za Radar iz Johanesburga
Vest da Donald Tramp namerava da ponudi političke azile belim Južnoafrikancima – uglavnom Afrikanerima – razbuktala je rasne tenzije u toj državi. Prošlo je više od trideset godina od kraja aparthejda i izbora Nelsona Mandele za predsednika, prvog koji je potekao iz većinskog crnog stanovništva, ali sada rastu strahovi da manjinsku belu populaciju ohrabruje prekoatlantski izbor Trampa, kome je donedavno uz rame stajao Ilon Mask, rodom iz Južne Afrike.
Ljudi se uključuju u radio-emisije i govore o sunovratu rasnih odnosa. Rasni ispad jednog belog para u supermarketu uzdrmao je naciju koja još od 1994. pokušava da smisli kako da se ophodi prema svojoj istoriji i kako da korača napred kao multikulturna.
Na pešačkoj turi kroz Soveto, jednu od kolevki protesta protiv aparthejda, Čepo ipak odbacuje priče o rasnim tenzijama. Možda želi da se kao beli posetioci osećamo prijatno, te insistira na tome da pomirenje uspeva. Ukazuje na to da boljestojeći crnci migriraju u predgrađa velikih gradova, i u šali komentariše:
„Možda sve to nećete videti ovde, jer belci nemaju baš veliku želju da se sele u townships.“
Izolovana predgrađa
Za razliku od našeg shvatanja predgrađa, južnoafrički san je upravo zatvorena zajednica ili posed obezbeđen bodljikavom žicom i sigurnosnim kamerama, kao i poneki tržni centar van grada sa kafićima i restoranima. Zamislite Očajne domaćice sa naoružanim čuvarima.
Townships su, pak, prigradska naselja izgrađena za crne radnike silom premeštene iz gradskih oblasti u kojima su tokom aparthejda smeli da žive samo belci. Soveto je najveći i smešten je na „bezbednoj udaljenosti“, osamnaest kilometara od centra Johanesburga. Kao da to nije bilo dovoljno, između townships i gradova namerno su prosipane naslage šljake iz rudnika uglja i zlata kako belci ne bi morali da gledaju u kakvim uslovima žive njihovi crni susedi.
Južnoafrički san je zatvorena zajednica ili posed obezbeđen bodljikavom žicom i sigurnosnim kamerama. Zamislite Očajne domaćice sa naoružanim čuvarima
Ali townships su raznovrsni. Zavisno od toga kada i kako su premešteni iz rodnih krajeva, ljudi su dobijali jedan od tri tipa smeštaja.
„Kutije šibica“ su prve bile u ponudi. Ime su dobile po pravougaonom obliku, i obično je bila reč o montažnim bungalovima sa dnevnom sobom, kuhinjom i dve spavaće sobe. Takve kuće dominiraju Sovetom, i u njima su, u istoj ulici, živele porodice Mandela i Tutu, što je sada turistička atrakcija. Danas su doduše mnogi žitelji ojačali montažne kuće ciglom i malterom, i pretvorili ih u višespratnice.
Drugu vrstu smeštaja, koja je možda inspirisala vlasnike „kutija šibica“, smislili su crnci koji su u townships stigli nakon masovnih proterivanja šezdesetih. Crncima je 1960. dopušteno da poseduju zemlju, i mnogi koji su kompenzovani za to što su izbačeni iz gradskih domova iskoristili su novac da kupe zemlju i sagrade kuće. Ti su domovi obično bili mnogo veći od susednih, uz male komade zemlje za gajenje životinja i povrća.
Najjeftiniji vid smeštaja nude divlja naselja. Ona ni danas nemaju legalan pristup struji, imaju samo zajedničku tekuću vodu, bezbednost je veoma klimava, a stopa nezaposlenosti visoka.
U jednom divljem naselju u zabačenom delu Soveta, Musa, koji nosi dres lokalnog fudbalskog tima Kajzer čifs, insistira na tome da je njegov kraj bezbedan.
