Kriza oko Grenlanda je zasad utihnula. Tramp se povukao, ne želi i neće upotrebiti silu za preuzimanje Grenlanda, mada bi to mogao i onda bi SAD bile „nezaustavljive“. Takođe je odustao od uvođenja carina evropskim državama koje se protive okupaciji Grenlanda i koje su poslale vojnike na to ostrvo. Među tim državama je šest članica Evropske unije: Danska, Francuska, Norveška, Švedska, Nemačka, Holandija i Finska, zatim Norveška koja je članica Evropskog ekonomskog prostora i Šengen zone, i Velika Britanija. Nakon razgovora u Davosu sa generalnim sekretarom NATO Markom Ruteom, Tramp je izjavio da je dogovoren okvir budućeg sporazuma o Grenlandu koji bi bio u skladu sa američkim bezbednosnim interesima.
EU ima snagu i instrumente za to i spremna je da ih upotrebi ako i kada to bude neophodno. Pitanje je samo koliku bi političku cenu platila ako bi ušla u trgovinski rat sa SAD
Detalji tog okvira nisu poznati, mada su u javnost procurile vesti da bi Danska mogla ustupiti SAD suverenitet nad malim područjem Grenlanda na kome se nalaze američke vojne baze, po ugledu na kiparski model gde je Velika Britanija zadržala suverenitet nad dve pomorske baze nakon što je ova zemlja stekla nezavisnost 1960. Međutim, danska premijerka Mete Frederiksen je odmah reagovala na vest o navodnom sporazumu izjavom da se o svim bezbednosnim pitanjima u vezi s Grenlandom može razgovarati bilateralno i u okviru NATO, ali da je isključen bilo kakav razgovor o danskom suverenitetu nad Grenlandom. Prema tome, ostaje nepoznato da li su Rute i Tramp uopšte nešto dogovorili i kakva je sadržina tog dogovora, ili je izjava o postignutom dogovoru poslužila samo kao izgovor za spasavanje Trampovog obraza zbog povlačenja oko Grenlanda.
Evropa pokazala zube
Dva ključna razloga su uticala na takvu odluku. Prvi je unutrašnjopolitičke prirode, Tramp nema političku podršku kod kuće za nasilno preuzimanje Grenlanda koje bi moglo dovesti do raspada NATO. Drugi razlog se odnosi na visoku ekonomsku cenu koju bi SAD platile ukoliko bi se odlučile da uđu u trgovinski rat sa Evropskom unijom i njenim saveznicima. Prvi put nakon Drugog svetskog rata evropske države, predvođene EU, zauzele su čvrst stav prema SAD i pripremile mere ekonomske odmazde za odbranu svojih vitalnih interesa. Uperile su „trgovinsku bazuku“ u pravcu SAD. I Tramp se povukao, da li samo privremeno ili trajno, ostaje da se vidi.
EU „trgovinskom bazukom“ može povećati postojeće ili uvesti nove carine, povećati ili uvesti nova ograničenja na uvoz ili izvoz robe, uvesti ograničenja na trgovinu robom, isključiti iz javne nabavke robe ili usluga dobavljače iz predmetne treće zemlje
Dakle čime to Evropska unija raspolaže i šta je u stvari trgovinska bazuka? U pitanju je instrument predviđen Uredbom EU br. 2023/2675 o zaštiti Unije i njenih država članica od ekonomske prinude koje primenjuju treće zemlje. Uredba je doneta u novembru 2023. godine i stupila je na snagu 27. decembra iste godine. Mada je uredba primenjiva na sve treće zemlje, jasno je da je na odluku o njenom usvajanju uticalo iskustvo iz prvog Trampovog mandata kada su SAD carinama i drugim trgovinskim merama pokušale da ograniče uvoz evropskih proizvoda. Donošenje uredbe je pažljivo vremenski tempirano, godinu dana pred američke predsedničke izbore, tako da ne izazove posebnu sumnju i omogući da Unija blagovremeno dobije efikasan instrument odvraćanja u slučaju da se ponovi scenario iz prvog Trampovog mandata. Uredba sadrži čitav arsenal mera koje stoje na raspolaganju Uniji za odvraćanje i suzbijanje ekonomskog pritiska koje treće zemlje primenjuju protiv Unije ili njenih država članica. U ovom slučaju, kada je pritisak usmeren na jednu ili više država članica, odgovor Unije mora biti jedinstven. Naime, imajući u vidu da je Zajednička trgovinska politika u isključivoj nadležnosti Unije, samo EU može reagovati u takvom slučaju i uvesti kaznene mere protiv treće zemlje. Na taj način se dodatno štite interesi pojedinih država članica i odvraćaju treće zemlje od preduzimanja mera prinude. Po pravilu, te mere bi trebalo da budu u skladu sa međunarodnim pravom. Međutim ako se aktima prinude koje sprovodi treća zemlja krše pravila međunarodnog prava onda i EU može uvesti protivmere koje bi inače bile u suprotnosti sa međunarodnim obavezama, kao što je, na primer, neizvršenje međunarodnih ugovora.
