Kratak boravak u Nemačkoj umesto planirane državne posete. Sastanak učetvoro u sedištu nemačkog kancelara umesto konferencije u Ramštajnu na kojoj je o koordinaciji dalje pomoći Ukrajini trebalo da razgovaraju predstavnici pedesetak zemalja, uključujući brojne predsednike država ili vlada. Pošto je uragan Milton koji je pogodio Floridu primorao američkog predsednika Džoa Bajdena da odustane od prvobitnog plana, čitava evropska politička scena skrenula je s puta.
Ne postoji drugačiji način da se opiše ono što se desilo u tih 14 dana. Da sve bude još gore, ono što se u Nemačkoj dogodilo – tačnije, ono što se nije dogodilo – dobra je ilustracija očajnog stanja evropske spoljne i bezbednosne politike u jednom kritičnom trenutku.
Zašto je konferencija u Ramštajnu morala da bude otkazana? Da li samo zato što američki predsednik nije mogao da joj prisustvuje? Zar Evropljani nisu mogli da smognu snage da konferenciju organizuju i bez učešća američkog predsednika, ili – ako nije moglo drugačije – uz prisustvo američkog državnog sekretara ili državnog sekretara za odbranu?
Netom kompletirani nemačko-britanski odbrambeni pakt sugeriše kako je, onda kad postoji volja, nešto konkretno moguće i uraditi. Ali Evropi je potrebno više od tako usko skrojenih bilateralnih sporazuma, koliko god oni sami po sebi bili poželjni.
„Prelomna tačka“
Razlog za to je kristalno jasan: Ukrajini je očajnički potrebna dodatna pomoć. Treća ratna zima, otkako je ruski predsednik Vladimir Putin u februaru 2022. pokrenuo invaziju samo što nije počela, a situacija u kojoj se Ukrajina nalazi pogoršava se iz nedelje u nedelju. Da će dobijati „svu pomoć koja joj je potrebna, i sve dok joj je potrebna“, dve i po godine bio je uobičajeni refren u evropskim prestonicama, posebno u Berlinu. Ali takvo insistiranje jednostavno je netačno, koliko god puta bilo ponovljeno.
Istorijat pomoći upućivane Ukrajini istorijat je neprestanog premišljanja i oklevanja, odugovlačenja i taktiziranja. A kad ništa drugo ne pomaže, onda se od američkog predsednika očekuje da on preseče.
Istorijat pomoći upućivane Ukrajini istorijat je neprestanog premišljanja i oklevanja, odugovlačenja i taktiziranja. A kad ništa drugo ne pomaže, onda se od američkog predsednika očekuje da on preseče
Ali Bajden je veliki deo ove godine, pre nego što se povukao iz predsedničke trke, proveo u predizbornoj kampanji. Sada je na oproštajnoj turneji. Petog novembra Amerika će dobiti novog predsednika, i ukoliko njegovo ime bude Donald Tramp, više neće biti zabrana u koji bi Evropljani mogli da se sklone. Otkazana konferencija u Ramštajnu mogla je biti idealna prilika da Evropa konačno preuzme inicijativu.
Trebalo je da nemački kancelar Olaf Šolc demonstrira kako Zeitenwende, „prelomna tačka“ koju je proglasio nakon početka ruske invazije, važi za čitavu Evropu. Zajedno s liderima Francuske i Velike Britanije, Putinu je trebalo jasno da stavi do znanja: ako u roku od 24 sata ne obustavi teroristički rat protiv civilnog stanovništva Ukrajine, limiti za rang naoružanja koje se Ukrajini dostavlja biće ukinuti.
U slučaju da se to ne pokaže dovoljnim, moglo se dodati i da će Nemačka Ukrajini isporučiti krstareće rakete taurus kako bi joj pomogla da uništi linije snabdevanja ruske vojske na njenoj teritoriji. Francuska i Velika Britanija Ukrajinu već snabdevaju krstarećim raketama ranga potrebnog za ciljanje linija snabdevanja ruske armije, i deluje da su spremne da krenu tim putem.
„Kancelar mira“
Strah i očajnička nada da će biti u stanju da se pozicionira kao „kancelar mira“ pred savezne izbore u Nemačkoj naredne godine postali su Šolcovi dominantni pokretači. Ali „strah je majka svih okrutnosti“, kako bi rekao Mišel de Montenj, francuski filozof iz 16. veka. Francuski predsednik Emanuel Makron je nesumnjivo čitao Montenja i razumeo ovo upozorenje.
Strah i očajnička nada da će biti u stanju da se pozicionira kao „kancelar mira“ pred savezne izbore u Nemačkoj naredne godine postali su Šolcovi dominantni pokretači. Ali „strah je majka svih okrutnosti“, kako bi rekao Montenj
Umesto da u Ramštajnu odlučno nastupi, Šolc je s Bajdenom obavio ugodan razgovor uz kaficu, da bi potom američkom predsedniku bio uručen nemački Orden za zasluge. Ali to je bio trenutak u kome su Britanija, Francuska, Nemačka i SAD bile ujedinjene u pukoj nostalgiji, ne u definisanju odlučne akcije i jasne svrhe kakve su Evropi sada neophodne.
Štaviše, ceremonija uručenja ordena je, više nego bilo čemu drugom, bila nalik ponašanju nemačke vlade u godinama pred pad Berlinskog zida i ujedinjenje, pre nego što je podela Evrope prevaziđena, pre izbijanja rata u Ukrajini. Stara Evropa iz ere Hladnog rata tražila je utehu u prošlosti i uzdanju u neupitno američko liderstvo koje je tu eru definisalo. Da bi Evropljani trebalo sami da donose odluke o vlastitoj sudbini jedva da je ikome padalo na pamet. Kako, recimo, nikome nije palo na pamet da na sastanak u Berlinu pozove i poljskog premijera Donalda Tuska?
Bajdenov povratak u Vašington nakon otkazivanja konferencije u Ramštajnu i sastanak niskog ranga održan u berlinskom sedištu nemačkog kancelara u budućnosti bi mogli da poprime gotovo simboličan značaj: poslednji američki predsednik atlantista koga će SAD imati za dugo vremena oprašta se od Evrope, dok mu Evropljani – bez liderstva i bez ikakve predstave o tome šta je pred njima – mašu, sanjareći o prošlim vremenima.
Copyright: Project Syndicate, 2024.
