Izbor Donalda Trampa za novog predsednika Sjedinjenih Država je Vladimira Putina nesumnjivo ispunio nadom. Tramp odavno izražava divljenje za ruskog predsednika, i na sve moguće načine nagoveštava da će prestati s politikom snažne materijalne podrške Ukrajini – u vidu naoružanja, obaveštajnih podataka i finansijskih sredstava – koju joj je administracija predsednika Džoa Bajdena obezbeđivala kako bi se odbranila od ruske agresije.
Pritom, Džej Di Vens, koga je Tramp izabrao za potpredsednika, deli njegove poglede, i poručuje kako „američki narod neće tolerisati još jedan beskrajni rat, a neću ni ja“. U situaciji kad će republikanci imati kontrolu nad oba doma Kongresa i inicirati drastično smanjenje izdvajanja za ono što je Demokratska partija smatrala prioritetima, američka podrška Ukrajini uskoro će biti obustavljena.
Bez obzira na to u šta sami sebe pokušavamo da uverimo, mi Evropljani nećemo biti u stanju da nadoknadimo gubitak američke finansijske i vojne pomoći na koju je Ukrajina dosad mogla da računa. Za to nemamo ni volje ni kapacitete
Bez obzira na to u šta sami sebe pokušavamo da uverimo, mi Evropljani nećemo biti u stanju da nadoknadimo gubitak američke finansijske i vojne pomoći na koju je Ukrajina dosad mogla da računa. Za to nemamo ni volje ni kapacitete. I mada ima mnogo onih koji najnoviji razvoj situacije u Siriji opisuju kao Putinov gubitak, to ne znači da tamošnji događaji predstavljaju pobedu za Ukrajince i Evropu.
Nije sporno da je Putin padom Bašara al Asada ostao bez ključnog saveznika, kao ni to da je još jedan njegov važan partner, Iran, u poslednjih nekoliko meseci značajno oslabljen. Pobeda sirijskih opozicionih snaga znači da će Iran ostati uskraćen za direktnu kopnenu vezu s Libanom i Mediteranom. Osim toga, Izraelci su teško oštetili iransku „osovinu otpora“ time što su eliminisali lidere Hezbolaha i Hamasa, te onesposobili čak i iransku primarnu protivvazdušnu odbranu.
Sada kada je Asadov režim pao, Rusija povlači snage iz svoje dve baze, jedne vazdušne i jedne pomorske, na sirijskoj mediteranskoj obali – što znači da ostaje bez temeljnih kanala za snabbevanje svojih borbenih jedinica raspoređenih u nizu afričkih zemalja. Za nekog ko poput Putina gaji ambicije o globalnoj moći ovo je ozbiljan udarac.
Putinov strateški gubitak na istočnom Mediteranu možda bi delimično mogao da bude ublažen nekakvim „dilom“ s Trampom. Dolazeća američka administracija bi, na primer, mogla da pokuša da na veliko istrguje s Rusijom, tako što bi Kremlj podržao američko-izraelska nastojanja za gašenje iranskog nuklearnog programa u zamenu za delimičnu pobedu i spasavanje obraza u Ukrajini.
Sada kada je Asadov režim pao, Rusija ostaje bez temeljnih kanala za snabbevanje svojih borbenih jedinica raspoređenih u nizu afričkih zemalja. Za nekog ko poput Putina gaji ambicije o globalnoj moći ovo je ozbiljan udarac
Alternativno, Trampov povratak u Belu kuću mogao bi da označi i davanje zelenog svetla Izraelu za pokretanje napada na iranska nuklearna postrojenja. Da li bi iranski režim takav napad uopšte politički preživeo, s obzirom na sve slabosti koje pokazuje?
Takav scenario bio bi poguban po Putinove snove o globalnom uticaju, jer bi njime bila fundamentalno promenjena uloga Rusije na Bliskom istoku i međunarodnoj sceni. Nipodaštavajući opis Rusije kao „regionalne“ a ne velike sile, kako je to svojevremeno video bivši američki predsednik Barak Obama, tako bi postao stvarnost. Rusija bi i dalje u Kini imala moćnog partnera, ali bi kineska evaluacija važnosti severnog suseda bila značajno revidirana naniže.
Još jedna mogućnost je da se Tramp prosto pokloni pred Putinom time što bi Ukrajince naterao na pregovore o uspostavljanju primirja i teritorijalne ustupke bez ikakvih efektivnih bezbednosnih garancija Zapada. Takav groteskni ishod dodatno bi promenio i bezbednosnu arhitekturu Evrope. NATO bi i dalje postojao, ali bi njegova relevantnost bila pod znakom pitanja tokom čitavog trajanja Trampovog mandata. Evropska bezbednost bi u tim okolnostima počela da zavisi od ukrajinske bezbednosti. Budući prosperitet i stabilnost Evrope bili bi vezani za krhko primirje koje ničim ne bi doprinelo suprostavljanju konstantnoj pretnji u vidu ruskog hibridnog ratovanja.
Šta će Putin učiniti ukoliko mu se obustavljanjem neprijateljstava omogući da izbegne odgovornost za ono što čini? Šta će za Evropu značiti ako se situacija u Siriji pogorša i dovede do još jedne izbegličke krize poput one iz 2015?
Drugim rečima, iz evropske perspektive Trampova i Vensova ideja o tome kako bi mir trebalo da izgleda mir uopšte ne bi donela. Evropa će nastaviti da se suočava s velikim rizicima po svoju bezbednost i unutrašnju koheziju, s tom razlikom što bi u takvim okolnostima s njima morala sama da se nosi. Šta će Putin učiniti ukoliko mu se obustavljanjem neprijateljstava omogući da izbegne odgovornost za ono što čini? Šta će to značiti za Evropu ako se situacija u Siriji pogorša i dovede do još jedne izbegličke krize poput one iz 2015?
Suočeni s tolikim neizvesnostima, Evropljani nemaju drugog izbora nego da počnu da izdvajaju značajna sredstva u naoružavanje i bezbednost, bez obzira što će to biti teško izvodljivo u okolnostima posustalog privrednog rasta i novog trgovinskog rata.
Lako je agitovati s parolom „Amerika na prvom mestu“ kad vas od zonâ konflikta u istočnoj Evropi i na Bliskom istoku razdvajaju okeani i hiljade kilometara. Evropljani, međutim, nemaju takav luksuz, i stoga više nemaju ni izgovora za samozadovoljstvo.