Iako će američko-izraelska vojna intervencija u Iranu privući najveći deo pažnje kako eksperata, tako i laika u polju međunarodnih odnosa, nova dugoročna strategija SAD usmerena je na zapadnu hemisferu, a ne na Bliski istok. Iran je dokaz toga da Tramp nikada neće propustiti priliku da kapitalizuje na slabosti svojih rivala. Teheran je napadnut ne zato što je neposredna pretnja američkim ili izraelskim interesima u regionu u datom trenutku, već suprotno, zato što je islamistički režim isuviše slab da zadrži čak i status regionalne sile. Rat je sredstvo kojim se Tramp služi da nametne sporazum, njegovim rečnikom „dil“, koji reflektuje novi odnos snaga u regionu.
Ukoliko preusmerimo pažnju na Latinsku Ameriku, što je termin koji geografski obuhvata južnoamerički kontinent i deo severnoameričkog kontinenta koji se dominantno formirao kroz španski kolonijalni uticaj, videćemo da Tramp na isti način reaguje na slabost svojih meta. Njegova administracija nišani, i to je deo novog sveobuhvatnog pristupa SAD svom susedstvu, ideološki nepodobne ili spoljnopolitički neposlušne režime Latinske Amerike sa ciljem uspostavljanja kontrole nad njima. Međutim, poučeni negativnim iskustvom Bušove administracije, kada su Sjedinjene Države na sebe preuzele ne samo troškove dugoročne vojne okupacije, već i obavezu izgradnje demokratije, doktrina Trampove administracije pod „kontrolom“ podrazumeva upravljanje iz daljine, bez smene političkog obrasca.
Poraz kartela
U aktuelnom periodu, na meti Bele kuće su Kuba i Meksiko. Predsednica Meksika, Klaudija Šajnbaum, nije slučajno započela obračun sa kartelom Halisko nedugo nakon što su Sjedinjene Države izvele intervenciju u Venecueli, a Kubu stavile pod pomorsku blokadu koja nije viđena od vrhunca Hladnog rata. Najpre, treba spomenuti da je operacija za eliminaciju višeg rukovodstva pomenutog moćnog narko-kartela 22. februara bila izvedena u saradnji sa američkim bezbednosnim agencijama, iako to nije nešto što meksičke vlasti žele da uvrste u domaći politički diskurs. Antikartelska operacija je, sa jedne strane, pomogla Šajnbaum da učvrsti svoj autoritet, budući da su je mnogi smatrali marionetom njenog prethodnika na predsedničkoj funkciji i mentora – Andresa Obradora, a, sa druge, da demonstrira SAD da je Meksiko u stanju da se sam obračuna sa uticajnom narko-mafijom bez vojne intervencije Vašingtona.
Antikartelska operacija pomogla je predsednici Klaudiji Šajnbaum da demonstrira Americi kako je Meksiko u stanju da se sam obračuna sa uticajnom narko-mafijom bez vojne intervencije Vašingtona
Osveta kartela Halisko meksičkoj državi privukla je svetsku pažnju, ali je bila kratkog daha. Mapa izvedenih akcija, koje slobodno mogu biti nazvane terorističkim, prvog dana nakon likvidacije šefa kartela, Nemesija Servantesa El Menča, obuhvatala je gotovo čitav centralni Meksiko, uključujući i neka turistička mesta, popularna među američkim i kanadskim turistima, poput Puerto Valjarte. Američki mediji bili su alarmirani intenzitetom nasilja, a njihovi sugrađani, zarobljeni u mestima pod napadima narko-terorista, davali su izjave kao iz pravih pravcatih ratnih zona. Ipak, meksička država i njene institucije izdržale su prvi i najveći nalet kartela, a zatim prešle u kontranapad, nastavljajući policijsku akciju eliminacije vođa kartela. Već posle svega nekoliko dana, talas kartelskog nasilja je zaustavljen i Meksiko je izašao kao pobednik, barem iz ove runde okršaja.
Samo dan pre nego što će započeti intervenciju u Iranu, Tramp je američkim novinarima spomenuo „prijateljsko preuzimanje“ Kube. On preferira terminologiju iz poslovnog sveta naspram diplomatskog rečnika. I ovo nije prazna priča – Kuba proživljava ekonomsku i resursnu krizu nalik onoj kroz koju je prošla Miloševićeva Jugoslavija na vrhuncu rata u Bosni. Pritom, istorijsko iskustvo sa Trampovom administracijom navodi na pomisao da direktne invazije i okupacije ostrva neće biti. Kuba je odsečena od svih saveznika, budući da Venecuela nije više na njenoj strani, a Rusija nema moć da prkosi agresivnoj Americi u zapadnoj hemisferi. Tramp ponovo ima na umu pogodan „dil“, a oni se po pravilu svode na kontinuitet diktatorskog režima, uz ekonomske i spoljnopolitičke korekcije u interesu SAD, ali i njene kapitalističke klase.
