Neke istine ne vredi uvijati u oblande kako bi lakše bile svarene. Uspeh desničarskog istoričara Karola Navrockog na predsedničkim izborima u Poljskoj velika je pobeda konzervativnih snaga u toj zemlji i snažan podsticaj drugim oponašateljima američke MAGA agende širom kontinenta; razoran udarac za vladu premijera Donalda Tuska i liberalnu polovinu nacije, tek marginalno manje bolan i za Evropsku uniju; a katastrofa za poljske žene, prvenstveno one u reproduktivnom dobu.
Trijumf široj javnosti doskora slabo poznatog Navrockog u drugom krugu glasanja, u kome je odneo tesnu prevagu nad liberalnim kandidatom Tuskove Građanske platforme (PO) Rafalom Tšaskovskim (50,89 naspram 49,11 procenata, uz izlaznost od 71,6 odsto), posle svega ipak ne predstavlja potpuno iznenađenje: rezultati prvog su takav ishod nagovestili kao realnu mogućnost, jer ga je dve sedmice ranije dotad favorizovani gradonačelnik Varšave dobio s tek minimalnom prednošću. Ali težinu udarca to nimalo ne umanjuje. S Navrockim na čelu države, proevropska Tuskova vlada više nema nikakve izglede da progura ključne delove reformske agende čije sprovođenje je, tokom nepune dve godine protekle od formiranja, efikasno blokirao odlazeći predsednik Andžej Duda. Tuskov prvi konkretan odgovor na ishod izbora je poziv na glasanje o poverenju njegovoj vladi, zakazano za 11. jun; no čak i da ona potraje do kraja mandata, pred birače po svoj prilici ni tada neće imati s čim da izađe. Što znači i da će povratak na vlast ultrakonzervativne partije Pravo i pravda (PiS) – koja je tokom dva poslednja mandata na vlasti (2015-2023) poljskom društvu nanela neprocenjivu štetu – posle narednih parlamentarnih izbora, kad god oni bili, biti veoma teško izbeći.
S Navrockim na čelu države, Tuskova vlada nema nikakve izglede da do kraja mandata progura ključne delove reformske agende: oslobađanje podjarmljenog i politizovanog sudstva i liberalizaciju rigidnog zakona kojim je pravo na abortus faktički ukinuto
Bolan neuspeh Tšaskovskog (kome je ovo drugi uzastopni poraz u odlučujućoj rundi predsedničkih izbora: 2020. ga je takođe tesno pobedio Duda) i vladajuće koalicije znači i da će, tako oslabljenom na unutrašnjem planu, Tusku sada biti teže da u okviru EU zadrži dosadašnju ulogu: da, uz francuskog predsednika i nemačkog kancelara, bude treća ključna i simbolički važna figura evropskog kluba, što je status koji je Poljska u međuvremenu stekla ne samo na osnovu veličine i strateški važnog geografskog položaja, već i ogromnog napretka ostvarenog u postkomunističkom periodu, vidljivog pre svega na ekonomskom planu (očekuje se da dogodine po životnom standardu prestigne Japan). S Poljskom koja se – to belodano pokazuju i rezultati izbora – očito i dalje dvoumi da li da postane jedan od motora Unije, za šta ispunjava gotovo sve uslove, ili da se okrene sebi i prigrli trampistički samoživi svetonazor (Navrocki je uoči izbora iz Vašingtona sa više strana dobio otvorenu podršku), sada i EU, ionako sva izranjavana, u naredni period ulazi još slabija nego što bi to bila da je ishod izbora onakav kakav se donedavno očekivao.
Kao ni Duda, koji s funkcije odlazi nakon dva petogodišnja mandata, ni Navrocki formalno nije pripadnik PiS, ali je u svakom praktičnom smislu njen čovek i, ako išta, radikalniji, drčniji od prethodnika. A već je i Duda bio nepremostiva prepreka pred nastojanjima Tuskove vlade da dovede u red ono što je PiS, predvođen notornim Jaroslavom Kačinjskim, upropastio: u prvom redu, da iznova oslobodi potpuno podjarmljeno i politizovano sudstvo, te liberalizuje rigidni zakon kojim je pravo na abortus, osim u najekstremnijim slučajevima, faktički ukinuto.
Činio je to Duda posežući za najmoćnijom ustavnom alatkom u nominalno skromnom arsenalu predsedničkih ovlašćenja: stavljanjem veta na neke od zakona koje je u Sejmu usvojila vladajuća većina i prosleđivanjem drugih na reviziju Ustavnom sudu, znajući da vlada nema načina da na to uzvrati. U prvoj varijanti zato što je ta većina nedovoljna da bi poništila predsednički veto i tako zakon progurala iz drugog pokušaja; u drugoj zato što je, kao i niže sudske instance, i Ustavni sud popunjen sudijama koje je tamo ugurao PiS. Pravosuđe je do te mere postalo političko bojno polje da aktuelna vlada sve vreme ignoriše svojevremenu presudu Ustavnog suda kojom je – suprotno osnivačkim aktima EU – zauzeto stanovište da poljski Ustav ima primat nad evropskim zakonima; dok je Duda nastavio da postavlja sudije na osnovu procedure koje je ustanovio PiS i koja omogućava direktan partijski upliv na njihovo imenovanje. Kad Navrocki preuzme dužnost, takvo postupanje – s krajnjim ciljem da se Tuskova vlada potpuno parališe – biće ne samo nastavljeno, nego i intenzivirano.
