Neko ko bi hteo da pronađe sličnosti između ratova u Ukrajini i Iranu morao bi prilično da se potrudi, ali je prvoaprilski govor Donalda Trampa tu paralelu stavio u oštriji fokus.
Naravno, Ukrajina je demokratija (ma koliko nesavršena) s ambicijama da se uključi u evropske integracije i ne predstavlja pretnja po susede; na čelu Irana je ubilački režim koji već decenijama izlaže represiji vlastito stanovništvo, podstiče terorizam i destabilizuje Bliski istok. Iranske vlasti ruski autokratski režim snabdevaju dronovima, zauzvrat od Moskve dobijajući obaveštajne podatke, a finansiraju se prodajući Kini naftu koja potpada pod režim sankcija. Ukrajina, nasuprot tome, obaveštajne podatke dobija od Sjedinjenih Država, a novac i naoružanje iz Evrope, te demokratskih zemlja iz drugih delova sveta.
Zašto Tramp i Putin nisu razumeli ili anticipirali da će armije daleko manje od njihovih odgovoriti asimetričnim ratovanjem? Trebalo bi da je očigledno da se zemlja suočena s egzistencijalnom pretnjom, ne bi li se odbranila, neće ustručavati ni od čega
Ali ako se ove moralne i strateške dimenzije dva sukoba ostave po strani, počinju da se uočavaju upadljive paralele. Najupečatljivija među njima svakako je karakter lidera koji su ratove započeli. I Tramp i ruski predsednik Vladimir Putin pogrešno su procenili kako će se konflikt razvijati, pa sada obojica imaju muke da se izvuku iz rupa koje su samima sebi iskopali i tako izbegnu poniženje.
Otud je Trampov nedavni plan u 15 tačaka za „mir“ u Zalivu vrlo nalik planu za „mir“ u 28 tačaka koji je Kremlj prošle godine predočio Trampovim diplomatama-amaterima, Džaredu Kušneru i Stivu Vitkofu. Oba dokumenta, kao i Trampovo brljivo prvoaprilsko obraćanje (da bi se razumelo autorovo insistiranje na datumu Trampovog istupa treba imati na umu da se na engleskom, na kome je tekst napisan, 1. april naziva April Fool’s Day – u bukvalnom prevodu Dan aprilskih budala, prim.), trebalo bi uzimati za ozbiljno, ali ne i doslovno. Ono što se njima nagoveštava jeste pokušaj da se pronađe dostojanstven izlaz iz situacije u kojoj su se Rusija i SAD našli.
Naravno, obe inicijative su naišle na momentalno odbacivanje suprotnih strana. Iran se neće odreći obogaćivanja uranijuma i programa balističkih raketa, i ostaje posvećen tome da Trampu pije krv na cevčicu tako što će Teheran odlučivati o tome ko može a ko ne može da prođe kroz Ormuski tesnac – i po kojoj ceni. Ukrajina, pak, iz razumljivih razloga, neće naprosto predati Donbas Putinu u ruke i tako ga nagraditi za agresiju. Umesto toga, Ukrajina ostaje odlučna u nameri da brani svoje pozicije a Rusiju od nastavka rata odvrati nanoseći njenoj armiji enormne gubitke u ljudstvu (već sada je broj ubijenih Rusa četvorostruko veći od ukupnih američkih gubitaka u Vijetnamu). Ni Ukrajini ni Iranu se ne žuri da ugađaju neprijatelju tako što će mu ponuditi lak izlaz, iako su obe zemlje izložene teškom bombardovanju.
I dok moralne ekvivalencije između Ukrajine i Irana nema, intrigrantnih sličnosti u mehanici oba rata ima. Oba su pokrenuta na osnovu neumereno optimističkih pretpostavki. Putin je očekivao da će Kijev zauzeti u roku od par dana; ruskim vojnicima je rečeno da ponesu paradne uniforme jer će im trebati za skoru proslavu pobede, nakon što ukrajinska vlada bude zamenjena kremaljskim marionetama.
I Tramp je isto tako pretpostavio da će operacija „Epska sila“ voditi brzoj promeni režima u Iranu. Verovao je da će ajatolahe i Korpus islamske revolucionarne garde (IRGC) spektakularnom demonstracijom sile primorati na potčinjenost jednostavno time što će pobiti čelnike tamošnjeg režima. I on je poput Putina mislio kako će biti u prilici da implementira neku marionetu – kao što je učinio u Venecueli – koja će ispunjavati američke želje.
