Karol Navrocki je 6. avgusta položio zakletvu i preuzeo dužnost novog predsednika Poljske. Pobeda malo poznatog kandidata mutne prošlosti nad gradonačelnikom Varšave Rafalom Tšaskovskim, smatranim za jasnog favorita, znatno je oslabila liberalnu vladajuću koaliciju okupljenu oko premijera Donalda Tuska. Kako je primetio jedan reporter Kritike politične (levo orijentisanog onlajn dnevnika koji ime deli s aktivističkim pokretom čiji je jedan od osnivača i autor članka, prim.), birači naklonjeni levici i centru sada deluju kao da im je neko umro.
Za razliku od doskorašnjeg predsednika Andžeja Dude, Navrocki neće biti tek puki pasivni izvršilac naloga Jaroslava Kačinjskog, lidera partije Pravo i pravda (PiS). Upravo suprotno: iako je PiS bio taj koji je stao iza njegove kandidature, lako bi se moglo ispostaviti da je Navrocki novi eksponent krajnje desnice i jedna od snaga koja će u narednim godinama preoblikovati politički pejzaž Poljske.
Već ima znakova da bi Konfederacija Slavomira Mencena mogla da zameni PiS na mestu glavne političke snage na desnici. U tom slučaju, duopol Tusk-Kačinjski koji Poljskom naizmenično vlada od 2005. naovamo mogao bi da ustupi mesto novom duopolu sačinjenom od krajnje desnice (Konfederacija) i krajnje levice (oličene u partiji Zajedno Adrijana Zandberga). Takav je barem zaključak nedavno objavljene sociološke studije čiji sam koautor zajedno sa Pšemislavom Sadurom sa Varšavskog univerziteta, i koja je u Poljskoj izazvala žustru debatu.
Dok su liberali izbore predstavljali kao sučeljavanje Poljaka s idiotima, desnica ih je prikazivala kao bitku između patriota i izdajnika. Danas znamo koji je od ta dva pristupa bio efikasniji
Pobeda Navrockog posledica je masovne konsolidacije desnice oko zajedničkog predsedničkog kandidata. Ključ uspeha bio je transfer podrške koju je prikupila Konfederacija ka Navrockom: i do 34 odsto glasova za njega u drugom krugu otpada na one koji su u prvoj rundi podržali Mencena (koji je tada završio sa 14 odsto glasova) i Gžegoža Brauna, otvoreno antisemitski nastrojenog bivšeg pripadnika Konfederacije (šest odsto).
Poljsko društvo danas je u celini mnogo radikalizovanije. Prema jednom merenju, birači svih kandidata s krajnje desnice na petodelnoj skali radikalizacije beleže četiri, a visok skor ostvaruju i oni koji podržavaju Tšaskovskog i druge levičarske kandidate. Prihvatanje „radikalnih političara“ i nezadovoljstvo izazvano manjkom „autentičnih“ lidera široko je rasprostranjeno. Ali desnica takvo raspoloženje kanališe daleko efikasnije nego što to čine centar i levica.
Foto: EPA-EFE/Piotr Nowak
Spremnost da se prihvati autoritarizam takođe je porasla u svim segmentima biračkog spektra. Sve grupacije birača sada izražavaju podršku potencijalnom „jakom lideru koji je u stanju da krši pravila“. Čak i pristalice Tšaskovskog na ovoj skali beleže rezultat od 3,28 (iznad nivoa neutralnosti). Kako podrška demokratiji među Poljacima opada, antisistemski stavovi su postali gotovo univerzalni. Nezavisno od političke orijentacije, većina se slaže sa stavom da je „sadašnji politički sistem toliko disfunkcionalan da ga je nemoguće popraviti“. Rešenja za takvo stanje, onako kako ih birači vide, variraju; ali ne i intenzitet njihovog nezadovoljstva.
Ovo pomaže da se objasni kako je Navrocki tokom kampanje prebrodio tolike skandale, uključujući optužbe da je jednom starcu na prevaru uzeo stan i da je kao fudbalski huligan učestvovao u masovnim tučama. Način na koji su liberalni mediji pratili ove slučajeve je, na paradoksalan način, ojačao njegovu poziciju „autentičnog“ antiestablišment kandidata. Na kraju je čak izrastao u simbol narodnog otpora elitama.
