koji je tokom ustanaka protiv Ruskog carstva 1863. i Drugog svetskog rata već dva puta očuvao tkivo zajednice – formiranju širokog „podzemlja“, zavereničkih mreža koje su praktično uspostavile paradržavne mehanizme. Analogija je bila jasna, iako prećutana – ako je režim okupatorski, borba mora biti oslobodilačka, ali i promišljena. U njoj je učestvovalo nekoliko stotina hiljada ljudi, a mnogi su, hteli ili ne, izrasli u ozbiljne aktivističke kadrove. Nije se slučajno jedino u Poljskoj od svih postsocijalističkih zemalja desilo da „ljudi iz podzemlja“ pobede na prvim predsedničkim izborima 1990, odnosno parlamentarnim, godinu dana kasnije.
Ipak, put do toga bio je dug. Uključio je i pokušaj dizanja standarda sredinom sedamdesetih koji je zemlju sunovratio u dugovanja i još veću nestašicu. Borusevič je učestvovao u kreiranju Komiteta odbrane radnika, prethodnice Solidarnosti, koji je pokrenuo čuveni štrajk brodograditelja iz 1980. godine. Varnica je bila otpuštanje Ane Valentinovič, radnice pred penzijom, ali je uzroka za nezadovoljstvo bilo nebrojeno…
„Mi smo gnev artikulisali, ali ga je Valensa dalje vukao, a ja sam pazio da ne zastrani. Nismo se on i ja uvek slagali. Sećam se da je jednom, posle sedmočasovne rasprave na radničkom zboru, ustao i viknuo: ‚Ovde je trebalo da bude demokratija, a svako govori šta hoće!‘ Njegovo razumevanje demokratije bilo je nešto drugačije od uobičajenog“, opisuje Borusevič svoj odnos s kasnijim dobitnikom Nobelove nagrade za mir i prvim predsednikom Treće poljske republike.
Kako su se kalili zahtevi
Poljski mediji nisu ni izveštavali o hiljadama i hiljadama radnika koji su, zabarikadirani na brodogradilištu „Lenjin“, danonoćno tokom dve nedelje strepeli za neposrednu budućnost i dalju perspektivu. Nisu pisali ni o 21 zahtevu, u čijem je formulisanju Borusevič učestvovao. Ispisani su na dve drvene ploče, potom postavljene na ogradu postrojenja. Poenta je bila tražiti ono što je za drugu stranu prihvatljivo.
„Znali smo da moramo da izvučemo maksimum pre no što pokušaju da nas slome. Jedan drug je na papir kao predlog stavio slobodne izbore, što sam ja precrtao, jer bismo na takvim izborima tek potvrdili vlast koju ne želimo. S druge strane, zbog svoje brojnosti smo znali da možemo da zahtevamo sindikate koji nisu pod palicom države. Nismo tražili ukidanje cenzure, ali jesmo njeno ograničenje. Važno mi je bilo i da zahtevi ne budu protivruski. Zahtevati izlazak iz Varšavskog pakta takođe je bilo iluzorno. Nismo hteli da ponovimo greške Čehoslovačke i Mađarske, koje su pretrpele sovjetske invazije 1956. i 1968. godine“, kaže Borusevič.
Mi smo gnev artikulisali, ali ga je Valensa dalje vukao, a ja sam pazio da ne zastrani. Njegovo razumevanje demokratije bilo je nešto drugačije od uobičajenog, priseća se naš sagovornik
Jedan od zahteva bio je i da se radnicima dozvoli da u decembru 1980, na desetu godišnjicu masakra, podignu samodoprinosom finansirani spomenik ubijenim kolegama. Vlasti su predložile da se njime obeleži i stradanje policajaca, ali je predlog odbijen zahvaljujući Ani Valentinovič. Danas taj spomenik nadvisuje Kapiju 2 brodogradilišta, nadomak Evropskog centra Solidarnosti (ESC), muzeja posvećenog pokretu koji je promenio Poljsku. Služi kao svetilište – svaki protest u Gdanjsku obavezno prođe pored njega, a svaki demonstrant ne može da na podu ne primeti metalne konture davno palih tela.
