Pri izbijanju svakog rata koji uključuje velike sile pokreće se tema postojanja ili nepostojanja međunarodnog prava. Takve rasprave su uglavnom proste i dvodimenzionalne: jedna strana, koja tobože zastupa realizam, tvrdi kako velika riba jede malu, te da se radi o neizbežnom zakonu prirode; druga strana, koja glumi idealizam, kreće u srceparajuću, patosnu tiradu o uzvišenim principima, koja se po pravilu završava varijacijom citata Dostojevskog: „Kad bi mi iko mogao dokazati da je Hristos van istine… ja bih preferirao ostati sa Hristom nego sa istinom.“
Zapravo nije teško rešiti taj spor: međunarodno pravo postoji, budući da je kodifikovano i priznato od strane primarnih subjekata međunarodnih odnosa – država. Ono se selektivno primenjuje jer u moći država, ili blokova koje one čine, postoji disparitet moći – nailazimo na male, srednje i velike sile. Velikoj sili, ili njenim saveznicima, nemoguće je nametnuti primenu međunarodnog prava jer se one po pravilu kriju iza nuklearnog štita. Malim i srednjim silama je i te kako moguće nametnuti pomenuta pravila, naročito u slučajevima kada njihova rukovodstva nisu bila dovoljno mudra da postanu deo funkcionalne mreže savezništava.
Bez kanona za supersile
Po međunarodnom pravu, jedini legalni ratovi su odbrambeni, kada se jedna država brani od agresije druge, i one vojne akcije koje je odobrio Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Ovaj pravilnik je stvoren za vreme dominacije dveju supersila – Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza. Ove dve države, uključujući i njihove saveznike, mogle su u praksi da započnu bilo koji rat, iliti vojnu intervenciju, mimo međunarodnog prava, a protiv njih nijedna primena sile nije bila moguća niti legalna, budući da su raspolagale pravom veta u SB UN. Za manje države, međunarodno pravo je važilo ukoliko bi one započele rat van protekcije supersila.
Trampova strategija „sila Boga ne moli“, verovatno će rezultirati dugoročnim otuđenjem evropskih saveznika i čitavog trećeg sveta. Tako mogu biti stvorene nove mreže savezništava koje će imati samo jedan cilj – odvraćanje SAD od intervencija
Postupke SAD i SSSR-a u sferi međunarodnih odnosa stoga nisu ograničavali kanoni, na njih neprimenljivog, međunarodnog prava, već racionalne kalkulacije. I Vašington i Moskva su, zarad sopstvenog opstanka, vodili računa o tome da ne izazovu direktan sukob supersila koji je mogao da se završi nuklearnim armagedonom. Izvan toga, i jedan i drugi centar moći organizovali su državne udare i vojne intervencije u skladu sa percipiranim nacionalnim interesima. Gledajući striktno sa tačke gledišta međunarodnog prava, kršile su ga obe suparničke strane. Politika je, ipak, složeniji sistem od rigidnog prava. Tu nije dovoljan odgovor da obe strane krše pravo, već se nameće pitanje koga podržati.
Političke elite tražile su odgovor u tome da li intervencija jedne ili druge strane odgovara domaćim nacionalnim interesima, te da li se data vojna intervencija poklapa sa ideološkim uverenjima konkretne političke opcije. Ako je stranka podržavala demokratiju i kapitalistički sistem, bila je na strani Amerike, ako je podržavala jednopartijsku diktaturu i sistem komandne privrede, bila je na strani Sovjeta. Naravno, postojali su i izuzeci, kao što je bila Jugoslavija, sa jednopartijskim sistemom ali trgovinom sa demokratsko-kapitalističkim, uz komunistički diskurs i ujedno potpunu kulturnu dominaciju zapadnog popa.
Za Ameriku i protiv nje
U posthladnoratovskom svetu, međunarodne institucije, koje su ionako selektivno funkcionisale u prethodnoj epohi, postale su još manje efikasne usled izmene strukture međunarodnih odnosa. I danas, nakon ekonomskog uspona Kine, Sjedinjene Američke Države su jedina sila koja može da projektuje svoju moć globalno. Peking jeste najljući rival Vašingtona, ali je daleko od toga da mu može parirati bez sprovedene uspešne vojne intervencije van svojih granica. Do trenutka kada Kina krene uspešno da projektuje svoju moć, onda ostaje takmac na papiru. Rusija se na međunarodnoj sceni ponaša znatno agresivnije od Kine, ali ona ne raspolaže njenom ekonomskom moći, jedini adut koji ima jeste nasleđeni nuklearni arsenal. Ni Rusija ne predstavlja rivala SAD jer su njeni kapaciteti nedovoljni da osvoji i svog najbližeg suseda.