Već ima znakova da bi Konfederacija mogla da zameni PiS na mestu glavne snage na desnici. U tom slučaju, duopol Tusk-Kačinjski, koji Poljskom naizmenično vlada od 2005. naovamo, mogao bi da ustupi mesto novom duopolu krajnje desnice i krajnje levice
Komentatori i drugi surogati Tšaskovskog ispoljavali su otvoreni prezir prema Navrockom i njegovim pristalicama, i ta na klasnom nipodaštavanju utemeljena dinamika dodatno je galvanizovala birače koji nikad ne bi mogli ni da pomisle da se identifikuju sa „salonskom Poljskom“. Dok su liberali izbore predstavljali kao sučeljavanje Poljaka s idiotima, desnica ih je prikazivala kao bitku između patriota i izdajnika. Danas znamo koji je od ta dva pristupa bio efikasniji.
Originalni izvor političke polarizacije Poljske seže stolećima daleko u prošlost, sve do nerazrešene postfeudalne podele na urbane elite i ruralno stanovništvo. Svaka liberalna vlada koja doživi neuspeh pokušavajući da poverenje potonjih u elite povrati dalekosežnim socijalnim reformama pre ili kasnije će izgubiti vlast. To je razlog zbog čega se klatno poljske politike u proteklih 20 godina kreće od Tuskovog liberalizma do nacionalističkog populizma Kačinjskog i natrag.
Ali novu poljsku desnicu predvode prvenstveno mladi, obrazovani ljudi iz gradova. Nekih 47 procenata Mencenovih birača uzrasta su između 18 i 34 godine, 64 odsto su muškarci, 29 odsto ima fakultetsko obrazovanje, a 23 odsto njih živi u velikim urbanim zonama. To teško da odgovara predstavi o periferijskim malograđanima. Od tog profila birača očekivalo bi se da čine centralni deo podrške liberalno-demokratskom centru, ali se oni umesto toga opredeljuju za radikalno desni populizam.
Ta nova desnica iznutra je podeljena na tri frakcije. Tu su libertarijanci (45 procenata) koje motiviše vizija radikalne ekonomske transformacije zemlje; nacionalisti (35 odsto) koji naglasak stavljaju na identitetska pitanja i suverenitet; i oni radikalno protiv establišmenta nastrojeni (20 odsto). Svaka od ovih grupa ima različite motive, ali ih ujedinjuje razočaranje u status quo.
Teško je videti kako bi Tusk mogao da preokrene tekući trend. Navrocki je već obznanio nameru da sruši „najgoru vladu u poljskoj istoriji“. Budućnost poljske demokratije sada je ozbiljno dovedena u pitanje
Ova heterogenost može se ispostaviti i kao snaga i kao slabost. Konfederacija neće nužno želeti u koaliciju sa PiS nakon parlamentarnih izbora 2027. na kojima bi, prema trenutnim rezultatima anketa, desničarske partije odnele jasnu pobedu. Dok 81 odsto pristalica PiS podržava koaliciju s Konfederacijom, 63 procenta onih koji podržavaju Tuskovu Građansku platformu bilo bi spremno da prihvati savezništvo s Konfederacijom ako je to način da se PiS zadrži podalje od vlasti. Među pristalicama Konfederacije, pak, 35 odsto je za koaliciju sa PiS, 17 odsto za koaliciju sa Građanskom platformom, dok bi 48 odsto njih radije da ova stranka prvo prodrma stvari i iznudi prevremene izbore.
Ove preferencije ukazuju na moguću rekonfiguraciju poljske političke scene. S očiglednom prednošću u vidu potencijalnih koalicionih aranžmana koji im se otvaraju kao mogućnost, nova desnica bi u narednim decenijama lako mogla da postane dominantna snaga u poljskoj politici.
Osim ako se ne desi neko čudo, teško je videti kako bi Tusk mogao da preokrene tekući trend. Sve donedavno računao je s tim da će Tšaskovski doći na mesto predsednika i da će to njegovoj vladi omogućiti da sanira štetu koju je pravosuđu i javnim medijima nanela prethodna vlada predvođena PiS. Ali to se nije desilo. Navrocki je već obznanio da mu je cilj da sruši „najgoru vladu u poljskoj istoriji“. Budućnost poljske demokratije sada je ozbiljno dovedena u pitanje.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