Gorki ukus pobede
Režim je zahteve usvojio, a štrajkači su Solidarnost registrovali u novembru. Za predsednika sindikata izabran je Valensa, električar koji je svoju prodornu harizmu demonstrirao tokom pregovora s vlastima.
Moralo je da se reaguje brzo, jer se znalo da će se vlastodršci poneti kao ranjena zver. Ni godinu dana kasnije, general Vojćeh Jaruzelski – veteran iz Drugog svetskog rata i vođa poljskih trupa u invaziji na Čehoslovačku – preuzeo je državne dizgine i proglasio vanredno stanje. Zvanično – da bi stabilizovao situaciju u zemlji i predupredio intervenciju iz Moskve. Nezvanično – da bi slomio novonastalu Solidarnost koja je u septembru 1981. imala deset miliona članova. Njen rad ubrzo je kriminalizovan.
„Za vreme vanrednog stanja imao sam nekoliko maski, lažne dokumente, promenio sam na desetine mesta prebivališta“, priseća se Borusevič, koji se, primera radi, saborkinjom Alinom Pjenkovskom 1983. oženio tajno, da bi sledeće godine prisustvovao krštenju svoje ćerke, preodeven u – ženu…
Tri godine kasnije, odnosno dve nakon ukidanja vanrednog stanja, uhvaćen je i uhapšen, kao i glavnina rukovodstva „podzemlja“.
„Tada sam shvatio da i režim postaje mekši. Jer, po toliko me se tačaka teretilo da su mi sledovale bar dve doživotne robije. Ipak, pušten sam 1988. godine, zajedno s ostatkom osuđenika. Nastavio sam s aktivnostima. Vreme je teklo, kao i naši životi, i nismo uvek bili sigurni u pobedu. S druge strane, toliko smo već dali za slobodu da je razmišljati o odustajanju bilo bespredmetno“, kaže naš sagovornik.
Natezanje konopca
U drugoj polovini osamdesetih, obe strane našle su se u pat-poziciji. Rat u Avganistanu iscrpeo je sovjetske resurse, a Mihail Gorbačov je otpočeo procese liberalizacije SSSR-a. I najveće komunističke partije na Zapadu, poput onih u Italiji i Francuskoj, ili su oslabile ili su se ugasile. Neoliberalizam je promenio globalnu društvenu paradigmu, pa su i bogatije socijalističke sredine od Poljske ostale bez reformskog potencijala. Ali je i Solidarnost izgubila zamajac. Obe strane su tražile izlaz, bezuspešno.
Zbog povećanja cena hrane protesti i štrajkovi 1970. paralisali su priobalne gradove Šćećin, Gdanjsk, Gdinju i Elblag. Vojska i policija su tokom nereda usmrtile 42 osobe
Tokom februara, marta i aprila 1989, usledili su Pregovori za okruglim stolom između Jaruzelskog i njegovih saradnika s jedne, odnosno vođa Solidarnosti i podzemlja s druge strane. U 94 odvojena sastanka učestvovalo je 13 radnih grupa. Prisutni su bili i posmatrači iz redova crkve. Međutim, Borusevič u pregovorima nije želeo da učestvuje.
„Smatrao sam da smo preslabi, jer dva štrajka iz proleća i leta prethodne godine nisu bila naročito uspešna. I podzemlje se smanjilo. Znali smo da i Jaruzelskom gori pod nogama. Ali, pravo rečeno, nisam mogao da zamislim da mu pružim ruku, kao što nisam mogao da zamislim ni da pregovaram s nekim kome prethodno nisam pružio ruku. Povrh svega, dva meseca pre pregovora, odvili su se i neformalni sastanci u selu Magdalenka, u vili tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Česlava Kiščaka, iza zatvorenih vrata, što je u javnosti izazvalo podozrenje. To mi se nije dopalo“, nastavlja Borusevič.
Rezultat je još 1989. različito tumačen. S jedne strane, dogovoreno je ustanovljenje funkcije predsednika republike, formiranje Senata, kao i ponovno ozakonjenje nezavisnih sindikata. S druge, pojedini su, poput same Ane Valentinovič, nekadašnjeg simbola pobune, smatrali da je „taj dogovor uspeh režima, a ne naroda, jer su Kiščak i Jaruzelski osigurali svoju bezbednost (…), uticaj na rad vlasti… kako niti jedan komunistički kriminalac, ubica ili lopov nikada ne bi platio za svoje zločine“, kako je rekla u jednom intervjuu.
