Povratak Donalda Trampa u Belu kuću belodano nam svedoči da se svet nalazi na opasnoj raskrsnici puteva na kojoj su dve strelice postavljene u suprotnim smerovima. Jedan smer vodi u autokratiju i totalitarizam, kult ličnosti, sputavanje slobode medija i ljudskih prava, u ekskluzivni suverenizam države i jačanje nacije, državni protekcionizam u ekonomiji, a drugi u vladavinu prava, parlamentarnu demokratiju, slobodnu međunarodnu trgovinu i poštovanje individualnih i kolektivnih prava građana.
Nije prvi put da se svet nalazi na takvoj raskrsnici. Tridesetih godina prošlog veka bilo je gotovo isto: u opštoj društvenoj krizi toga doba jačao je tzv. novi nacionalizam, ekstremna desnica oličena u fašizmu i Italiji i nacionalsocijalizmu u Nemačkoj mnogima se činila prihvatljivom solucijom za razrešenje nagomilanih ekonomskih, društvenih i političkih protivurečnosti u umornom i dekadentnom evropskom društvu toga vremena. Bilo je to nešto novo, ličilo je mnogima na lekoviti vetar koji će svojom silinom razduvati društvenu žabokrečinu i navodno doneti progres svetu i običnim ljudima.
Naime, tokom i nakon velike svetske ekonomske krize (1929) sve do početka Drugog svetskog rata, Evropu je preplavio talas uverenja da je liberalnodemokratski poredak ustanovljen Američkom i Francuskom revolucijom i prosvetiteljstvom u 18. veku, sada pred završetkom svoje ere i da je na pomolu izgradnja novog evropskog političkog i ekonomskog sistema kome će bitne elemente davati totalitarističke odnosno nacionalne tj. suverenističke države. Nemačka i Italija su bile uzor mnogima, a naročito tadašnjoj evropskoj desnici. Predviđao se kraj zapadnih demokratija i ustanovljenje čvrstih, autoritarnih država.
Danas Vladimir Putin, po sopstvenim rečima, ima za cilj da stvori „novi svet“ u kojem bi liberalna demokratija Zapada bila odbačena „jer je prevaziđena“
Tako nacistički ideolog Alfred Rozenberg svoje delo Mit 20. veka iz 1935. započinje na sledeći način: „U našem vremenu počinje jedna od onih epoha u kojoj svetska istorija mora iznova da se piše. Stare predstave ljudske prošlosti i evropske vrednosti su sasvim izbledele. Jedna nova životna sila počinje da se oblikuje; rođena je jedna ideologija, nov pogled na svet, koji, vođen snažnom voljom, počinje da se bori sa starim formama, drevnim svetim praksama i izlizanim standardima.“
Iz takve Nemačke (kao i Italije uostalom), uklonjeno je sve što je ličilo na globalno, univerzalno i nadnacionalno, jer su te kategorije smatrane glavnim neprijateljima nacionalnog duha, morala, tradicije i istorije. Hitler je tako zabranio sve institucije sa međunarodnim naznakama koje su delovale u Nemačkoj (danas bismo rekli nevladine organizacije), što je nailazilo na glasno odobravanje tadašnjih evropskih radikalnih desničarskih partija.
Autoritarne i (neo)liberalne demokratije
U diskusijama o ekonomskim i socijalnim reformama dolazilo je do izražaja gledište čak i kod stare, umerene desnice, da njihov nosilac mora biti „jaka nacionalna, suverena država“ i da umesto liberalne treba da bude uvedena dirigovana privreda, kao u Nemačkoj i Italiji, sa jakim protekcionističkim merama u spoljnoj trgovini.
I znamo: sve se završilo opštom tragedijom.