Isto važi i za rat oko prava na abortus, u kome liberalne snage nastavljaju da gube jednu bitku za drugom. Nakon što je 2023. na vlast došla u velikoj meri i zahvaljujući obećanju da će legalizovati abortus do dvanaeste nedelje trudnoće i obnoviti pravo na njen prekid u slučajevima deformiteta fetusa, Građanska koalicija (KO), delom i zbog vlastite podeljenosti oko toga (jer u bloku ima i socijalno konzervativnih snaga), ali pre svega usled Dudine blokade, ništa nije postigla; a tek sad neće moći, jer je Navrocki još isključiviji i protivi se pravu na abortus čak i u slučajevima abnormalnosti ploda. U zemlji u kojoj Katolička crkva i dalje ima politički uticaj kakav je drugde odavno izgubila; u kojoj su široki slojevi stanovništva, posebno u unutrašnjosti i njenim ruralnim delovima, zadržali radikalno uskogrudne životne nazore – uključujući i tu patološku potrebu da se ženama po svaku cenu uskrati pravo da same odlučuju o vlastitim telima; i u kojoj su dvojica radikalno desnih kandidata u prvom krugu u zbiru osvojila više od petine glasova, rigidnost Navrockog po ovom i drugim pitanjima nije bila dovoljno veliki hendikep da bi ga to koštalo pobede.
Kao ni Duda, koji s funkcije odlazi nakon dva petogodišnja mandata, ni Navrocki formalno nije pripadnik PiS, ali je u svakom praktičnom smislu njen čovek i, ako išta, radikalniji, drčniji od prethodnika
Kao što takav efekat nije imalo ni bilo šta drugo iz mutne biografije novoizabranog šefa države: konzervativna polovina Poljske se licemerno sablažnjava nad zalaganjem da se ženama da pravo na pobačaj – i tako, uz ostalo, izbegnu tragedije kakvih je poslednjih godina već bilo: da neke od njih i umru zbog toga što im je ono uskraćeno – ali se nimalo nije snebivala da glasa za čoveka sumnjivog morala koji će narednih pet godina biti lice njihove zemlje pred svetom.
Ovde je neophodno ograditi se: dobar deo onog što se Navrockom pripisuje nije neporecivo dokazano, pogotovo ne pred zakonom, pa se stoga lako može bagatelisati ili ignorisati, kao puko govorkanje bez utemeljenja u realnosti, ili deo navodne prljave kampanje njegovih oponenata. Ali sve te priče, sakupljene na gomilu, u najmanju ruku pozivaju na oprez pred njegovim likom i delom: naprosto, neće biti da su mu baš sve te repove koji se za njim vuku zlobnici prikačili.
Jednu sitnu podlost ni dosadašnji direktor državnog Instituta za nacionalno sećanje – ustanove na lošem glasu zbog političke reinterpretacije istorije – ne može da negira, pošto postoji materijalni dokaz u formi video-zapisa: ranije ove godine otkriveno je da se svojevremeno na TV pojavio zamagljenog lica i pod lažnim imenom kako bi hvalio vlastitu knjigu. Druge optužbe na račun Navrockog, međutim, zasad se odbijaju od njega, iz različitih razloga.
On ne negira ni da je do pre petnaestak ili malo više godina (dakle kad, pošto je rođen 1983, odavno više nije bio napaljeni balavac) još učestvovao u masovnim obračunima fudbalskih huligana; štaviše, to je okrenuo u svoju korist, insistirajući da su u pitanju bile unapred dogovorene tuče – s implikacijom da je, eto, tvrd ali pošten momak koji se, uostalom, uz ostalo i amaterski bavio boksom.
Kratko nakon što jedan nekadašnji fudbalski huligan umalo nije postao predsednik Rumunije, drugi je izglasan za predsednika Poljske. Možda je i to jedan od nagoveštaja sveta u koji stupamo: obratite više pažnje na to ko se ovih dana maklja po tribinama
Ali Navrocki nema prave odbrane pred tvrdnjama da je kao mlad čovek, radeći u obezbeđenju jednog luksuznog hotela u Sopotu, na Baltičkom moru, njegovim gostima dovodio prostitutke; da ima dugogodišnje i razgranate veze s poljskim podzemljem; ili da je relativno skoro jednog starca prevario preuzevši vlasništvo nad njegovim stanom a da nije ispunio svoj deo dogovora i obezbedio mu doživotno izdržavanje… Kao i u slučaju Donalda Trampa – o kome se pohvalno izražava i s kojim je imao prilike da se sretne – ništa od tih stvarnih ili navodnih transgresija nije onih 50 i nešto odsto birača odvratilo od toga da u drugom krugu glasaju za njega. Upravo suprotno, reklo bi se.
I tako je, kratko nakon što jedan nekadašnji fudbalski huligan umalo nije postao predsednik Rumunije, drugi izglasan za predsednika Poljske. Možda je i to jedan od nagoveštaja vrlog novog sveta u koji stupamo: obratite više pažnje na to ko se ovih dana maklja po tribinama.
