Vojnici Crvene armije koji su 27. januara 1945. došli do prvih ograda kompleksa logora Aušvic Birkenau bili su zatečeni nezamislivim užasom koji se pred njima otkrivao. Danas, 80 godina kasnije, svet se i dalje, na pojedinačnom i kolektivnom planu, suočava sa brutalnom metodičnošću nacističke industrije smrti. Prema relevantnim istorijskim činjenicama utvrđeno je da je na mestu gradića Osvjenćim na jugu Poljske, u blizini granice sa Češkom i Slovačkom, ubijeno 1,1 milion ljudi.
Oslobađanje i šok
„Prva ruska patrola došla je pred kapije logora negde oko podneva 27. januara. Bila su to četvorica mladih vojnika na konjima, koji su se kretali putem koji je označavao granice logora, sa automatima u rukama. Kada su došli do bodljikave žice, zastali su da pogledaju, razmenjujući nekoliko reči među sobom, čudno postiđenih pogleda upravljenih na tela koja su ležala unaokolo, razrušene barake i nas nekoliko još uvek živih“, stoji u memoarima Prima Levija, jednog od preživelih logoraša.
Uoči oslobađanja započeta je „evakuacija“, jer je naređeno da nijedan logoraš ne sme pasti živ u ruke oslobodilaca. Skoro 60.000 ljudi odvučeno je iz kompleksa logora Aušvic usred zime i poslato na zapad u onome što je kasnije nazvano marševima smrti
„Nisu nas pozdravili, niti se osmehivali; delovali su obuzeti ne samo saosećanjem već i nekom zbunjenom uzdržanošću, koja im je zatvorila usne i prikovala poglede kao na sahrani.“
Prethodno, tokom jutra 27. januara došlo je do žestokog sukoba sa nemačkim trupama na terenima u neposrednoj blizini logora. Pošto su potukli neprijatelja, vojnici Crvene armije u logoru su zatekli svega nekoliko hiljada preživelih. Bile su to uglavnom žene i deca za koje je procenjeno da su u previše lošem stanju da bi uopšte mogli biti transportovani u bolnice.
Zatiranje dokaza
Nekih desetak dana ranije, započeta je „evakuacija“ logora, jer je naređeno da nijedan logoraš ne sme pasti živ u ruke oslobodilaca. Skoro 60.000 ljudi odvučeno je iz kompleksa logora Aušvic usred zime i poslato na zapad u onome što je kasnije nazvano marševima smrti.
Nacisti su pokušali da unište što je moguće više dokaza o svojim zločinima. Jame sa pepelom žrtava su zatrpane, a krematorijumi i gasne komore srušeni
Nacisti su planirali „likvidaciju“ logora od jeseni 1944. i pre nego što su poslednje kolone krenule na marševe smrti SS je pokušao da uništi što je moguće više dokaza o svojim zločinima. Jame sa pepelom žrtava su zatrpane, a krematorijumi i gasne komore srušeni. Ipak, dovoljno dokaza je preostalo u vidu direktnih svedočenja, ličnih predmeta logoraša, naočara, češljeva ili baraka u kojima se u džakovima nalazila ljudska kosa, što je sve ukazivalo na razmere zločina počinjenog na ovom mestu.