U tom smislu Unija, primera radi, može povećati postojeće ili uvesti nove carine, povećati ili uvesti nova ograničenja na uvoz ili izvoz robe, uvesti ograničenja na trgovinu robom, isključiti iz javne nabavke robe ili usluga dobavljače iz predmetne treće zemlje, ili uvesti ograničenja na trgovinu uslugama. Takođe može uvesti nove mere koje utiču na direktna strana ulaganja, ograničiti zaštitu prava korišćenja intelektualne svojine u odnosu na nosioce prava iz trećih zemalja, kao i uvesti ograničenja za bankarstvo, osiguranje, pristup tržištima kapitala Unije i drugim delatnostima finansijskih usluga.
Cena trgovinskog rata
Što se tiče procedure za uvođenje navedenih protivmera ona je, tipično za Uniju, birokratska i podeljena u nekoliko faza. Ali je dovoljno fleksibilna da se može sprovesti u relativno kratkom vremenskom periodu. U prvoj fazi Komisija, po sopstvenoj inicijativi ili na obrazloženi predlog, ispituje da li mere trećih zemalja ispunjavaju kriterijume ekonomske prinude. Komisija mora delovati brzo i ta faza procedure ne može trajati duže od četiri meseca. Ukoliko Komisija zaključi da je to slučaj, predlaže Savetu EU da donese odluku kojom se utvrđuje da akt treće zemlje predstavlja meru ekonomske prinude. Savet EU je dužan da tu odluku donese u roku od osam nedelja od dana podnošenja predloga. I što je najvažnije, Savet EU o ovom pitanju odlučuje kvalifikovanom većinom. Da bi odluka bila doneta potrebno je da za nju glasa 55 odsto članova Saveta EU (15 država članica) koje predstavljaju 65 procenata stanovništva Unije. Nakon što Savet EU donese takvu odluku, Komisija će pružiti mogućnost trećoj zemlji za razgovore u cilju prestanka primene ekonomske prinude. Ako ishod tih razgovora bude negativan, Komisija usvaja odgovarajuće protivmere protiv dotične treće zemlje. Prilikom izbora uzvratnih mera, Komisija vodi računa da one budu proporcionalne, kao i da nanesu što manje štete građanima i kompanijama Unije. Međutim, te mere moraju biti, pre svega, dovoljno efikasne tako da dovedu do brzog prestanka akata prinude od strane trećih zemalja.
Šta će Srbija izabrati? Ako je suditi po povećanoj represiji, izgleda da se vlast u Srbiji između Brisela i Vašingtona ipak odlučila za Moskvu
Ono što je nepoznanica jeste da li u okviru Saveta EU postoji potrebna većina za ulazak u otvoreni trgovinski rat sa SAD. Francuska se već izjasnila, predsednik Makron je pozvao Komisiju da podnese odgovarajući predlog za upotrebu trgovinske bazuke. Predsednica Komisije Ursula fon der Lajen je najavila da će odgovor Unije na carine SAD biti nepokolebljiv, ujedinjen i proporcionalan, što sugeriše spremnost Komisije da pokrene proceduru za aktiviranje instrumenta protiv prinude. Sa druge strane, premijeri Mađarske i Češke, Orban i Babiš, zauzeli su stav da je spor oko Grenlanda bilateralno pitanje između SAD i Danske i da Unija ne bi trebalo da se meša u taj problem. Najbolji odgovor na pitanje o spremnosti Unije da upotrebi trgovinsku bazuku verovatno je dao sam Tramp koji je u međuvremenu povukao pretnje o upotrebi sile za preuzimanje Grenlanda i uvođenju kaznenih carina evropskim državama. Iako je kriza deeskalirala ostale su vidljive političke posledice.
Lideri država članica su na neformalnom sastanku Evropskog saveta 22. januara istakli spremnost Unije da se zalaže za svoje interese i da brani sebe, svoje države članice, svoje građane i kompanije protiv svih oblika prinude. Kako se navodi u saopštenju predsednika Evropskog saveta, Antonija Košte, izdatog nakon sastanka, EU ima snagu i instrumente za to i spremna je da ih upotrebi ako i kada to bude neophodno. Pitanje je samo koliku bi političku cenu platila ako bi ušla u trgovinski rat sa SAD. Mađarski premijer Orban je već požurio da izjavi da je svetski poredak zasnovan na pravilima zastareo i da je jedina prava alternativa poredak zasnovan na dogovorima i pogodbama za koji se zalaže predsednik Tramp. Ostaje da se vidi da li bi Orban, koji i sam ima problema sa poštovanjem pravila unutar Unije, bio spreman da izvede Mađarsku iz Unije u slučaju definitivnog transatlanskog raskola, kao i da li bi ga u tome sledile i neke druge istočnoevropske države.
Što se Srbije tiče, ona principijelno čuči ispod kamena i čeka da kiša prođe. Ali šta ako kiša ne prođe? Američki diplomata Ričard Grenel je već pozvao predsednika Vučića da sledi put SAD, a ne put Unije koja je, po njegovim rečima, u nevolji. Da će moć Evrope sve više padati ubeđen je i predsednik Vučić, ali da će Srbija ipak ostati na evropskom putu, barem do nekih narednih izbora. Dakle, šta će Srbija izabrati? Ako je suditi po povećanoj represiji, napadu na nezavisnost pravosuđa i uvredama koje su iznete na račun delegacije Evropskog parlamenta prilikom nedavne posete, izgleda da se vlast u Srbiji između Brisela i Vašingtona ipak odlučila za Moskvu.