Ko očekuje da režim poput Vučićevog na nasilje odgovori s razumevanjem, vara se. Pogledajte Gruziju – tamo se nezadovoljstvo militarizovalo, represija ga je ugušila
Naš sagovornik takve procene razume, ali ih uzima sa zrnom soli.
„I ja sam potcenjivao pametne pojedince režima. Koliko vidim, slično je i kod vas. Demonstranti u Srbiji su napali autokratu i očekivano je da se autokrata brani kako zna i ume. Ali, s vremenom će biti sve više režimskih ljudi koji mogu biti važni sagovornici. Bez njih, promena nema. Da se razumemo, i ovde je osamdesetih bilo primamljivo planirati masovna otpuštanja i zatvaranja ljudi na vlasti. Naročito su prednjačili Poljaci iz inostranstva. Iz Pariza ili Beča me pitaju – kako to nećete ubiti ili makar uhapsiti Jaruzelskog? Odavde bi govorili drugačije“, kaže naš sagovornik.
Osvrt na Srbiju
U martu godine na izmaku, naš sagovornik je s nekolicinom bivših članova Solidarnosti i zaposlenih u ESC poslao video-poruku podrške studentima u Srbiji. Zna da se Srbija nalazi na raskršću – na nju je, kaže, oduvek gledao kao na tvorevinu koja je politički na Zapadu, a kulturološki na Istoku – i smatra da se u izboru puta, ali i prvim koracima, mora biti oprezan.
„Imao sam prilike da upoznam srpski mentalitet. Već ste jednom svrgli autokratu, ali znajte da ovo danas nisu ni Srbija ni Evropa iz devedesetih. Vlast u nekom trenutku neće imati kuda do da raspiše izbore i za njih građani moraju biti spremni već danas. U suprotnom, trend slabljenja protesta će se nastaviti, a iz iskustva s ’podzemljem‘ znam da to ne vodi pacifikaciji, nego radikalizaciji. Pojaviće se mali broj onih koji smatraju da su mirne metode iscrpljene. Ko očekuje da režim poput Vučićevog na nasilje odgovori s razumevanjem, vara se. Pogledajte Gruziju – tamo se nezadovoljstvo militarizovalo, represija ga je ugušila, i sada nemaju mnogo perspektiva, pa ni evropsku“, zaključuje Borusevič.
Da li je ključ uspeha Solidarnosti bio upravo u gomili malih, strpljivih koraka? Naš sagovornik kroz osmeh odgovara: „Šta je Lenjin govorio? Mali broj obučenih ljudi koji predvodi i organizuje veliki broj posvećenih ljudi može da uradi šta god poželi. Mi smo koristili komunističke metode – sindikalno organizovanje, direktnu demokratiju i štrajk – kako bismo raskrstili s komunističkim sistemom. A u Srbiji je vlast zvanično izabrana unutar sistema predstavničke demokratije“, završava naš sagovornik.
Rat za sećanje i zaborav
Borusevič je u otadžbini poznat po gospodstvenom držanju, i naš drugi sagovornik, predavač na Institutu za sociologiju na Univerzitetu u Gdanjsku i istraživač pri ESC Gžegož Pjotrovski, zna ga kao takvog. „Ovo su on i njegova supruga“, pokazuje jednu fotografiju iz 1980, uz opasku da je nažalost preminula. Na pitanje o Valensi, Pjotrovski ne žuri s odgovorom. „Svi su oni decenijama prisutni i naravno da ne mogu da ponove prvi utisak. Ali Valensa zaista ima neverovatnu pojavnost. Gde god da se nađe, ljudi znaju da je tu. Obojica su mnogo doprineli ne samo padu komunizma u Poljskoj, nego i društveno-političkoj revitalizaciji koja je ovom društvu bila preko potrebna.“
Godinu dana nakon što su usvojeni zahtevi Solidarnosti 1981, general Vojćeh Jaruzelski – vođa poljskih trupa u invaziji na Čehoslovačku – preuzeo je državne dizgine i proglasio vanredno stanje
Da li je Solidarnost zaista ratovala s komunizmom kao takvim, ili s okoštalim režimom koji je više računa polagao Moskvi nego svojim građanima? Za početak, podseća naš drugi sagovornik, predavač na Institutu za sociologiju na Univerzitetu u Gdanjsku i istraživač pri ESC Gžegož Pjotrovski, treba shvatiti da je reč bila o širokom, heterogenom pokretu koji se nekoliko puta menjao. Za kraj, veli on, valja znati da Poljaci, baš kao i Srbi, mnogo energije ulažu u prepucavanje o kulturi sećanja i zaborava. Isto je primenjivo i na nasleđe Solidarnosti.
