Ko se mača lati, od mača i strada. Kako seješ tako i žanješ. Ko drugome jamu kopa…
Izreke poput ovih u isto vreme su i prekor i uteha: loše ljude – vas, ili one koji su se o vas ogrešili – na kraju će stići karma. U stvarnosti, međutim, lošim akterima često uspeva da izbegnu odgovornost za svoje postupke; nekad je to zahvaljujući sreći, nekad posledica uspešno primenjene taktike koja doprinosi ostvarivanju strateškog cilja.
Tramp pada na Putinovu „taktiku rezanja salame“ koja podrazumeva da se do ostvarenja krupnog cilja stiže preko niza malih manevara koje potencijalni oponenti neće uzimati za ozbiljno, ili će se uz gunđanje miriti s njima
Rusija spada u ovu drugu kategoriju. Strategija predsednika Vladimira Putina za izbegavanje odgovornosti – kako za razaranje masovnih razmera u Ukrajini, tako i za vođenje hibridnog rata protiv Zapada – uključuje i dve taktike iz sovjetske ere: pridobijanje „korisnih idiota“ za vlastitu stvar, te primenu „taktike rezanja salame“ za ostvarivanje postavljenih ciljeva.
Prva taktika, čije formulisanje se obično pripisuje Vladimiru Iljiču Lenjinu, podrazumeva korišćenje nehotičnih saveznika – onih koji i bez namere pomažu lošim akterima da postignu ono što su naumili, potencijalno čak i onda kada im se glasno suprotstavljaju. A kada je o Putinu reč, on danas nema korisnijeg idiota od američkog predsednika Donalda Trampa.
Putin je Trampov potencijal za obavljanje ove uloge uočio pre predsedničkih izbora 2016, na koje je pokušao da utiče kako bi pomogao Trampovoj pobedi. Njihov sastanak u Helsinkiju dve godine kasnije – kada je Tramp javno osporio saznanja američkih obaveštajnih agencija tvrdeći kako Rusija nije nastojala da utiče na ishod izbora – gotovo izvesno je Putina uverio da je njegova prvobitna procena bila ispravna. Otad Tramp demonstrira gotovo patološku potrebu da sve druge uverava kako ima „fantastičan“ odnos s Putinom – čak i onda kada ga ovaj ignoriše, uskraćuje mu poštovanje, ili mu direktno prkosi.
Nakon što je njihov nedavni susret na Aljasci okončan bez ikakvih rezultata, a Putin odbio Trampov zahtev za uspostavljanje primirja u Ukrajini, Tramp je počeo da propagira poziciju Kremlja, koji traži da se odmah ide na sklapanje mirovnog sporazuma. Posle je reporterima ponosno pokazivao zajedničke fotografije koje mu je Putin poslao. Kad su u prvoj polovini septembra ruski dronovi ušli u vazdušni prostor Poljske, da nađe neki izgovor za Putina uvek voljni Tramp izjavio je kako je „možda bila reč o grešci“. Teško je ne videti ga kao očajno dete koje insistira da svog zlostavljača naziva drugarom.
Ni na čije iznenađenje, Tramp pada na Putinovu „taktiku rezanja salame“ koja podrazumeva da se do ostvarenja velikog cilja, koje bi verovatno naišlo na snažan otpor, stiže preko niza malih manevara ili „režnjeva“, koje potencijalni oponenti najverovatnije neće uzimati za ozbiljno, umanjivaće im značaj, ili će se uz gunđanje miriti s njima. Upadi dronovima na nebo iznad Poljske i Rumunije jedan su takav primer: cilj nije bio da se isprovocira rat sa Severnoatlantskom alijansom, već da se testiraju njene sposobnosti i, možda još važnije, njena rešenost.
I kako je Putinov korisni idiot u Ovalnom kabinetu odgovorio na ove provokacije? Još jednom demonstrirajući da Sjedinjene Države nemaju nameru ni prstom da mrdnu kako bi zaštitile saveznike iz NATO.
Putin je, naravno, taktiku rezanja salame koristio još mnogo pre nego što se Tramp pojavio na političkoj sceni. Rusko postepeno preotimanje ukrajinske teritorije, započeto 2014. aneksijom Krima, takođe je manifestacija takvog pristupa. Umesto da mu se suprotstavi, Tramp poteze Kremlja pokušava da predstavi kao dokaz vlastite snage: da nije njega, tvrdi, Putin bi zauzeo čitavu Ukrajinu.
Putinov heroj, Josif Staljin, koristio je sličan pristup za eliminaciju potencijalnih domaćih rivala poput Lava Trockog, Grigorija Zinovjeva, Leva Kamenjeva i Nikolaja Buharina. Istini za volju, rezanje salame je isuviše skromna, piljarska metafora za čoveka koji je razrađivao grandiozne šeme za uvođenje planske ekonomije na teritoriji celog Sovjetskog Saveza. Ali Maćaš Rakoši, tvrdolinijaški lider mađarskih komunista i Staljinov verni sledbenik (dok se mađarski staljinisti nisu okrenuli protiv njega jer je bio jevrejskog porekla), nije imao nikakav problem s korišćenjem tog izraza.
Taktici rezanja salame ne pribegavaju samo u Kremlju. U godinama pred Drugi svetski rat Nemačka je pohod čiji je cilj bio uspostavljanje dominacije nad čitavom Evropom započela nizom nevojnih i kvazivojnih koraka, osmišljenih tako da budu dovoljno limitiranog obima da ne izazovu vojni odgovor evropskih sila. Danas je pak kineski predsednik Si Đinping taj koji koristi taktiku rezanja salame – uključujući diskretnu gradnju vojnih baza na udaljenim destinacijama – s ciljem da se promeni status quo u Južnom kineskom moru i na Himalajima a da se pritom ne isprovocira bilo kakav ozbiljniji otpor međunarodne zajednice.
Ruski upadi dronovima na nebo iznad Poljske i Rumunije za cilj nisu imali da se isprovocira rat sa Severnoatlantskom alijansom, već da se testiraju njene sposobnosti i, možda još važnije, njena rešenost
Budući da je na nedavnoj vojnoj paradi u Pekingu Si faktički oponašao Mao Cedunga, nameće se pitanje da li je uspeh njegove strategije taj koji ga je ohrabrio da zauzme provokativniji stav. Poput Putina, koji je takođe prisustvovao tom događaju, verovatno ni Si nije preterano zabrinut da bi Tramp mogao makar da pokuša da mu odgovori na efikasan način. Tramp je isuviše povodljiv, njim je isuviše lako manipulisati – ne na poslednjem mestu zbog toga što, reklo bi se, čezne da bude primljen u klub autoritarnih lidera. Dok je gledao paradu na Trgu Tjenanmen, Tramp je verovatno žudeo za tim da se nađe pored tih srodnih duša, vođa koje vladaju strahom, ličnu odanost cene više od svega, a demokratske institucije i vladavinu prava preziru iz dna duše.
Možda će karma jednog dana stići Putina ili Sija. Ali nije verovatno da će korisni idiot Tramp biti taj koji će to inicirati.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