Nije trebalo mnogo da bi se ispostavilo koliko su nerealna bila oba plana. Ukrajina je u trenutku napada bila visoko motivisana da ostane nezavisna, daleko spremnija i naoružanija nego što je to bila 2014, kada joj je Rusija uzela Krim. Isto tako, nije bilo nikakvih izgleda ni da iranska kompleksna, ratnički prekaljena i fanatična struktura moći na napad reaguje onako kako je postupio venecuelanski vladajući klan.
Relevantno pitanje stoga ne glasi da li je ijedan od ova dva plana mogao da izdrži test jednom kad bude pokušana njegova implementacija na ratištu; naravno da nisu mogli. I to je razlog zašto su oba agresora napravila tako katastrofalne greške. Zašto Tramp i Putin nisu razumeli ili anticipirali da će armije daleko manje od njihovih odgovoriti asimetričnim ratovanjem? Trebalo bi da je očigledno da se zemlja suočena s egzistencijalnom pretnjom, ne bi li se odbranila, neće uzdržavati ni od čega.
Povrh toga, dve napadnute zemlje znale su šta treba da rade. Iran Rusiju četiri godine snabdeva dronovima i tehnologijom potrebnom da bi se njima upravljalo, i imao je isto toliko vremena da posmatra kako ih Ukrajina na savršen način koristi za uništavanje ruske crnomorske flote i ruskih energetskih postrojenja. IRGC je jednostavno iste lekcije primenila na Ormuz i Persijski zaliv, tako čitavu svetsku ekonomiju stavljajući u status taoca i pojačavajući pritisak na SAD.
Pa ipak, deluje da je Tramp potpuno nepripremljen za sve ovo. Ignorisao je preporuke načelnika Generalštaba (generala Rendija Džordža, koga je sekretar za odbranu Pit Hegset 2. aprila iznenada smenio s dužnosti, prim.) i sabere dva i dva. Iran verovatno raspolaže s deset puta više lakih dronova nove generacije nego što SAD imaju presretača ovih letilica koji, osim što su starije proizvodnje, i koštaju deset puta više po komadu. Nešto slično dogodilo se i 2022: Putin i njegovi generali iz nekog razloga nisu računali s mogućnošću da će dugačku kolonu tenkova i oklopnih vozila koja se jednim istim putem zaputila za Kijev biti lako moguće blokirati prostim dizanjem u vazduh jedinog mosta na tom pravcu severno od ukrajinske prestonice – a onda je i desetkovati.
Ove katastrofalne odluke simptomi su dublje patologije. Jedna osoba ne može da čitavu zemlju gurne u ambis osim ukoliko su prethodno sve njene institucije uništene. I Tramp i Putin se oslanjaju na uzak krug takojevića i ulizica koji se nikad ne bi usudili da ih upozore na istinske rizike skopčane s njihovim potezima.
Jedna osoba ne može da čitavu zemlju gurne u ambis osim ukoliko su prethodno sve njene institucije uništene. I Tramp i Putin se oslanjaju na uzak krug takojevića i ulizica koji se nikad ne bi usudili da ih upozore na istinske rizike skopčane s njihovim potezima
Nije teško razumeti kako sve stariji i izolovaniji diktator u Kremlju postaje slep za realnost. Ali činjenica da je jedan predsednik SAD u stanju da ignoriše ekspertske preporuke vlastite vojske i pokrene ozbiljan rat bez konsultovanja s Kongresom ili američkim narodom – o dugogodišnjim saveznicima da se i ne govori – razotkriva dubinu institucionalne disfunkcionalnosti Amerike.
Naravno da se Putin i Tramp razlikuju. Ali ipak dele neke karakterne osobine – manjak empatije, bezobalnu sposobnost laganja, nezainteresovanost za pitanja dobra i zla, osvetoljubivost nakon suočavanja s neugodnim istinama – a napravili su i istu vrstu greške upuštajući se u rat. Ako sukob s Iranom bude doveo do globalne recesije, za to će biti kriva kriza američke demokratije.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