Ono u čemu se Trampova administracija u velikoj meri razlikuje i od liberalnih demokrata i od neokonzervativnih republikanaca jeste nepostojanje kako velikih ideala, tako i grandioznih planova restrukturiranja čitavih regiona. Tramp juri za kratkoročnim pobedama niskog rizika i to mu zasad spektakularno dobro polazi za rukom. Glavna falinka Trampovog pristupa jeste otuđenje saveznika. SAD su u roku od godinu dana uspele da potroše svu dobru volju i poverenje višedecenijskih saveznika, koji sarađuju samo u onoj meri u kojoj su prisiljeni da to čine, ali svi oni prave alternativne dugoročne planove za svet u kome im Vašington nije prijatelj, nego takmac. Sledeći problem kratkoročnog, piratskog pristupa spoljnoj politici jeste rast nepopularnosti SAD u regionima u kojim one haraju. Amerika deluje predatorski, agresivno i bez trunke saosećanja za sudbine čitavih nacija na koje i te kako utiče. Kratkoročne pobede će docnije biti protumačene kao dugoročni porazi.
Regionalna partnerstva kao spas
Naravno, odveć je lako kritikovati isključivo postupke, ili pak strategiju SAD. Države zapadne hemisfere koje se nalaze južno od Sjedinjenih Država po pravilu nisu oličenje funkcionalne demokratije. I za takvo stanje u prvom redu snose krivicu mnogobrojne nacionalne političke elite, a ne Vašington. Štaviše, visok nivo korupcije, upliv kriminala u ekonomiju i političke procese, kao i preovlađujući uticaj vojske, zapravo omogućavaju američke intervencije. Kada ne postoji ni jedan jedini legitimni razlog za agresiju, teško ju je sprovesti u delo. Ako je u pitanju vojna ili civilna diktatura, država zarobljena u kandže organizovanog kriminala, ili, još gore, socijalistička autokratija koja predstavlja geopolitičku pretnju Sjedinjenim Državama, opravdanje čak i negativne strategije postaje dostižno. Jednostavnije rečeno, ne treba agresivnoj Americi davati povoda, ali to je nešto što diktatori ne mogu da usliše – ipak se njihova moć bazira na brutalnosti, kriminalu i korupciji.
Samo dan pre nego što će započeti intervenciju u Iranu, Tramp je američkim novinarima spomenuo „prijateljsko preuzimanje“ Kube. On preferira terminologiju iz poslovnog sveta naspram diplomatskog rečnika. I ovo nije prazna priča
Latinoameričke države sa kakvim-takvim standardima demokratije i ozbiljnijom ekonomskom bazom, poput Meksika, mogu da pariraju oživljavanju Monroove doktrine u SAD tako što će ojačati veze sa sličnim državama u regionu, ali i drugim, ne pretećim, blokovima poput evropskog. Ukoliko se okrenu Kini, jer Rusija više ne postoji kao validna alternativa, postići će suprotan efekat od željenog. Paralelno sa strategijom izgradnje partnerstava, latinoameričke države moraju da razviju optimalnu saradnju sa Amerikom, koja im i dalje omogućava da sačuvaju suverenitet. Meksiko drži Vašington i blizu i na distanci u svojoj politici balansiranja. Ne dozvoljava da bude tretiran kao američki satelit, ali nudi maksimalnu saradnju kako bi konflikti bili izbegnuti. Primer loše politike su Venecuela i Kuba, koje zarad ideološki ušančenih autokratskih elita nisu u stanju da vode pragmatičnu politiku i same se proglašavaju metama Amerike.
U praksi, ne postoji sila koja se može isprečiti na putu SAD da u Latinskoj Americi ostvari svoje ciljeve, utoliko unutrašnja politika latinoameričkih država dobija na značaju za njihov opstanak. Partneri i demokratija su jedini aduti koji mogu zaustaviti opsežnu američku agresiju. Što više autokratije i BRIKS-ovanja, šanse za američku intervenciju rastu. Meksiko je jedan od uspešnih primera balansiranja odnosa sa novom Amerikom, iako ne u potpunosti osiguran od daljih pretnji, drugi je Panama, koja je istisnula Kineze iz upravljanja nad kanalom i osigurala se od američke agresije.
