Najveći rizik dolazi od Amerike

Pre nekoliko sedmica neidentifikovani dronovi narušili su vazdušni prostor Evropske unije, što je dovelo do sazivanja vanrednog sastanka evropskih lidera u Danskoj. Takvi upadi su, zapravo, proteklih meseci učestali: najmanje deset zemalja – od Poljske i Rumunije, preko baltičkih država, pa sve čak do Francuske – prijavilo je sumnjive aktivnosti dronova. Ovaj trend jasno ukazuje na to koliko je Evropa izložena bezbednosnim rizicima skopčanim s ruskom kampanjom hibridnog ratovanja. Ali možda najveći rizik po evropsku bezbednost dolazi od Sjedinjenih Država, budući da se administracija predsednika Donalda Trampa na spoljnopolitičkom planu opredelila za kurs utemeljen na parohijalizmu i konfrontaciji.

Trampova administracija ne skriva prezir prema bezbednosnim garancijama koja je Amerika dosad pružala saveznicima, između ostalih i onima iz NATO. Februarska tirada potpredsednika Džej Di Vensa na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji – kada je evropskim liderima poručio da najveća pretnja bezbednosti njihovih zemalja dolazi „iznutra“ – jedna je od manifestacija takvog stava. I mada američka administracija tvrdi kako je sve što zahteva to da se i druge članice NATO pridržavaju preuzetih obaveza – posebno kad je reč o izdvajanjima za odbranu – bilo bi krajnje naivno ako bi Evropa računala s tim da će se SAD u svakoj varijanti držati svoje strane nagodbe.

Za Trampovu administraciju „Amerika na prvom mestu“ nije samo puki slogan; to je politički etos kojim se pravdaju okretanje Amerike samoj sebi, kapricioznost i transakcioni pristup bez ikakvog utemeljenja u pravilima, normama ili vrednostima. Ali nije „Amerika“ ta koja je u takvom ustrojstvu na prvom mestu; nego Tramp i najuži krug ljudi oko njega, koji su se otkako se vratio u Belu kuću enormno obogatili. Jednom od Trampovih izvršnih naredbi daju se tako pune bezbednosne garancije Kataru, koji je Americi nedavno poklonio 400 miliona dolara vredan avion koji se sada prepravlja kako bi služio kao Air Force One, za potrebe predsednika SAD; i taj primer jasno pokazuje koliko je problematična i oportunistička postala američka spoljna politika.

Ostatak sveta već je počeo da se prilagođava novoj strateškoj realnosti koju označava američki zaokret. Ali kada je o Evropi reč, adekvatna reakcija upadljivo izostaje

Sada, međutim, Trampova administracija iz transakcione prelazi u konfrontacionu fazu. Na vanredno zakazanom sastanku u Kvantiku, bazi Marinskog korpusa, ministar odbrane Pit Hegset održao je bukvicu generalima – bilo ih je preko 800 – pristiglim sa svih strana sveta (i uz velike troškove), prizivajući povratak „ratničkog etosa“, odbacujući „glupava“ pravila vojnog angažovanja i proglašavajući kraj „vouk smeća“, uključujući i „klanjanje pred oltarom klimatskih promena“.

Ali Tramp je taj koji je sažeo taj novi američki pristup bezbednosti, potvrđujući da će se Ministarstvo odbrane ubuduće ponovo zvati „Ministarstvo rata“. (Kongres ovu promenu imena još nije potvrdio.) Ovim se poništava odluka iz 1949. čiji je cilj bio da se komunicira američka posvećenost samokontroli, legalnosti i civilnoj kontroli vojske, donetoj u vreme kada su SAD preuzimale ulogu garanta stabilnog, na pravilima utemeljenog međunarodnog poretka. Ovom promenom se stoga signalizira američko odbacivanje tog poretka, na kome su međunarodni odnosi – uključujući multilateralnu saradnju i uzajamno korisne ekonomske angažmane – počivali duže od osam decenija.

Da budemo načisto, ovo je pre bila potvrda jedne politike nego njena obelodanjivanje. Iako su SAD imale ogromne koristi od dominantne pozicije u okvirima tog na pravilima zasnovanog poretka, Trampova administracija odavno se digla na noge protiv troškova i ograničenja koje je takvo ustrojstvo podrazumevalo.

