Planine su celom svetu prva i poslednja asocijacija na Nepal. Osam od deset najviših planinskih vrhova planete nalazi se unutar Nepala ili na njegovim granicama sa Kinom ili Indijom, i te ledene stenčuge privlače znatno više pažnje nego tridesetak miliona ljudi koji su se ispod njih smestili. Prethodne sedmice, međutim, Nepalci su se poput lavine probili pred svetske kamere. Pokret bez vođa, a sa mnogo mladih, ekspresno je na ulici svrgao sa vlasti ljude koji su se činili nesmenjivima. Premijer se krije. Raspušten je parlament koji je dospeo do dna popularnosti, jer je od 2008. dao 14 vlada koje su sastavljale samo tri političke partije. Zemljom trenutno upravlja junakinja borbe protiv korupcije. Sve to deluje bajkovito, ali planinari znaju da se iza svakog osvojenog vrha krije neki neosvojeni, jednako smrtonosan.
Gnev zbog korupcije u Nepalu se isprva kristalisao u mrežnu kampanju „Deca nepotizma“. U popularnim internet kafanama poput Instagrama ili Tik-toka Nepalci su delili fotografije na kojima naslednici lokalnih elita uživaju u svemu što im vlast njihovih očeva donosi – od dizajnerske odeće preko skupih automobila do luksuznih letovališta. Mladi koji nisu imali takvu sreću u genetskoj lutriji, u milionima su odlazili da argatuju po Bliskom i Dalekom istoku.
„Bogatstvo onih koji imaju moć i veze, enormno je poraslo; ostali pate. Mi, generacija Z, snosimo troškove“, sumirala je bes 26-godišnja Tanudža Pandej za britanski Gardijan.
Tanudža Pandej je i po stavu i po godinama tipična predstavnica Nepala, zemlje u kojoj je prosečna starost 25 godina (naspram više od 40 u Srbiji, recimo). Stereotipi kažu da u partiji političkog šaha protiv takve populacije vlast nije mogla da povuče gori potez od zabrane društvenih mreža. No učinila je upravo to, i u glavnom gradu, Katmanduu, 8. septembra su izbili protesti.
Demonstranti su posle nekoliko sati probili policijske barikade, upali u parlament, a policija je uzvratila prvo suzavcem, potom vodenim topovima, zatim gumenim mecima i naposletku pravim. Devetnaest mrtvih je samo dodatno razjarilo pobunjene Nepalce, i 9. septembra su goreli i parlament, i sedišta političkih partija, i rezidencije premijera i predsednika. Premijer Kagda Prasad Šarma Oli objavio je da podnosi ostavku na svoj četvrti premijerski mandat, a ministri verovatno svoje ostavke nisu stigli ni da napišu, jer su žurili u helikoptere koji su ih nosili na bezbedno. Haos je naposletku glavom platilo više od 70 ljudi, od čega skoro 60 demonstranata, ali je već 13. septembra Al Džazira mogla da napiše da se život u Nepalu vraća ka normalnom.
Nepalci su osvojili novu kotu „digitalne politike“ – privremenu premijerku Sušilu Karki izabrali su anketom na Diskordu, internet platformi koju uglavnom koriste gejmeri.
Vojska jeste stekla nezdravu uličnu moć, kao i uvek u takvim prilikama, ali prve želje demonstranata ispunjene su bez očiglednih problema. Premijersko mesto je privremeno zauzela Sušila Karki, nekadašnja šefica vrhovnog suda. Predsednik Ramčandra Paudel, koji je zasad ostao u fotelji, prihvatio je predlog nove premijerke, raspustio parlament i zakazao nove izbore za 5. mart. Izbor Sušile Karki ostaće upamćen kao važna kota „digitalne politike“. Budući da je zabrana društvenih mreža odmah ukinuta, grupa Hami Nepal („Mi smo Nepal“), jedina vidljiva organizacija koja je stajala iza protesta, osmislila je da se o privremenom premijeru debatuje i glasa na Diskordu, internet platformi koju uglavnom koriste gejmeri. U žustroj diskusiji učestvovalo je više od deset hiljada Nepalaca, što nije mnogo spram 30 miliona, ali jeste napredak u odnosu na uobičajeno traganje za premijerom iza zatvorenih kabinetskih vrata.
„Rasprava je pokrila široku lepezu problema sa kojima Nepal mora da se suoči, poput tržišta rada, reforme policije i univerziteta, stanja javnog zdravstva, i moderatori su morali da mole učesnike da se usredsrede na glavno pitanje – na novog lidera“, zapisala je Al Džazira.
Ajuš Bašjal, jedan od učesnika rasprave, govorio je za Al Džaziru o stranputicama koje su se na tako ekscentričnom političkom skupu mogle očekivati. One se, doduše, nisu mnogo razlikovale od jaruga u koje upadaju i konvencionalni politički skupovi. Neki su se učesnici javljali samo da bi sve izvrgli ruglu. Drugi su zazivali restauraciju monarhije, koju je Nepal teškom mukom prvo sveo s apsolutne na ustavnu, a potom najzad ukinuo 2006, posle decenija borbe levičarskih organizacija – čiji su nedostojni naslednici upravo zbačeni sa vlasti. Treći su imali i umesna pitanja o legitimitetu predvodnika koje je protest iznedrio. Nije manjkalo ni dezinformacija. Uljezi su, recimo, pokušali da proture tvrdnju da jedan od predvodnika, Sudan Gurung, uopšte nije Nepalac već Indijac, pa se morao ponuditi i dokaz njegovog državljanstva. A pošto su oni monarhisti manjina, valjalo je pobiti i glasine da su demonstranti nešto šurovali sa bivšim kraljem Gjanendrom.
