Ko u Americi s đavolom tikve sadi

Neke pape su se savršeno uklapale u doba u kome su živele. Progresivni papa Jovan XXIII inicirao je reforme pokrenute na Drugom vatikanskom saboru (1962-65, prim.) – u nastojanju da crkvu modernizuje – u isto vreme dok su Bitlsi osvajali svet. Papa Jovan Pavle Drugi bio je pravi čovek u pravo vreme da ubrza proces raspada sovjetske imperije. Hoće li naslednik pape Franje biti reakcionarna figura koja će odgovarati populističkoj atmosferi naše trampovske ere?

To se ne čini verovatnim kad se zna da je Franja imenovao mnoge od kardinala koji upravo odlučuju o njegovom nasledniku. Ali neki uticajni katolici desne orijentacije ulažu maksimalan napor da stanu na put najprogresivnijim stremljenjima preminulog pape: njegovoj toleranciji prema homoseksualcima, brizi za siromašne, zabrinutosti zbog klimatskih promena i, ne na poslednjem mestu, njegovom protivljenju rigidnim imigracionim politikama američkog predsednika Donalda Trampa. Mnogi od tih ultrakonzervativnih lobista su Amerikanci koji su se entuzijazmom priključili Trampovom pokretu „Učinimo Ameriku ponovo velikom“.

Među tim dobro umreženim i izdašno finansiranim MAGA katolicima je i Stiv Benon, bivši Trampov savetnik i moćna figura u svetu radikalno desnih medija. Benon je Franju smatrao antiamerički nastrojenim marksistom koji će „goreti u paklu“ zbot toga što je kineskoj Komunističkoj partiji dopustio izvestan stepen kontrole nad tamošnjom katoličkom crkvom, i kritikovao ga zbog saosećajnog odnosa prema migrantima. Rodžer Stoun, još jedan radikalni katolik iz Trampove orbite (i, poput Benona, osuđivano lice), na društvenoj mreži X napisao je kako Franjin mandat „nikada nije bio legitiman“. I on veruje kako je „vruće tamo gde je [Franja] sada“.

Stiv Benon, bivši Trampov savetnik, preminulog papu smatrao je antiamerički nastrojenim marksistom koji će „goreti u paklu“, a Rodžer Stoun, još jedan radikalni katolik iz Trampove orbite, tvrdi kako Franjin mandat „nikada nije bio legitiman“

Šta se desilo s američkim katolicima, koji su nekada važili za relativno liberalnu hrišćansku zajednicu? Na izborima 1960. skoro 80 odsto katolika glasalo je za Džona F. Kenedija ne samo zato da bi postao prvi katolički predsednik Sjedinjenih Država, već i zato što im se dopadala njegova politika. Na drugoj strani, neki evangelistički protestanti Kenedija su smatrali antihristom. Na izborima 2020, međutim, samo je 49 odsto katolika glasalo za Džoa Bajdena, katoličkoj veri daleko posvećenijeg od Kenedija.

Naravno, ne postoji nešto što bi se u izbornom smislu moglo nazvati „katoličkim glasom“, kao što ne postoji ni „jevrejski glas“. Pripadnike svih vera je moguće podeliti na konzervativnu i liberalnu struju. Ali među mnogim američkim katolicima primetan je upadljiv zaokret ka radikalno desnoj politici.

Ovaj trend jednim delom predstavlja reakciju na višedecenijski proces opadanja organizovane religije u SAD. Sve je manje mladih ljudi zainteresovano za to da postanu katolički sveštenici, a oni koji se za to odluče su konzervativniji. Prema jednom izveštaju istraživačkog tima pri Američkom katoličkom univerzitetu, 68 procenata sveštenika koji su se zaredili između 1965. i 1969. sebe je doživljavalo kao „teološki progresivne“. Danas, skoro 85 odsto netom zaređenih sveštenika sebe smatra „konzervativnim“ ili čak „izrazito konzervativnim“.

I dalje ima progresivnih američkih katolika, uključujući tu i neke istaknute kardinale i biskupe. Ali rastući uticaj istaknutih javnih figura iz katoličkih redova koje žele poništenje socijalnih i kulturoloških promena ostvarenih u poslednjih pola veka upadljiv je

Ali ima i drugih razloga, uglavnom povezanih s rasom i klasom. Demokrate su nekad mogle da računaju na glasove manje obrazovanih belih katolika, posebno u južnjačkim državama. Uprkos tome što su u kulturološkom smislu bili konzervativni, podržavali su socijalno progresivne ekonomske politike koje su im išle u prilog.