„Svi pazimo jedni na druge, i pazićemo i na vas“, kaže.
Oštećena bodljikava žica oko trošne crkve nije nam baš ulila poverenje. Musa ogorčeno govori o neispunjenim obećanjima političara koji pred svake izbore u njegovom kraju traže glasove.
„Vidite one kuće tamo. To je socijalni smeštaj“, rekao je pokazujući na neke montažne blokove udaljene kilometar ili dva.
Nije moguće ne videti otvorenu kanalizaciju koja teče ulicom, a prizor devojke koja nasred ulice pere kosu vodom iz komunalne slavine, jasno obeležava oblast Soveta kao siromašnu
Od 1994. postoje programi rekonstrukcije, koji bi trebalo da obezbede nove kuće žiteljima townships. Ali mnogi su ljudi skeptični, i ne sviđa im se da plaćaju stanarinu vladi kojoj ne veruju.
„Niko se oko toga nije ozbiljno potrudio. Nema vode, nema struje, nema kanalizacije“, nastavlja Musa.
Unutrašnja eksploatacija
Nikakvo čudo da ljudi ne veruju političarima. Nije moguće ne videti otvorenu kanalizaciju koja teče ulicom, a prizor devojke koja nasred ulice pere kosu vodom iz komunalne slavine, jasno obeležava ovu oblast kao siromašnu. Primetni su, međutim, i redovi kablova između straćara.
„Ah, dođu i iseku ih, ali uvek u nekoliko sati nađemo način da ih opet povežemo“, objašnjava Musa bez uzbuđenja.
Ekonomija zemlje cveta u prethodnih dvanaest godina, ali divlja naselja ukazuju na to da se prosperitet ne sliva ka siromašnima. Gde nestaje novac
Čovek mora da se divi kreativnosti lokalaca. Na kilometar od socijalnih kuća nalazi se postrojenje za reciklažu. Musa dodaje da većina stanovnika divljih naselja tako zarađuje. Kraj koji posećujemo ima 80 odsto nezaposlenih, pa ljudi opstaju na razne načine. Što se tiče pitanja koliko je sve to ekološki, gomile đubreta svuda naokolo nisu dobar znak.
Čepoje takođe gnevan na političare. Prihvata, naravno, da je teško suočiti se sa nasleđem aparthejda, ali za sadašnje loše ekonomske prilike krivi tri decenije demokratije. Ekonomija Južne Afrike cveta u prethodnih dvanaest godina, ali divlja naselja ukazuju na to da se prosperitet ne sliva ka siromašnima. Gde nestaje novac?
Niko na to pitanje ne odgovara izravno, ali svi su saglasni da novac ostaje u Južnoj Africi, da više nema spoljne eksploatacije kao u vremenima kada su Britanci i Holanđani kolonizovali zemlju i utabali put do segregacije i aparthejda. Da li je onda reč o unutrašnjoj eksploataciji?
Čini se da narativ o tom pitanju oblikuje populistička retorika, kao i u Evropi i u ostatku sveta. Tek smo počeli da diskutujemo pod senkom ogromnog rudničkog stroja, zaostalog iz prošlih vremena, kada smo pored puta spazili nekolicinu prosjaka.
„Nemojte im davati novac! To su nelegalni migranti“, prasnuo je Čepo.
Tvrdi da je u zemlji sedam miliona takvih, iz Zimbabvea, iz Demokratske Republike Kongo, iz Burundija, iz drugih zemalja. Pomalo iznenađeni pitamo ga ima li možda u zemlji problema sa ksenofobijom.
„Kako bismo mi mogli da budemo ksenofobi? Onima koji dolaze iz anglofonih zemalja, dozvoljavamo da dođu i da rade. Uostalom, da smo ksenofobi ili rasisti, oni ne bi ni hteli da dođu ovde, zar ne?“, pita Čepo retorski.
