Teško je zameriti onima koji slave smrt iranskih teokrata odgovornih za smrt tolikog broja svojih sunarodnika – po nekim procenama i do 30.000 njih samo u poslednjih nekoliko meseci. Istovremeno, američko-izraelski vazdušni napad na Iran najavljuje period nedisciplinovanog, nelegalnog i proizvoljnog nasilja koje će biti teško obuzdati.
Amerikanci i njihovi nominalni prijatelji na svetskoj sceni pogled bi trebalo da bace dalje od omraženih meta današnjeg nasilja i zapitaju se kako bi ono moglo biti upotrebljeno sutra. Kada je reč o predsedniku koga ne obavezuju ni činjenice ni zakonitost, odgovor je uznemirujući: državno nasilje moglo bi da bude upotrebljeno ne samo u međunarodnoj sferi, i ne samo protiv tiranskih režima, već i kod kuće, protiv onih koji su označeni kao unutrašnji „neprijatelji“.
Čudna koincidencija ilustruje ovaj rizik: istog dana kada su bombe počele da padaju na Teheran, Vašington post je izvestio kako bi Bela kuća uskoro mogla da izda unilateralnu izvršnu naredbu kojom preuzima kontrolu nad time kako i kada građani mogu da glasaju na novembarskim međuizborima. Prema izveštaju, izvršnom naredbom bi nacionalna bezbednost – navodno kinesko mešanje – bila navedena kao razlog za uvođenje novih ograničenja prava Amerikanaca da slobodno glasaju. Bela kuća i republikanci u Kongresu bez sumnje očekuju da će ova intervencija olakšati zadržavanje kontrole nad Predstavničkim domom i Senatom.
Trampova administracija pokazuje veštinu u izvrtanju tvrdnji kako ima široka zakonska ovlašćenja da deluje protiv stranih država u tvrdnje da slična ovlašćenja može da koristi i protiv američkih državljana
Donald Tramp je odbio da kaže da li će takvu naredbu i izdati – ali je isto tako tri dana pre toga tokom govora o stanju nacije od američke javnosti sakrio i svoje namere u pogledu Irana. A izgledi da takva izvršna naredba bude izdata moraju se sagledati u svetlu poslednjih anketa, prema kojima demokrate pred međuizbore imaju prednost od oko šest procentnih poena.
Štaviše, Trampova inicijativa za preraspodelu izbornih okruga usred izbornog ciklusa, usmerena na zadržavanje kontrole nad Predstavničkim domom, stopirana je kada republikansko manipulisanje izbornim okrugama u Teksasu naišlo na snažne kontramere demokrata u Kaliforniji, a dominantno republikanska Indijana odbila da se upusti u takvu manipulaciju. Zajedno s izgledima za korekciju na berzama u narednim mesecima, Bela kuća je pod sve većim pritiskom da izvede izborno čudo.
Američki predsednici, međutim, ni na osnovu Ustava ni na osnovu saveznih zakona nemaju ovlašćenja da preduzmu nijedan od koraka o kojima piše Post, poput zabrane glasanja putem pošte i zahteva za obaveznu identifikaciju birača. Član I Ustava saveznim državama daje ovlašćenje da utvrđuju pravila po kojima se održavaju izbori za Predstavnički dom i Senat, uz mogućnost da ih Kongres poništi. Republikanci u Predstavničkom domu jesu usvojili takozvani SAVE zakon (Safeguard American Voter Eligibility Act), koji sadrži i zahtev za obaveznu identifikaciju birača, ali on još nije stupio na snagu.
Jedan od razloga za istinsku zabrinutost jeste to što je – kao što pokazuju napadi na Iran – institucija predsednika naročito slabo zakonski ograničena kada je reč o pitanjima od značaja za nacionalnu bezbednost, što predstavlja navodni osnov izvršne naredbe o kojoj je pisao Post. Odsustvo zakonskog ovlašćenja za preduzimanje takvog poteza nije sprečilo pokretanje napada na Iran, nezakonitog i po američkom Ustavu – koji propisuje da je isključivo Kongres taj koji daje saglasnost za stupanje zemlje u međunarodne konflikte – i po članu 2 Povelje Ujedinjenih nacija.
Povrh toga, Trampova opravdanja za napade su, kako je to Njujork tajms formulisao, „nepotkrepljena i preuveličana”. Prikladnije bi bilo jednostavno reći da predsednik veruje kako može da laže bez posledica ne bi li pokrenuo potencijalno katastrofalne vojne operacije, čija bi cena mogla da bude gubitak stotina ili hiljada života.