Onda su usledile šezdesete, Drugi vatikanski sabor, seks, droge i – možda i najvažnije od svega – građanska prava za crne Amerikance. Mnogi katolici, kao i evangelistički hrišćani, počeli su da glasaju za republikance, koji su im obećavali kulturološku i socijalnu kontrarevoluciju: zakon i red, porodične vrednosti i (skriveno iza umivenih formulacija) očuvanje superiornog statusa bele rase. Sve to do kraja te decenije privuklo ih je onome što je Ričard Nikson nazvao „tihom većinom“, a gotovo pola veka kasnije u još većem broju i Trampovom MAGA pokretu. Katolici koji su 2024. glasali za Trampa najvećim delom su belci, a oni koji nisu crni ili hispano katolici.

Opet, ni ova podela nije apsolutna. I dalje ima progresivnih američkih katolika, uključujući tu i neke istaknute kardinale i biskupe. Ali rastući uticaj istaknutih javnih figura iz katoličkih redova koje žele poništenje socijalnih i kulturoloških promena ostvarenih u poslednjih pola veka upadljiv je. Benon i Stoun su tu samo najvulgarniji primeri. Pet sudija Vrhovnog suda SAD (čiji sastav čini devet sudija, prim.) takođe su konzervativni katolici, kao što je to i potpredsednik Džej Di Vens, koji se pokrstio 2019. Još jedan istaknuti katolik, Vilijam Bar, koji je bio državni tužilac (što u američkom kontekstu znači i ministar pravde, prim.) tokom Trampovog prvog mandata, sekularizam je opisao kao „socijalnu patologiju“ usmerenu na „uništenje tradicionalnog moralnog poretka“.

Pet sudija Vrhovnog suda SAD takođe su konzervativni katolici, kao što je to i potpredsednik Džej Di Vens, koji se pokrstio 2019. A još jedan istaknuti katolik, Vilijam Bar – državni tužilac tokom Trampovog prvog mandata – sekularizam je opisao kao „socijalnu patologiju“

Hrišćansku kontrarevoluciju jednim delom pokreće teologija. Abortus je za katolike izuzetno važno pitanje jer veruju da ljudski život počinje već začećem. Evangelisti ranije nisu toliko marili za to, ali su onda s katolicima udružili snage oko pitanja državne podrške verskim školama. U ideološkom smislu u korenu ovoga je bilo protivljenje abortusu, ali u političkom se sve vrtelo oko raspolaganja novcem iz saveznih fondova.

Podjednako važno je i to što evangelisti i katolički konzervativci u sve većoj meri nalaze zajednički jezik i na planu kulturoloških ratova koji besne još otkako je Nikson 1969. počeo da priziva onu tihu većinu. Na jednoj strani su uglavnom dobro obrazovani, često sekularni, urbani liberali otvoreni za heterodoksna gledanja na seksualnu politiku, imigraciju i rodne preferencije, a u isto vreme na oprezu po pitanju pretnji u formi rasizma, seksizma, homofobije i ksenofobije. Na suprotnoj strani su manje obrazovani, Amerikanci iz provincije i ruralnih delova zemlje koji veruju u ono što crkva propoveda, biološku definiciju roda i pravo na nošenje oružja. Oni antirasističko stanovište vide kao pretnju vlastitoj društvenoj poziciji, a u celini gledano nimalo ne mare za teme do kojih je liberalima toliko stalo.

Na izborima 1960. skoro 80 odsto katolika glasalo je za Džona F. Kenedija. Ali na izborima 2020. samo je 49 odsto katolika glasalo za Džoa Bajdena, katoličkoj veri daleko posvećenijeg od Kenedija

Ova podela je u velikoj meri klasno pitanje, kao što je to sugerisao i Barak Obama tokom svoje prve izborne kampanje 2008, kada je birače iz redova radničke klase u nekadašnjim industrijskim područjima diskvalifikovao kao ljude koji se „grčevito drže svojih pištolja i vere“. Još gore je postupila Hilari Klinton kada je u vlastitoj predsedničkoj kampanji 2016. polovinu Trampovih birača nazvala „žaljenja vrednim“.

Veze između različitih zalaganja u kulturološkim ratovima nisu uvek logične, ali ih to ne čini manje moćnim. Tramp – veoma daleko od toga da bude posvećeni hrišćanin – za Bajdena je 2020. govorio kako je „protiv Boga“ i „protiv oružja“. Za nekog ultrakonzervativnog aktera kulturoloških ratova, ta konekcija je jasna: mi volimo oružje, pa ga mora voleti i Bog. To što među takvima ima mnogo katolika je – pa, žaljenja vredno.

Copyright: Project Syndicate, 2025.