Ali i kada se ovo ima na umu, poslednji američki potezi najavljuju jedan grublji svet, u kome se oko vazdušnih i pomorskih linija vode sporovi, lanci snabdevanja postaju sve krhkiji, savezništva više nisu jasno definisana, eksplicitno projektovanje sile ima primat nad diplomatijom, a zemlje koja je tako dugo doprinosila globalnoj stabilnosti više nema na vidiku. Štaviše, nova američka Strategija nacionalne odbrane – prema iskazima onih koji su imali uvid u nacrt ovog dokumenta – „unutrašnjim i regionalnim misijama“ usmerenim na zaštitu „domovine“ daje prednost u odnosu na napore koji se ulažu u suprostavljanje pretnjama u formi moćnih neprijatelja poput Kine ili Rusije.

Ostatak sveta već je počeo da se prilagođava ovoj novoj strateškoj realnosti. Neke zemlje, kao Australija i Japan, rade na intenziviranju odbrambene saradnje sa SAD, nadajući se da one neće izgubiti iz vida kako im je u interesu da se limitiraju hegemonističke ambicije Kine u Indopacifičkom regionu. Druge, poput Indije, Turske i zalivskih država, igraju na više razboja, opredeljujući se za stratešku diverzifikaciju. Ali kada je o Evropi reč, adekvatna reakcija upadljivo izostaje.

Čak i ako ne dođe do povlačenja američkih snaga iz Evrope, preraspoređivanje trupa je neizbežno. I zato, u slučaju da do izbijanja neke bezbednosne krize dođe – što više nije nezamislivo, imajući na umu rusko hibridno ratovanje – EU mora da bude spremna da na nju reaguje. Ali dok Poljska, baltičke i nordijske zemlje žure s ponovnim naoružavanjem, druge države daleko zaostaju za njima. Čak i inicijative pokrenute na nivou Unije – Evropski fond za odbranu, zajednička strategija odbrambene industrije, Program jačanja evropske odbrambene industrije kroz Zakon o zajedničkim javnim nabavkama, te finansijski aparat Bezbednosna akcija za Evropu – trpe zbog fragmentacije.

Nije Amerika ta koja je za Trampovu administraciju na prvom mestu; nego Tramp i najuži krug ljudi oko njega, koji su se otkako se vratio u Belu kuću enormno obogatili

Tri imperativa se izdvajaju. Prvo, Evropa mora da se fokusira na razvijanje vlastitih vojnih kapaciteta – snabdevanje municijom, obuka, osposobljenost vazdušne odbrane – umesto na štancovanje kominikea. Drugo, mora da obezbedi koheziju: sankcije i kontrolu izvoza treba sprovoditi uniformno, bez pojedinačnih izuzetaka od zajedničkih pravila. I konačno, svoju privrednu snagu Evropa mora da iskoristi za jačanje geopolitičke pozicije. EU ima kapacitete da obezbedi brz napredak u ponovnom naoružavanju, uključujući predvidive, dugoročne narudžbine za odbrambenu industriju. Ali bez ujednačenog strateškog pristupa postojeća neefikasnost iscrpeće resurse, a interoperabilnost će trpeti.

Za EU bi takođe bilo od koristi od tešnje saradnje s Velikom Britanijom. Novouspostavljeno bezbednosno i odbrambeno partnerstvo EU i Britanije jeste korak u dobrom pravcu, ali to zajedničko delovanje neće biti jednostavan proces. Mada vlada u Londonu i dalje na NATO gleda kao na kamen-temeljac bezbednosti zemlje, Britanija će se i nadalje boriti za lidersku poziciju u koalicijama utemeljenim primarno na primeni visoke tehnologije, kakve su AUKUS (u saradnji s Australijom i SAD) i Globalni program vazdušne borbe (s Japanom i Italijom).

Era „odbrane“ je okončana, počela je era „rata“. Fragmentacija EU, o kojoj se često debatuje kao o tehničkom pitanju, sada se ispostavlja kao ozbiljan nedostatak, a izdvajanja za odbranu, na koja se nekad gledalo kao diskreciono pitanje, sada su pitanje opstanka. Šta god da se sledeće dogodi, Evropa ne može da smetne s uma egzistencijalnu prirodu bezbednosnih izazova s kojima se suočava – ili pak nepouzdanost Amerike kao partnera. I mora sama da se izbori za status strateškog aktera.

Copyright: Project Syndicate, 2025.