Kad razmišljamo, govorimo i pišemo svi mi to činimo unutar izvesnog intelektualnog okvira koji najvećim delom uzimamo zdravo za gotovo. Ali protokom vremena neke od familijarnih kategorija i ideja zastarevaju. Ko, na primer, danas još pominje „Sovjetski Savez“, osim istoričara?
Na sličan način će i predsednički izbori u Sjedinjenim Državama, najvažniji politički događaj 2024, gotovo sigurno biti zapamćeni kao istorijska prekretnica. Njihov ishod decenijama će uticati na globalna dešavanja.
Te posledice osetiće se na dva nivoa. Prvi je neposredniji, praktični, operativni nivo svakodnevnog vođenja državnih poslova. S Donaldom Trampom ponovo u Beloj kući, SAD će se povući iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama (Tramp je to tokom prvog mandata već učinio, ali je administracija Džoa Bajdena poništila tu odluku, prim.), nametnuti nove carine svojim trgovinskim partnerima, pokrenuti masovnu kampanju privođenja i proterivanja miliona imigranata bez dokumenata. Uzeti zajedno, svi ovi procesi najavljuju temeljnu promenu načina na koji najmoćnija zemlja na svetu funkcioniše, te onoga što ona predstavlja.
Mora neuvijeno da se kaže: liberalnoj demokratiji u SAD zadat je fatalan udarac. A može li liberalni Zapad imati bilo kakvu budućnost bez Amerike kao predvodnika? Po meni, odgovor je negativan
Tu je onda i globalna dimenzija, gde su mogući brojni scenariji – od velikih promena u odnosima moći do raskidanja dugotrajnih savezništava i dezintegracije međunarodnih institucija i normi. Šta će biti s transatlantskim odnosima? Šta s Ukrajinom? Hoće li SAD razviti bliže odnose s Rusijom i drugim autoritarnim režimima, na štetu Evropske unije i ostalih saveznika?
Tramp je uverljivo pobedio uprkos preziru koji gaji prema demokratskim institucijama, pokušajima da poništi ishod izbora 2020. i presude kojom je proglašen krivim po 34 tački optužnice (za falsifikovanje poslovnih knjiga, kako bi se prikrila tajna isplata bivšoj porno glumici s kojom je bio u vezi, prim.). Mada birači dobro znaju koliko je haotičan njegov pristup vođenju države, koliko je sklon laganju, i koliko su zlokobne njegove namere na planu imigracione politike, pobedio je u svakoj od „kolebljivih“ saveznih država. Uprkos punoj svesti o tome ko je Tramp, za njega je glasalo više Amerikanaca nego za Kamilu Haris.
Trampa ne interesuje jačanje EU – upravo obrnuto, zapravo – a kapacitet EU da samostalno napreduje bez implicitne podrške SAD pod znakom je pitanja. Tako nešto zahtevalo bi fundamentalnu promenu evropskog političkog mentaliteta, a ona zasad nije ni na pomolu
Mora neuvijeno da se kaže: liberalnoj demokratiji u SAD zadat je fatalan udarac. Na obe strane Atlantika ona će se sada naći pod povećanim pritiskom, i nema garancija da će preživeti. Na kraju krajeva, može li liberalni Zapad imati bilo kakvu budućnost bez SAD kao predvodnika? Po meni, odgovor je negativan.
Tramp će svoj drugi mandat započeti s oba doma Kongresa pod kontrolom republikanaca, a preovlađujuće je očekivanje i da će ga konzervativna većina (6:3) sudija u Vrhovnom sudu bezuslovno podržavati. Taj sud u junu je, u slučaju koji je pred njega izneli Trampovi advokati, presudio da američki predsednici uživaju široki imunitet od krivičnog gonjenja za sve poteze povučene u okviru onoga što se može podvesti pod obavljanje te dužnosti. Time su Trampu omogućili da zemljom upravlja – zapravo, da njome vlada – bez ikakvih ograničenja. Nema ničega što bi ga sprečilo da američku liberalnu demokratiju pretvori u iliberalnu oligarhiju.
Očigledno je stoga da će se pritisak na evropske demokratije da daju veći doprinos vlastitoj bezbednosti intenzivirati. Ali Trampa ne interesuje jačanje EU – upravo obrnuto, zapravo – a kapacitet EU da samostalno napreduje bez implicitne podrške SAD pod znakom je pitanja. Tako nešto zahtevalo bi fundamentalnu promenu evropskog političkog mentaliteta, a ona zasad nije ni na pomolu. Povrh toga, francusko-nemačka lokomotiva koja je oduvek vukla EU sada je neispravna, i niko ne zna kada će se i hoće li se uopšte ponovo pokrenuti.
Još jedna velika tema jeste izraelsko-palestinski konflikt. Hoće li izraelska vlada sad pohitati da anektira Zapadnu obalu? Šta će učiniti po pitanju Irana, koji se u obogaćivanju uranijuma primiče tački na kojoj će postati moguća izrada nuklearnog naoružanja? Sve ukazuje na verovatnoću velikog rata u regionu – njegovog nasilnog preoblikovanja koje može da donese sve, samo ne mir, pa čak ni dugoročnije primirje.
Ako se Evropa ne ujedini u ovom trenutku turbulentnih promena, drugu priliku za to neće dobiti. Njena jedina opcija je da postane vojna sila sposobna da zaštiti vlastite interese i obezbedi mir i red na međunarodnom nivou
Ovo nas dovodi do poslednjeg, najvažnijeg pitanja: kako će svet izgledati bez liberalnog Zapada? Transatlantsko savezništvo je decenijama projektovalo moć (i tvrdu i meku) i oblikovalo vrednosti na kojima je počivao kohezivni globalni poredak. Ali sada je taj globalni poredak usred haotične tranzicije.
Ako se Evropa ne ujedini u ovom trenutku turbulentnih promena, drugu priliku za to neće dobiti. Njena jedina opcija je da postane vojna sila sposobna da zaštiti vlastite interese i obezbedi mir i red na međunarodnom nivou. Alternativa tome je fragmentacija, impotentnost i irelevantnost. Taj izazov još većim čine sveopšti tehnološki pomak ka digitalizaciji i veštačkoj inteligenciji, te evropska demografska kriza. U Evropi je previše starih ljudi a premalo mladih, ali se kontinent u sve većoj meri opire imigraciji.
Šta onda da se radi? Hoće li se Evropa pripremiti za ono što dolazi, ili će se svesti na nešto nalik onome što je usledilo nakon Bečkog kongresa 1814-15, kada je uticaj Rusije postao najveći i najsveobuhvatniji? Kad su se ovog šestog novembra probudili, Evropljane je dočekao izborni rezultat koji će na njihove živote imati veći uticaj nego svih njihovi izbori zajedno. Tramp neće samo (na gore) promeniti Ameriku; oblikovaće i evropsku istoriju – ako mu to dozvolimo.