Vatra u državnim institucijama progutala je mnogo dokumentacije, pa su izbori u martu neizvesni. Prema opisu Njujork tajmsa, čak i svakodnevna upravna rutina trenutno izgleda kao „daleki san“.
Uprkos svemu ovome, pa i tome što „diskord“ ironično znači „nesloga“, učesnici su naposletku izabrali Sušilu Karki, koja u biografiji ima borbu za nezavisno sudstvo, pa i slanje ministra u zatvor zbog korupcije.
„Nisam htela da se nađem u ovakvoj situaciji. Izabrale su me ulice, i moja vlada ni u kom slučaju neće trajati više od šest meseci. Obavićemo šta smo dužni i predaćemo vlast sledećem parlamentu i ministrima“, rekla je Karki dok se obraćala naciji nakon preuzimanja dužnosti.
Privremenoj premijerki neće biti dosadno u kancelariji. Nakon prvobitne panike glavu su polako počele da dižu i privremeno prognane političke partije. Nisu virtuelno sastančili samo demonstranti, već i druga i treća stranka po parlamentarnoj snazi – Nepalski kongres (NC) i nekada revolucionarni a potom u fotelje udobno smešteni maoisti (CPN-MC). Obe su dakako zaključile da je sve što se desilo bilo neustavno i zahtevaju da se raspušteni parlament ponovo sastavi. Zbog manjka demokratije u procesu buni se i Advokatska komora. Budući da je vatra gutala brojne državne institucije, koje su dokumentaciju često čuvale samo u papirnom obliku, neki stručnjaci smatraju da neće biti moguće održati izbore u martu. Prema opisu Njujork tajmsa, čak i svakodnevna upravna rutina trenutno izgleda kao „daleki san“.
Ispod parlamentarne površine Nepal ima i druge potencijalne političke provalije. Njujorški magazin Jakobinac prošle godine je pisao o identitetskim nevoljama. U gradovima blizu duge nepalske granice sa Indijom većinski hinduisti su se tada sukobljavali sa manjinskim muslimanima, nekada i nasilno. Jedan takav sudar, u Nepalgundžu, počeo je glupostima na društvenim mrežama – što je vlast još tada iskoristila da zabrani Tiktok.
„Napori da se lokalne tenzije razviju u sektaške borbe – navodno ugrožene hinduističke većine protiv brojnih neprijatelja – učestali su u Nepalu. Sve je više politički ambicioznih pojedinaca i grupa kojima eksplozija hinduističkog suprematizma u Indiji nudi šablon za masovnu mobilizaciju. Oni pokušavaju da ugrabe konzervativnu čegrst spram sekularnog i republikanskog puta kojim je Nepal krenuo dvehiljaditih, posle decenije maoističke pobune. Mala ali bučna mreža hinduističkih nacionalista, međutim, baca oko i na mnogo veći rezervoar potencijalne podrške. Niz ustavnih kriza, destruktivnih koalicija, korupcionih skandala ozbiljno su narušili popularnost glavnih političkih partija. A hinduistički nacionalisti su jedna od nekoliko sila koje pokušavaju da popune prazninu“, zapisao je za Jakobinac Šubhanga Pandej, istoričar sa Univerziteta Kalifornije.
Nepalska pobuna imala je regionalne prethodnice u Sri Lanki i Bangladešu. Povodi su možda bili raznovrsni, ali pobunjenici i njihovi razlozi su isti – brojna mladost kojoj se ne nudi ništa osim siromaštva izazvanog lošim obrazovanjem, nedostatkom poslova, niskim platama.
Političke partije na koje se osvrnuo Pandej – već pomenutima treba dodati i drugu Komunističku partiju (CPN-UML), iz koje potiče i zbačeni premijer – privremeno su razvlašćene. Čini se da pobuna generacije Z nema veze sa hinduističkim nacionalizmom, ali okruženje umnogome određuje sudbine zemalja poput Nepala, htele to one ili ne. Stešnjen između Indije i Kine, Nepal je istorijski bliži Indiji, ali se za dojučerašnjeg premijera smatralo da naginje Pekingu. Al Džazira primećuje da bi indijski premijer Narendra Modi mogao da iskoristi ovu priliku, možda i da pokuša da pogura zbačenog hinduističkog monarha Gjanendru, no i sama podseća da pobunjena nepalska mladost po svoj prilici nema takvih namera. Da bi sve bilo komplikovanije, blizu je i Pakistan. Islamabad u Nepalu nema značaj Delhija ili Pekinga, ali su ga nepalski vladari, po Al Džaziri, „povremeno koristili kako bi podsetili Indiju na to da u regionu ima i drugih mogućnosti“.
Gardijan naposletku podseća da nepalska pobuna ima i regionalne prethodnice – Sri Lanka je svog autoritarca zbacila 2022, Bangladeš svoju autoritarku 2024. Povodi su možda bili raznovrsni, ali pobunjenici i njihovi razlozi su isti – brojna mladost kojoj se ne nudi ništa osim siromaštva izazvanog lošim obrazovanjem, nedostatkom poslova, niskim platama. Kada je ta omladina u Nepalu najzad ostala i bez mogućnosti da makar ventilira na društvenim mrežima, ostalo joj je samo da se razlije ulicama. Sada se na društvene mreže osvetnički vratila, sa onim „diskord“ izborom premijerke kao krunom. Ali političke planine koje nepalski mladi tek treba da osvoje ako žele da ostvare snove koje su na Diskordu ostavljali, više su i od samog Mont Everesta.
