Verbalni napad Donalda Trampa i Džej Dija Vensa na ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog u Ovalnom kabinetu učiniće da 28. februar 2025. u američkoj i svetskoj istoriji ostane upisan kao mračan trenutak. Sjedinjene Države velikom brzinom uništavaju svoju reputaciju i od sebe otuđuju sve osim najbrutalnijih svetskih diktatora. Biće potrebne decenije da bi se šteta naneta američkom kredibilitetu i reputaciji sanirala – ako je uopšte bude bilo moguće sanirati.
Šire posmatrano, osim završetku posleratnog međunarodnog poretka u čijem središtu su se nalazile SAD, prisustvujemo i slomu svake vrste globalnog autoriteta. Dok odmetnute države nastoje da profitiraju na haosu, Evropa mora da se trgne i preuzme ulogu koja je nekad pripadala Americi. Taj proces počinje pružanjem pune podrške Ukrajini u borbi protiv ruske agresije.
Jeste da Evropa u vojnom smislu nije moćna kao SAD, ali to ne znači i da je slaba. Zapravo, u svojim rukama ima sve adute. Njena kombinovana vojna sila među najvećima je na svetu; najiskusnija je i najinovativnija. Svađa u Ovalnom kabinetu – koju su Tramp i Vens, reklo bi se, jedva čekali da isprovociraju – trebalo bi da posluži kao konačni podsticaj Evropi da se pribere nakon decenija provedenih u samozadovoljstvu. Ona raspolaže svime što joj je potrebno da se stara sama o sebi, podrži Ukrajinu i odvrati Rusiju.
Mi Evropljani možda nismo tako inovativni kao Amerikanci, ali taj jaz nije toliko veliki koliki vas uveravaju da jeste. A uskoro bismo mogli i da ga smanjimo – posebno sad kad Tramp, Vens i Mask, sprovodeći svoju kulturnu revoluciju, uništavaju stubove američke moći
Povrh toga, Trampovo sramno ponašanje i najbližeg saveznika Amerike, Veliku Britaniju, nagoni da se uključi u izgradnju mostova nakon razdora koji je izazvao Bregzit. Trampovi postupci galvanizuju demokratske snage i primoravaju evropske političke elite da se probude. Evropa će uskoro na čelu Nemačke imati koaliciju dve partije centra, a u Austriji je upravo dobila vladu u potpunosti posvećenu demokratiji. Nakon užasne prošle godine, i francuskom predsedniku Emanuelu Makronu ponovo je krenulo nabolje.
U Evropi živi pola milijarde ljudi, a njen bruto nacionalni proizvod uporediv je s onim američkim. Možda nismo tako inovativni kao Amerikanci, ali taj jaz nije toliko veliki koliki vas uveravaju da jeste. Ukoliko sklopimo savezništva s Japanom, Tajvanom i Južnom Korejom, uskoro bismo mogli i da ga smanjimo – posebno sad kad Tramp, Vens i Ilon Mask, sprovodeći svoju kulturnu revoluciju, uništavaju stubove američke moći.
Osim što će uvođenje carina povećati cene uvozne robe za američke potrošače, Trampova administracija vodi i rat protiv imigranata, istorijski posmatrano jedinstvenog izvora američke snage. Evropa bi na tome trebalo da profitira otvarajući vrata najboljima i najtalentovanijima – uključujući tu i one koje američke federalne službe sada proganjaju.
Američki političari s kojima sam razgovarao na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji su, umesto da govore ono što stvarno misle, sami sebe ponižavali držeći se linije koju je zacrtao Najdraži vođa. Sve je to izgledalo sramotno
Kada je reč o odbrambenim kapacitetima, nemačka industrijska baza dovoljna je da naoruža kontinent, dok nuklearni kišobran Francuske i Britanije može da zameni onaj američki. Svih pet najvećih zemalja kontinentalne Evrope i Britanija trenutno imaju odgovorne i predvidljive vlade, u upadljivom kontrastu s onima koji su sada na vlasti u Vašingtonu.
U onome što treba da usledi posebno važnu ulogu ima Poljska. Ekonomski trendovi su na njenoj strani. Njena armija raste. Blagovremeno smo nabavili onakvu vojnu opremu kakva nam je i trebala. Čak ni Tramp nije u stanju da nas zbog bilo čega proziva. Sve to može da vidi i Evropa. Francuzi, pomalo ljubomorno, govore o „le moment polonais“ (poljskom trenutku, prim.). Aktuelno poljsko rukovodstvo spada u najiskusnija, najpoštovanija i najodlučnija na svetu u ovom trenutku.
„Ovo je trenutak da se stane uz Ukrajinu“: s jednog skupa podrške napadnutoj zemlji Foto: Shutterstock/Suburbanium
Tokom nedavne Minhenske bezbednosne konferencije razgovarao sam s mnogim američkim političarima – uključujući i one, poput senatora Lindzija Grejema, koji se sada klanjaju pred Trampom – i nisam kod njih uočio preveliko samopouzdanje. Umesto da govore ono što stvarno misle, sami sebe su ponižavali držeći se linije koju je zacrtao Najdraži vođa. Sve je to izgledalo sramotno.
Trampova politika (da je velikodušno tako nazovemo) profitabilna može da bude samo na kratak rok. Na duži rok, međutim, demontaža američke države, besmislene carine i odbacivanje prijatelja i saveznika proizvešće trajnu štetu
Kada je izaslanik Trampove administracije za Ukrajinu, Kit Kelog, iza kulisa konferencije upitan „da li smo i dalje saveznici“, priznao je da nema odgovor. Moć u Vašingtonu je sada u potpunosti koncentrisana u Trampovim rukama. Više nema „odraslih u sobi“ (kao tokom Trampovog prvog mandata, prim.), samo ulizica koje papagajski ponavljaju njegove reči, međusobno se utrkujući ko će najglasnije veličati svog budalastog gospodara.
Istoričar Timoti Snajder pogodio je suštinu kada je primetio kako ključno u 2025. godini nije šta Amerika misli, već šta Evropa radi. Trampova politika (da je velikodušno tako nazovemo) profitabilna može da bude samo na kratak rok; zasad se niko ne usuđuje na direktnu konfrontaciju sa SAD. Na duži rok, međutim, demontaža američke države, besmislene carine i odbacivanje prijatelja i saveznika proizvešće trajnu štetu.
Ovo je trenutak da se stane uz Ukrajinu. Tretman kome je podvrgnut Zelenski apsolutna je sramota nad kojom se Rusija glasno naslađivala. I ne: Zelenski ne bi isposlovao bolji ishod sastanka da je dopustio da ga kinje. Ova američka vlada je pokazala šta su joj prioriteti. Videlo se to i na primeru sporazuma o eksploataciji kritično važnih minerala koji su Trampovi savetnici pokušali da nametnu Ukrajini. Prva verzija tog sporazuma bila je ravna mafijaškoj iznudi, i Zelenski ju je s pravom odbio. Kada je ponuđena nova verzija, sadržala je mnogo bolje uslove.
Ne bi me iznenadilo ako bi odvratno ponašanje Trampa i Vensa izazvalo nezadovoljstvo i u američkoj javnosti. Ali Evropljani sebi ne mogu da priušte čekanje. S Trampom ponovo u Beloj kući, Amerikanci imaju vlastite velike brige da brinu. Evropljani svoju budućnost moraju da uzmu u vlastite ruke.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