Gotovo su istovetni kriterijumi kojima se rešava pitanje podrške ili odsustva iste intervencijama SAD, ali su u novom svetu one nepopularnije nego ranije budući da ne postoji drugi pol u okviru međunarodnih odnosa. Lakše je biti opredeljen u korist Amerike kada je na suprotnoj strani bio Sovjetski Savez. Nije teško ni odgovoriti na to čiji je sistem slobodniji: američki, kineski ili ruski. Naravno da je od te tri države Amerika jedina demokratska, no nevolja nastaje u tome da ni Peking ni Moskva nisu u stanju da pariraju Vašingtonu. Izbor nije zaista između SAD, Kine i Rusije. Na globalnom nivou, izbor je isključivo za Ameriku ili protiv nje. To nije bitka koju Bela kuća dobija. Na određeni način, SAD poražavaju same sebe, to im ne čine ni Kina, ni Rusija.
Amerika je zasad intervenisala protiv venecuelanske i iranske diktature, što zadovoljava kriterijum intervencije protiv jasno zlih režima, ali to nije učinjeno u korist demokratije ili sprečavanja masovnih zločina
Američki predsednik u naše doba ima veću odgovornost u primeni vojne sile nego njegovi hladnoratovski prethodnici upravo zato što je Amerika sama samcata na globalnoj sceni. Svaki njen korak se meri, ne u poređenju sa drugim supersilama jer takvih suštinski nema, već od konkretnog do konkretnog slučaja intervencije. Kako bi SAD osigurale podršku bilo kojoj intervenciji, one najpre moraju prezentovati verodostojne argumente za nju: prvi argument jeste sprečavanje masovnih zločina koji su u toku; drugi je podrška izgradnji demokratije; treći argument predstavlja predočavanje svetu zlog lica režima protiv koga se interveniše; četvrti je dokazivanje postojanja neposredne pretnje od strane režima drugim država ili društvenim skupinama.
Primera radi, u demokratskom svetu, intervencija u korist Ukrajine je popularna u svakom istraživanju javnog mnjenja jer se u tom slučaju jedna demokratska država brani od agresije zločinačke diktature. Trampove intervencije su nepopularne i u demokratskom, i u trećem svetu jer ne zadovoljavaju većinu gorepomenutih kriterijuma. Tačno je da su SAD zasad intervenisale protiv venecuelanske i iranske diktature, što zadovoljava kriterijum intervencije protiv jasno zlih režima, ali to nije učinjeno u korist demokratije, sprečavanja masovnih zločina, iako je Iran sasvim nedavno počinio takva zlodela protiv svojih građana, dok neposredna pretnja nije dokazana. Podsetimo se da je Bušova administracija gradila slučaj neposredne pretnje od Iraka, koja se ispostavila kao lažna, u dužem periodu pre nego što je izvela intervenciju. Tramp je napao Iran bez ijednog snažnog argumenta osim da mu se može.
Makijavelistički pristup
Takvo ponašanje, makar bilo usmereno protiv zlog režima, iscrpljuje legitimitet SAD kao jedine svetske supersile. Čak i u slučaju uspešne demilitarizacije Irana, rukovoditi se makijavelističkom maksimom „mnogo je sigurnije da te se ljudi boje, negoli da te ljube“ dugoročno je štetna strategija, pa makar se radilo o globalnoj sili.
Bušova administracija gradila je slučaj neposredne pretnje od Iraka, koji se ispostavio lažnim. Tramp je napao Iran bez ijednog snažnog argumenta osim da mu se može
Trampova administracija primenjuje ovo loše pravilo čak i na svoje saveznike, što je dvostruko gore nego da to čini samo sa oponentima. Već se nazire da je sledeća na američkom meniju Kuba. To će biti još jedna u nizu nepopularnih intervencija. Hibris Trampove administracije je toliki da su postojali objektivno uspešni načini da se intervencija protiv Irana predstavi na pravilan način i sa jedinim ispravnim ciljem – oslobođenjem Iranaca od duboko regresivnog autokratskog režima. Trampova strategija „sila Boga ne moli“, vrlo verovatno će rezultirati dugoročnim otuđenjem evropskih saveznika i čitavog trećeg sveta. Iako ne postoji sila koja može parirati američkoj, mogu biti stvoreni novi blokovi, nove mreže savezništava koje će imati samo jedan cilj – odvraćanje SAD od intervencija u datom regionu. To je put koji vodi ka smanjenju kapaciteta projekcije američke moći. Vojne intervencije bez adekvatnog razloga, faktički bez pardona, dugoročno slabe Sjedinjene Američke Države.