„Tek smo nedavno počeli da trezveno pričamo o Drugom svetskom ratu i mogućnosti da je Varšavski ustanak možda bio greška, jer je loše obučena i organizovana vojska u otadžbini razbijena, a 200.000 ljudi je izgubilo život. Grad je postao žrtva, sravnjen je sa zemljom. Ustanak je pokrenut 1944, pred kraj rata, delom da Crvena armija ne bi zauzela Varšavu i Poljsku s istoka, a svejedno smo posle rata potpali pod uticaj Moskve. Varšavski ustanak bio je mitotvorni narativ u posleratnoj obnovi, a tek se sada o njemu može govoriti kao o porazu, ne kao o moralnoj pobedi. Tek se sad govori o predratnom antisemitizmu i malobrojnim nacističkim kolaboracionistima“, predočava Pjotrovski.
U međuvremenu se o Solidarnosti počelo govoriti kroz tri ključa. Prema prvom, radni narod se mobilisao zahvaljujući socijalnim pitanjima i usledilo je kolektivno samoorganizovanje. Prvobitni naum nije bio rat protiv državnog socijalizma u Poljskoj, već pokušaj da se on modernizuje. Naš sagovornik ukazuje da prvi politički program Solidarnosti iz 1981. reč „kapitalizam“ uopšte nije sadržao, a da se „slobodno tržište“ pominje svega tri puta. Nasuprot tome, oblici samoupravljanja i zadrugarstva pominju se čak 160 puta. S jedne strane, glavnina vrhuške organizacije imala je manje od četrdeset godina i nije govorila niti jedan strani jezik osim ruskog. S druge, ko bi želeo da nađe pozive na rušenje socijalizma kao takvog, pomučio bi se.
Drugo tumačenje Solidarnosti zasniva se na činjenici da je od njenog nastanka bila izražena nacionalno-religijska komponenta, naročito otkako su nezadovoljni građani dobili podršku pape Jovana Pavla II, rođenog kao Karol Jozef Vojtila, u naselju Vadovice. Jedan od prelomnih trenutaka štrajka iz 1980. bila je misa koju nije održao biskup nadležan za eparhiju, već otac Henrik Jankovski, jer je u tom trenutku bio najbliži dešavanjima. Vera je, slično socijalnim pitanjima, bila vezivno tkivo i diskretni vid borbe protiv države koja nije samo bila sekularna, već i protivreligijski ustrojena.
„Za vreme vanrednog stanja imao sam nekoliko maski, lažne dokumente, promenio sam na desetine mesta prebivališta“, priseća se Borusevič, koji se sa saborkinjom Alinom Pjenkovskom 1983. oženio tajno, da bi sledeće godine prisustvovao krštenju svoje ćerke, preodeven u – ženu
„Treće tumačenje Solidarnosti tiče se perioda nakon vanrednog stanja, kada je glavnu ulogu preuzela liberalna inteligencija, zbog čega se danas o njoj i govori kao o građanskom pokretu. Profesor međunarodnih odnosa Dejvid Jost je u svojoj knjizi Poraz Solidarnosti detaljno opisao kako je sredinom osamdesetih radništvo skrajnuto iz procesa odlučivanja, te kako su militantnije frakcije koju godinu kasnije ugušene. I od čuvenog 21 zahteva se odustalo krajem osamdesetih. Pad uticaja Solidarnosti tada nije bio slučajan“, smatra Pjotrovski.
