Da li bi 23. februar 2025. u budućnosti mogao da bude proglašen za evropski Dan nezavisnosti? Možda i bi, ukoliko se stvari budu odvijale onako kako bi to želeo pobednik nemačkih izbora, Fridrih Merc.
Bilo je upečatljivo da je Merc, kvintesencijalni nemački atlantist i fiskalni „jastreb“ koga su mnogi smatrali beznadežno zaglavljenim u osamdesetim godinama, izabrao da pobedu proslavi rušenjem jednog od temeljnih stubova nemačke konzervativne politike još od vremena Konrada Adenauera, prvog posleratnog kancelara savezne republike. „Moj apsolutni prioritet biće da ojačam Evropu što je brže moguće kako bismo, korak po korak, dostigli istinsku nezavisnost od SAD“, rekao je u prvom postizbornom istupu.
Neki drugi lideri i dalje se femkaju: govore o odbrani Evrope dok u isto vreme sarađuju sa SAD. Ne i Merc, koji je pokrenuo ono što bi se moglo nazvati direktnim napadom na najbližeg nemačkog saveznika, odlazeći toliko daleko da SAD optuži da su se u nemačke izbore mešale koliko i Rusija.
Zahtevati od očajne, ratom razorene zemlje da vam trajno prepiše polovinu prihoda od eksploatacije kritično važnih minerala i retkih metala oblik je iznude zbog kakvog bi i neki mafijaški bos pocrveneo
Povratkom Donalda Trampa u Belu kuću odnosi Evrope i SAD zapali su u fundamentalni paradoks. U jednu ruku, Evropljani pokušavaju da Trampu pokažu kako su spremni da učine više u zamenu za američke bezbednosne garancije. S druge strane, SAD – čiju zaštitu traže – u isto vreme pokušavaju da saveznicu iz NATO primoraju da se odrekne dela svoje teritorije, a Ukrajinu pritiskaju da se saglasi s ekonomskom eksploatacijom i pljačkom njenih prirodnih resursa. Zahtevati od očajne, ratom razorene zemlje da vam trajno prepiše polovinu prihoda od eksploatacije kritično važnih minerala i retkih metala oblik je iznude zbog kakvog bi i neki mafijaški bos pocrveneo.
Možda je to razlog što je Merc stupio na krajnje osetljiv teren, insistirajući kako je neophodno da Evropa pronađe put koji će je od potpune zavisnosti od Amerike povesti ka nekoj vrsti nezavisnosti.
U mom institutu, Evropskom savetu za međunarodne odnose, pokrenuli smo Inicijativu za evropsku bezbednost s ambicijom da istražimo kako bi ta bezbednost mogla da izgleda. Pre Trampove izborne pobede debatovali smo o tome kako odbraniti Evropu u slučaju smanjenog američkog prisustva. Sada se, međutim, Evropljani sve više pitaju kako da se odbrane od Amerike.
Merc mora da neutrališe štetu koju Nemačkoj nanosi njena ekonomska ultraortodoksija. Ukidanje ustavom definisane „dužničke kočnice“, koju je uvela Angela Merkel, neophodno je
Reklo bi se kako je Mercu savršeno jasno kako je, da bi postao lider kakav je Evropi potreban, neophodno ne samo odnose Nemačke s Francuskom i Poljskom postaviti na nove osnove, nego i osmisliti potpuno drugačije odnose s Velikom Britanijom. Nakon što se vratio iz onoga što je morala biti izuzetno frustrirajuća poseta Vašingtonu, na stvari će tako verovatno gledati i britanski premijer Kir Starmer.
Ali da bi imao bilo kakve izglede za uspeh, Merc mora i da neutrališe štetu koju Nemačkoj nanosi njena ekonomska ultraortodoksija. Ukidanje ustavom definisane „dužničke kočnice“, koju je uvela njegova prethodnica i partijska koleginica Angela Merkel, neophodno je ne samo da bi Evropa bila u stanju da se naoruža, već i za finansiranje urgentno potrebnih ulaganja u infrastrukturu, obnovljive izvore energije i digitalizaciju.
Ekonomski rast, inovacije i funkcionisanje javnih službi zahtevaju i adekvatan priliv radne snage: pogon jedne Mercedesove fabrike
Foto: BERND WEISSBROD / AFP / Profimedia
Merc je izričit u stavu da evropske mejnstrim partije moraju da preispitaju pristup imigracionoj politici. Ali daleko je manje jasan po pitanju načina na koji bi to trebalo uraditi, a da ta nova politika istovremeno odražava i demografske izazove s kojima se Evropa suočava. U krajnjoj liniji, ono što je potrebno jeste set politika kojima se ponovo uspostavlja kontrola nad granicama i protokom ljudi, ograničava negativan uticaj tih tokova na najranjivije slojeve društva, a u isto vreme vodi računa o potrebama za radnom snagom neophodnom za
Nezavisnost koju Merc obećava primoraće Evropu da redefiniše odnose s mnogim zemljama, uključujući one s Kinom, Izraelom, Indijom i, naravno, SAD. A biće potrebna i politička klasa sposobna da stvari jasno vidi i sprovodi radikalne promene.
Kada je reč o zelenoj politici i zaštiti životne sredine, ključno za Nemačku i Evropu biće kako izbeći da odnos između redukovanja emisija i snižavanja cena ne bude sveden na igru s nultim zbirom. Jedini odgovor jeste kreiranje takve ekološke politike koja će istovremeno biti i industrijska politika.
Nezavisnost koju Merc obećava primoraće Evropu da redefiniše odnose s mnogim zemljama, uključujući one s Kinom, Izraelom, Indijom i, naravno, SAD. A biće potrebna i politička klasa sposobna da stvari jasno vidi i sprovodi radikalne promene
Ali kako? Osnovno pitanje iza svih ovih tema, od imigracije i zelene tranzicije do trgovine i odbrane, jeste kako da uzajamna zavisnost postane manje rizična. Kako ljude ostavljene na margini uveriti da će se vlada postarati da se osećaju bezbednim u opasnom svetu u kome živimo, a da se pritom ne nađu zidom odvojeni od njega?
Nezavisnost koju Merc obećava primoraće Evropu da redefiniše odnose s mnogim zemljama, uključujući one s Kinom, Izraelom, Indijom i, naravno, SAD. A biće potrebna i politička klasa sposobna da stvari jasno vidi i sprovodi radikalne promene. Merc Nemačku neće sam voditi ka novom konsenzusu. Praktično je izvesno da će se u koaliciji koju će predvoditi naći i Socijaldemokratska partija (SPD), što bi mu zapravo moglo biti od pomoći kako bi vlastitu partiju poveo u novom smeru – posebno kad je reč o dužničkoj kočnici. Nemačke vladajuće koalicije često su bile izvor slabosti vlada koje su činile, ali bi u ovom slučaju „velika koalicija“ glavnih partija desnog i levog centra mogla da bude izvor snage.
Merc nije osoba koju bi neko zamišljao kao predvodnika takve promene. Njegova glavna zamerka Merkelovoj u vreme dok su se nadmetali za čelnu funkciju u Hrišćansko-demokratskoj uniji (CDU) bila je da se opasno udaljila od ortodoksnih pozicija te partije. Ali kao što je bilo potrebno da jedan kancelar iz redova SPD, Olaf Šolc, kako bi se u Nemačkoj krenulo s većim izdvajanjima za odbranu, tako bi sada i Merc, ultimativni atlantist i fiskalni konzervativac, mogao da bude jedini nemački političar u stanju da dužničku kočnicu na kredibilan način pošalje u zaborav i poploča put istinski nezavisnoj Evropi.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
