Ko ne veruje u izborni potencijal zelenih stranaka, smatrajući ih isuviše idealističkim ili isuviše radikalnim da bi im se, makar i u okviru koalicija, poverilo vođenje državnih poslova, morao bi prilično da se potrudi ne bi li objasnio kontinuirane uspehe partije te orijentacije u jednom od istorijskih centara nemačke automobilske industrije. Ali onaj ko u taj potencijal veruje suočava se s težim zadatkom: da prokljuvi zašto druge stranke istog ideološkog profila ne uče na primeru Zelenih u Baden-Virtembergu, gde su i nakon netom održanih pokrajinskih izbora ostali najjača stranka (s malo više od 30 odsto osvojenih glasova), tako nastavljajući niz započet još 2011.
Krene li se još dalje u tom smeru, najteže pitanje postavlja se ipak pred matičnu stranku, na saveznom nivou i u ostatku Savezne Republike, tim pre što je glasanje u Baden-Virtembergu tek prvo u nizu od pet ovogodišnjih izjašnjavanja na pokrajinskom nivou, pa je u Nemačkoj 2026. proglašena za još jednu Superwahljahr („superizbornu godinu“). Ako su Zeleni u stanju da toliko dugo budu vodeća snaga u prosperitetnoj a pretežno konzervativnoj sredini kakva je Baden-Virtemberg – u kome su, pride, sedišta ikoničnih kompanija industrije motora s unutrašnjim sagorevanjem poput Mercedes-Benca i Poršea – zašto tako nešto ni izbliza nije moguće drugde u Nemačkoj, ponajmanje na nacionalnom nivou, gde joj je podrška trenutno tek na 12 odsto?
Zeleni su s minimalnom prednošću završili ispred stranke CDU kancelara Merca, koja je dugo bila viđena za pobednika. AfD je uverljivo treći, dok je SPD jedva preskočio cenzus od pet odsto
Istini za volju, nije teško naći makar delimično objašnjenje za to što se Zeleni u Baden-Virtembergu, u koaliciji inicijalno sa socijaldemokratama (SPD), potom još duže s konzervativnom Hrišćansko-demokratskom unijom (CDU) aktuelnog saveznog kancelara Fridriha Merca, traju na vlasti. (I narednu pokrajinsku vladu će, pošto i nemaju alternativu, opet napraviti s CDU, koja je ostala za otprilike pola procenta iza izbornih pobednika.) Ogranak Zelenih u trećoj najmnogoljudnijoj nemačkoj pokrajini (preko 11 miliona stanovnika) na jugozapadu zemlje pripada „realističkom“, umerenijem krilu stranke koje lakše nailazi zajednički jezik s krupnim biznisom i generalno je pragmatičnije od dominantne „fundamentalističke“ struje. Isto na individualnom nivou važi i za njene vodeće ljude: kako za odlazećeg pokrajinskog premijera Vinfrida Krečmana, koji je posle 15 godina na vlasti odlučio da ne traži novi mandat, tako i za njegovog izvesnog naslednika na tom položaju, ništa manje iskusnog Džema Ozdemira, svojevremeno prvog saveznog poslanika a uskoro i prvog pokrajinskog premijera turskog porekla. S njima na čelu Zeleni očito u pokrajinskim okvirima predstavljaju kombinaciju ideoloških ubeđenja i osećaja za realnost koju skoro trećina birača – za današnje nemačke standarde zamašan procenat – prepoznaje kao dovoljno kredibilnu da za tu opciju i glasa, i to u kontinuitetu. Pitanje, dakle, ostaje: šta na ovo imaju da kažu i nameravaju da urade u vrhu Zelenih?
Ako su Zeleni u stanju da toliko dugo budu vodeća snaga u prosperitetnoj a pretežno konzervativnoj sredini poput Baden-Virtemberga, zašto tako nešto ni izbliza nije moguće drugde u Nemačkoj
No, Baden-Virtemberg je apartan slučaj, a pobeda Zelenih nije nekakva senzacija, već tek donekle iznenađujuća, budući da je u anketama CDU dugo ubedljivo vodila (što poraz za Merca čini još gorčim). Za širu sliku o kretanju raspoloženja nemačkih birača zato su indikativniji rezultati ostalih partija, pre svega radikalno desne Alternative za Nemačku (AfD), čiji pojedini pokrajinski ogranci na istoku zemlje imaju zvaničan status ekstremističkih organizacija. Tu dobrih vesti ni iz Baden-Virtemberga nema: AfD je završio kao uverljivo treći, s 18,7 odsto glasova – najviše što je ikada osvojio u zapadnom delu zemlje.
Ali prave razmere tektonskih promena koje, iako poodavno započete, očito još nisu okončane, postaju jasnije tek uvidom u katastrofalni bilans dveju partija koje su, sa CDU i njenom bavarskom posestrimom CSU, decenijama činile centralni tok nemačke politike: SPD i liberalnih demokrata (FDP). SPD, na saveznom nivou mlađi partner u vladi koju vodi CDU, s mizernih 5,5 odsto glasova jedva je preskočila cenzus, i to je njen najgori rezultat na nekim pokrajinskim izborima. Liberali ni dotle nisu dobacili, pa ih u novom sazivu pokrajinskog parlamenta neće biti – čime su, posle istovetnog debakla na prošlogodišnjim saveznim izborima, načinili još jedan korak ka potpunom nestanku sa scene. Kako im obema ide, bolje da na jesen na izbore u istočnim pokrajinama, gde su im izgledi još crnji, uopšte i ne izlaze.