Isto je primenjivo i na situaciju kod kuće. Trampova administracija pokazuje veštinu u izvrtanju tvrdnji kako ima široka zakonska ovlašćenja da deluje protiv stranih država u tvrdnje da slična ovlašćenja može da koristi i protiv američkih državljana. U najmanje tri navrata tvrdnje da deluje spolja u ime nacionalne bezbednosti pretočene su u prisvajanje ovlašćenja za delovanje kod kuće.
Kratko nakon prošlogodišnjeg povratka u Belu kuću, Tramp je državnoj tužiteljki Pam Bondi (koja je po funkciji istovremeno i ministar pravde, prim.) naložio da ignoriše zakon koji je – ironično, upravo na Trampovu inicijativu – Kongres usvojio, a kojim se zabranjuje Tiktok. Ona je to uspešno sprovela, uz maglovito pozivanje na „suštinska predsednička ovlašćenja u sferi nacionalne bezbednosti i spoljnih poslova”. Efekti takve tvrdnje bili su dramatična promena opsega dostupnih opcija društvenih mreža unutar SAD – te postavljanje temelja za to da Tiktok kupi neko od predsednikovih političkih pajtaša.
Ili razmotrimo predsedničko ovlašćenje da neku organizaciju proglasi terorističkom. To ovlašćenje jeste predviđeno saveznim zakonom – i to, indikativno, u onim njegovom delu koji se tiče imigracije, i to samo po pitanju „stranih“ organizacija. Međutim, Tramp je prošlog septembra izdao izvršnu naredbu kojom se zabranjuju domaće „antifašističke” organizacije. Otad su članovi njegovog kabineta, poput sekretarke za domovinsku bezbednost Kristi Noem, s entuzijazmom krenuli da učesnike građanskih protesta proglašavaju „domaćim teroristima”.
Konačno, akcije u kojima je ubijeno dvoje od tih demonstranata, Rene Gud i Aleks Preti, takođe oličavaju domestifikaciju eksterne moći. Istorijski posmatrano, sprovođenje imigracionih zakona bilo je uglavnom fokusirano na državnu granicu. Preplavljujući gradove i savezne države pod vođstvom demokrata nasiljem i militarizovanim pripadnicima saveznih bezbednosnih agencija, Tramp je predsednička ovlašćenja za pribegavanje prinudi u suočavanju sa spoljnim pretnjama faktički pretvorio u moćno sredstvo unutrašnje političke represije.
Ima, dakle, dovoljno razloga da se veruje da je Trampova administracija u stanju da predsednička ovlašćenja u sferi nacionalne bezbednosti pretvori u instrument bezakonja na unutrašnjepolitičkom planu. Pomenuta izvršna uredba koja bi se ticala izbora samo je najnoviji primer negativnih efekata takvog pristupa.
Činjenica da je Tramp u prilici da u slučaju Irana koristi ovlašćenja u oblasti nacionalne bezbednosti uz tako bezobzirno ignorisanje činjenica i zakona samo će ga ohrabriti da tim ovlašćenjima ponovo pribegne. A ako sukob sa Iranom potraje – što se čini verovatnim – može se očekivati da će Bela kuća atmosferu čiju pozadinu čine bombardovanje i odmazde koje će ono podstaći iskoristiti kao opravdanje za nove unutrašnje politike.
Činjenica da je Tramp u prilici da u slučaju Irana koristi ovlašćenja u oblasti nacionalne bezbednosti uz tako bezobzirno ignorisanje činjenica i zakona samo će ga ohrabriti da tim ovlašćenjima pribegne i kod kuće
Ni Kongres ni sudovi nisu uspeli da spreče ovu vrstu preuređenja spoljnopolitičkih ovlašćenja kada je reč o Tiktoku, proglašavanju terorističkih organizacija ili raspoređivanju saveznih agenata. Ostaje nejasno da li bi se druge grane vlasti usprotivile izvršnoj uredbi o izborima.
U nedavnoj presudi o carinama koju je doneo Vrhovni sud, predsedavajući sudija Džon Roberts izričito je odbacio argument da predsedničko ovlašćenje za nametanje dažbina ne podleže sudskoj kontroli samo zato što je reč o ovlašćenju iz sfere „spoljnih poslova”. Ali sud iskazuje manju zabinutost za biračka prava nego za strukturne temelje ekonomskog neoliberalizma, kakvi su slobodna trgovina i nezavisnost Federalnih rezervi.
Danas se kvalifikacija pitanja od urgentnog značaja za nacionalnu bezbednost koristi kao nož uperen u iranske teokratske despote. Ali koliko god malo simpatija zasluživao iranski režim, vredi upamtiti da bi sutra ta oštrica mogla da bude okrenuta protiv Amerikanaca.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