Kako je Solidarnost uticala na savremenu Poljsku
Tenzija između radnika i liberala postojala je i ranije. Prema rečima Adama Mihnjika, kada je inteligencija saznala za štrajk iz 1980, krenula je za Gdanjsk kako bi radnicima objasnila da on neće biti uspešan i da će izazvati nasilje. Srećom, tajna policija je liberale na vreme uhapsila. Pitanje je šta bi inače bilo.
Da li se uspeh Solidarnosti onda može tumačiti kao poraz štrajkačkih zahteva? Možda. Možda je reč bila i o neminovnosti koja je kasnije dovela do delimično slobodnih izbora. Sigurno je samo, kaže naš sagovornik, da je „dugi marš kroz institucije“ ujedno bio linija demarkacije koja do danas deli Poljsku.
„Radnici su krajem osamdesetih ostali sami, nezaštićeni, što se naročito videlo u slučaju četiri miliona zaposlenih u preko noći ugašenim državnim firmama. Profesor Jan Kubik u tom raskoraku vidi rodno mesto populizma u poljskoj politici. Jer, kada većina društva nema posao, sigurnost i svoje političke predstavnike, a politički procesi isto to društvo vode ka predstavničkoj demokratiji, pojaviće se prostor za nuđenje jednostavnih rešenja. To se videlo već na prvim predsedničkim izborima 1990. godine. Svi su znali da će Valensa odneti pobedu, ali se verovalo da će mu u drugom krugu takmac biti Bronislav Geremek, intelektualac, veoma aktivan u Solidarnosti. Zapravo se takmičio protiv Stanislava Timinskog, biznismena iz Kanade, libertarijanca, koji je tvrdio da ima crnu akten-tašnu s kompromitujućim informacijama o vodećim političarima. Kad su ga pitali koji mu je program, rekao je – pa, svi treba da budu bogati“, kaže Pjotrovski.
Kao i drugde u postsocijalizmu, devedesete su u Poljskoj bile teške – protekle su u hiperinflaciji, problematičnim privatizacijama, masovnim otpuštanjima, prisustvu stranih agentura… Prvi demokratski premijer Tadeuš Mazovjecki kasnije će priznati da verovatno ne bi prihvatio funkciju da je znao šta ga čeka. Nisu se slučajno reformisani komunisti vratili u vlast već 1993, iako je to dve godine ranije bilo nezamislivo. I Aleksandar Kvašnjevski, ministar sporta i omladine iz osamdesetih, postaće predsednik 1994. godine. Nekadašnji „drugovi u crvenom“ biće na vlasti sve do 2005. godine.
„Od tada do danas, na rukovodećim pozicijama se smenjuju dve opcije, Građanska koalicija i Pravo i pravda (PIS), i obe su nastale iz Solidarnosti. Pokrivaju oko dve trećine glasova u Poljskoj. Njihovi kadrovi se poznaju, pa razgovor o istoriji sindikata ne može da prođe bez međusobnih optužbi i nepomirljivih interpretacija prošlosti. Populizam se opasno zapatio u poljskom političkom pejzažu.
Na rukovodećim pozicijama se već 30 godina smenjuju dve opcije, Građanska koalicija i Pravo i pravda (PIS), i obe su nastale iz Solidarnosti
Gžegož Pjotrovski
U njemu se bolje snalaze konzervativci iz trenutno opozicionog PIS-a, koji, za razliku od vladajuće Građanske koalicije, sluša savetnike i prilagođava se. Imaju gotovo lenjinističko uređenje – vođa Kačinjski donosi odluke, visoki funkcioneri o njima većaju, i one se onda sprovode kroz široku infrastrukturu. S druge strane, premijer Tusk nedavno je rekao: ispunili smo trideset odsto obećanja, ali smo toliko odsto glasova i dobili, pa mislim da nismo bili neuspešni“, kaže Pjotrovski.
Slična rečenica mogla bi da se iznese samo neformalno, na partijskom sastanku. U javnosti Srbije, pak, iznose se u odnosu na nju nepojmljive izjave. I, pored mnogo sličnosti, to nije jedina razlika između srpske i poljske društveno-političke zbilje, nekad prilično uporedive, a danas udaljene više od fizičkih osamsto i kusur kilometara…