Danas imamo sličnu situaciju. Svet je nanovo razdvojen na autoritarne i (neo)liberalne demokratije. Ispod te razdvojenosti i idejne, ekonomsko-socijalne, političke i moralne raspolućenosti savremenog sveta, krije se potencijalno nova tragedija. Jer današnji populizam samo je eufemizam za nove, ponekad latentne i ne uvek vidljive i prepoznatljive oblike fašizma. Zajednički imenitelj istorijskog fašizma i savremenog populizma jeste ideja o jakoj naciji („učinimo je opet velikom“) i jakoj državi nauštrb društva, pri čemu su i Nacija i Država utemeljene na uzorima iz prošlosti. Posebno je značajna uloga državne propagande – lažnih vesti i spinovanja – kako unutar sopstvenog društva tako i spolja, kao sredstva za indoktrinaciju masa, što je takođe uporedivo sa propagandnim metodama istorijskog nacifašizma. Sve to nužno, pre ili kasnije, vodi do osvajačkih ratova.
Danas Vladimir Putin, po sopstvenim rečima, ima za cilj da stvori „novi svet“ u kojem bi liberalna demokratija Zapada bila odbačena „jer je prevaziđena“. On je prošle godine na političkom forumu u Sočiju izjavio, a državno propagandno glasilo na engleskom jeziku Moskva tajms prenelo sledeće: „Mi smo, u stvari, suočeni sa zadatkom da izgradimo novi svet!“ Za rat u Ukrajini je istakao da se „rat ne vodi zbog teritorija već zbog principa na kojima će se zasnivati budući novi svetski poredak“ (istakao Z. M.).
„Nova desnica“ u Evropi čiji je glavni protagonista Alen Benoa, ali i krajnja desnica u SAD koja sebe naziva „Alternativnom desnicom“ (Alt-right) potpuno podržavaju Putina i Trampa
Tako Putin. A Donald Tramp je još za svog prvog mandata u obraćanju u Generalnoj skupštini UN 25. septembra 2019. bio više nego decidiran: „Svet mora prigrliti nacionalne temelje, a ne da ih zameni globalizmom i tako ih sasvim uruši. Budućnost sveta ne pripada internacionalistima i globalistima, budućnost pripada patriotama. Budućnost pripada suverenim nacijama koje štite svoje sunarodnike, svoju naciju i svoju kulturu.“
„Nova desnica“ u Evropi čiji je glavni protagonista Alen Benoa, ali i krajnja desnica u SAD koja sebe naziva „Alternativnom desnicom“ (Alt-right), potpuno podržavaju Putina i Trampa; njihovi glavni lajtmotivi su dobro poznati: otpor globalizaciji, odbrana sopstvene nacije i u okviru nje i belog identiteta, neprijateljstvo prema imigraciji i islamu. Oba ova radikalno desna pokreta strahuju da će demografske promene usled masovne migracije zbrisati bele Evropljane odnosno Amerikance.
Identitetski projekat
Alternativna desnica u SAD je identitetski projekat. Uglavnom bela, ona zasniva svoj identitet na borbi protiv „unižavanja bele rase“ širom savremenog Zapada. To „unižavanje“ navodno sprovode aktuelni establišmenti zapadnih zemalja, tačnije EU i SAD. Kritikujući vladajuću pozitivnu diskriminaciju u izboru posla i u svim društvenim i državnim službama, koja po njihovim rečima favorizuje sve druge boje kože u odnosu na belu, i umorni od sedenja na optuženičkoj klupi da su zbog bele boje kože krivi za sve nedaće predstavnika manjinskog identiteta drugih rasnih odlika, oni se svojom politikom i praksom suprotstavljaju „novim kolonijalnim osvajanjem od strane imigranata“ kao i „feminističkim rodnim teorijama“ tražeći „vraćanje ponosa običnom belom muškarcu“.
Dekonstrukciju – to navodno „oruđe levih liberala i socijalne i marksističke levice koja je njome derogirala naciju, nacionalni identitet, hrišćansku religiju, patrijarhat i patriotizam“ – sada potpuno preuzima i koristi upravo Alternativna desnica da dekonstruiše i sasvim poništi multikulturalnost, ljudska prava svih građana, feminizam, rodnu ravnopravnost, islamizam i marksistički socijalizam.