Jeftin rad koji su takvi migranti nudili devedesetih, sigurno je potkopao brojnu radnu snagu Južne Afrike, i Čepo ne okleva da kaže da je glavni tadašnji problem bilo nepoštovanje radnog zakonodavstva. Ali brzo dodaje i sledeće:
„Primili smo ih u zajednicu, a oni siluju naše žene i čine druge zločine. A kada to urade, moramo da ćutimo kako ne bismo bili proglašeni ksenofobima. Našim zajednicama je dosta kriminala.“
Zatucani podižu glavu
To su iste predrasude koje se mogu čuti u Evropi i u SAD. Svako sa kim smo razgovarali, ustuknuo je pred Trampovim planom za Afrikanere, ali nije potrebno mnogo kopati da bi se u Južnoj Africi našli slični osećaji. U Johanesburgu su nas neprestano upozoravali da ne šetamo sami, naročito noću.
Primili smo afričke migrante u zajednicu, a oni siluju naše žene i čine druge zločine. A kada to urade, moramo da ćutimo kako ne bismo bili proglašeni ksenofobima, priča Čepo, jedan od žitelja Soveta
Uz nekoliko saveta o mestima koja možemo da posetimo, uberom smo stigli do oronulog centra grada, gde su nas ljudi kroz prozore automobila posmatrali blago rečeno radoznalo. Sa druge strane velikog bulevara nalazi se perspektivna četvrt Mabobeng. Pomodni kulturni centar ima kafić, bar, berberina i brojne zanatske radionice.
Ušetali smo u obližnji bar, Bertrands, i veoma ljubazna konobarica takođe nas je dočekala radoznalo, pitajući se kako smo se, zaboga, u njenom kraju zatekli. Prijatno smo ćaskali o zajednici, o prirodnim lepotama Južne Afrike i okoline, kada je naprasno pogledala na sat i upozorila nas da pođemo na vreme. „Nije bezbedno“, to je bio njen jedini odgovor na pitanje da li bi zaista trebalo da strahujemo.
Samo se u najbogatijim delovima grada belci i crnci mešaju bez nelagode. U tržnim centrima su belci često brojniji od crnaca. Dovoze se tamo iz svojih predgrađa kako bi našli nešto nalik „normalnosti“ van svojih zatvorenih zajednica – kojima i dobrostojeći crnci žele da se pridruže, kao što je Čepo primetio.
Samo se u najbogatijim delovima Johanesburga belci i crnci mešaju bez nelagode. U tržnim centrima su belci često brojniji od crnaca. Dovoze se tamo iz svojih predgrađa kako bi našli nešto nalik „normalnosti“ van svojih zatvorenih zajednica – kojima i dobrostojeći crnci žele da se pridruže
Tako se proročanstvo samo od sebe ispunjuje. Ako se ljudi osećaju bezbedno iza bodljikave žice i elektrifikovanih ograda, oklevaće da ih sruše, jer strahuju šta bi se moglo zbiti. Zato integraciju sprečavaju stvarne fizičke barijere. Aparthejd je gotov, ali segregacija opstaje – i ne samo između zajednica, već i unutar njih.
U divljim naseljima smo videli zajedništvo. Musa nam je pričao kako je lokalnom kuvaru pomagao da spremi božićnu večeru za osamdeset ljudi. Videli smo kako su lokalci zajedno okrečili trošnu lokalnu crkvu i vrtić najbolje što su mogli. Ali koliko smo tamo zaista bili bezbedni, to zna samo Musa.
Čini se da strah, nepoverenje, možda i mržnja, još vladaju južnoafričkim društvom. A budući da potreba za bezbednošću nadvladava sve drugo, prostor za otvorenost je sve manji. Sigurno niko ne misli da je nepravedno vratiti crncima deo zemlje koji im je oduzet – što je jedna od glavnih tema Trampove politike u korist Afrikanera. Ali populistička retorika ima posledice. Kada strah deli i vlada, većina ljudi pati. Kao što je rekao jedan radijski voditelj: „Zatucani su sada podigli glave.“ Biće potrebno vremena da se poverenje izgradi, naročito u tako krhkom okruženju.