Ideologija Alternativne desnice je pružanje i propovedanje otpora „establišmentu“ ili kako često kažu „dubokoj državi“. Taj otpor je reakcija na društvenu i ekonomsku krizu i opštu konfuziju savremenih liberalnih demokratija. To je želja da se sačuvaju stare tradicionalne i porodične vrednosti. Klasična desnica (stara desnica), po njima, više nije za to sposobna.
Stoga je za Alternativnu desnicu (kao i za Novu desnicu Alena Benoe u Evropi) jedino rešenje: jak vladar, jaka država, slab parlament (po mogućstvu jednostranački) i samo ona sloboda medija koja bi štitila patrijarhalne i patriotsko-nacionalne vrednosti i tradiciju.
Za Alternativnu desnicu (kao i za Novu desnicu Alena Benoe u Evropi) jedino rešenje je jak vladar, jaka država, slab parlament (po mogućstvu jednostranački) i samo ona sloboda medija koja bi štitila patrijarhalne i patriotsko-nacionalne vrednosti i tradiciju
Kao deo Nove desnice koji je izrastao iz nje, izdvaja se u Evropi još ekstremniji pokret koji sebe naziva „Generacija identiteta“ (Génération Identitaire). Ponikao u Francuskoj, pokret identitaraca se poslednjih godina opasno širi Evropom i Amerikom. Otvoreno se zagovaraju fašističke metode u razračunavanju sa političkim i ideološkim protivnicima, liberalima, nebelim imigrantima i globalistima. Imaju punu političku podršku Rusije (mnogi tvrde i finansijsku!), a podržavaju i stavove Donalda Trampa. U svom manifestu javno obznanjuju: „Mi smo ’Generacija identiteta’. Prestali smo da verujemo da su nam stranci braća, da je čitava planeta naše selo, a celo čovečanstvo naša porodica. Otkrili smo da imamo pretke i korene – i otuda budućnost. Naše jedino nasleđe su naša krv, naša zemlja i naš identitet (istakao Z. M.). Ovo nije manifest, ovo je objava rata.“
Era postistine
Putin i Tramp javno pozdravljaju ovakve ideje. Tramp je još 2016. govorio da imigranti zauvek moraju ostati autsajderi, jer su nosioci drugačijih kultura i istorija, pa zato nikada ne mogu biti apsorbovani u američko društvo. Tada je izbore dobio upravo na svojoj antimigrantskoj politici i tvrdnjama da će izgraditi veliki zid na meksičkoj granici kako bi sprečio priliv „tih obojenih koji nam dolaze iz vukojebine“. Identitarci smatraju da državljanstvo treba da bude rezervisano samo za ljude „za koje možemo reći da su naši“.
U svom prvom mandatu Tramp ipak nije uspeo da svoje fašistoidne ideje u potpunosti realizuje, jer su demokratske institucije republike, ustanovljene 1776. godine, izdržale pritisak njegovih autokratskih poteza. Drugim dolaskom Trampa na vlast, međutim, s obzirom na pogoršanu geopolitičku situaciju u svetu, ali i promenu odnosa snaga u samoj Americi, moguće je da one neće izdržati pa postoji realna mogućnost da svetski liberalnodemokratski, atlantski poredak ustanovljen još 1945. godine nakon vojničke pobede nad fašizmom, bude definitivno srušen, liberalna demokratija i ljudske slobode i prava ograničeni ili sasvim ukinuti, a Amerika i svet vraćeni u stanje negdašnjih vladavina autokratijâ.
U autokratijama, po definiciji, nema ni slobode ni istine. A sloboda je nedostižna i neodbranjiva ako nema neposrednu vezu sa oslobađajućom istinom. Evropa i svet se nažalost nalaze u vremenu u kojem dominira tzv. postistina. Nije više važno šta je istinito, već je važna lična percepcija istine. To drugim rečima znači da epski mit o veličini i herojstvu sopstvene nacije s jedne strane i moderna percepcija tog veličanja sa druge, nisu više u sukobu, već su združeni i služe jednom cilju: učiniti naciju opet velikom, A sledeći korak je, strahujemo, Nacija (naša!) über alles.
