Vesna Marjanović , bivši novinar Tanjuga i FoNeta
I dalje: „Mene sve rane mojeg roda bole“, „Idite da se mi vratimo“, „Korupcija ubija/Korrupsjon dreper“, „Uten demokrati i Serbia, ingen demokrati i Evropa“ (bez demokratije u Srbiji, nema demokratije u Evropi), „Student je upalio život“, „Mama, ponosna sam na tebe“, „Zbog vas sam postala tetka iz Norveške“ i kao šlag na torti veliki transparent u rukama tri mala dečaka: „Studenti hvala! Zbog vas postoji vera u povratak kući sa severa!“ Natpisi sa transparenata, slika iz centra Osla poslata u svet u nedelju, 26. januara 2025.
I dalje je neizvesno na kakav će prijem u norveškim medijima, svet da ne pominjemo, naići ova emotivna slika iz Osla, čiji ram je činilo oko hiljadu ljudi okupljenih ispred norveškog parlamenta u pratnji svoje dece i kućnih ljubimaca. Jedan mali, beli, čupavi psić preko svog malog zimskog ogrtača nosio je poveliki transparent sa otiskom svoje šapice u crvenoj boji i natpisom „Pravda za Donu“.
Zaključno sa danom u kojem je održan prvi skup u Oslu u znak podrške studentima i građanima Srbije u norveškim medijima objavljen je samo jedan jedini tekst o protestima studenata, koji su upravo ušli u treći mesec. Najčitaniji dnevni list u Norveškoj – Verdens gang (VG) izvestio je prošle nedelje po prvi put o tim protestima opisujući ih kao najmasovnije od kada je Aleksandar Vučić preuzeo predsedničku funkciju 2017. Rektori tri najveća univerziteta u Norveškoj (Oslo, Trondhajm i Bergen), iako upitani mejlom još na početku godine da li su upoznati sa dešavanjima u Srbiji, još uvek nisu odgovorili. Urednici vesti u nekoliko elektronskih i štampanih medija rekli su da prate događaje, ali da im Srbija za sada nije u fokusu.
Inicijativa nekoliko stanovnika Osla, poreklom iz Srbije, za samo tri dana, jednom Fejsbuk grupom, jednim megafonom, desetak roze redarskih prsluka, malim razglasom, buka ovde nije u modi, nekoliko srpskih i norveških zastava, ali sa mnogo volje, okupila je ispred norveškog parlamenta neočekivano veliki broj ljudi. Isprva najavljen i odobren skup od oko 200 učenika, morao je da se koriguje kod policije kada se za jedan dan na grupi preko 200 ljudi prijavilo da dolazi sigurno i oko 300 da je zainteresovano da skupu prisustvuje.
„Ja sam otišao još devedesete“. „Eh, ja sam otišao tek kad su ubili Đinđića“. „Vidiš, ja mislim da je ovo prvo svetlo na kraju tunela“. „Mislim, naravno da sam došla, ali ja se stvarno bojim da će ih opet preveslati“. „Ne, ja se stvarno nadam da ću se vratiti“
„Skup mora biti u duhu studenata“, bili su uporni organizatori i u tome su i uspeli. Mnoštvo nasmejanih lica, kakva se na severu ne sreću često ovih hladnih i mračnih meseci, radost prepoznavanja, izmešani tonaliteti srpskog iz Vojvodine, Beograda, Šapca, Užica, Novog Pazara, Prištine, Kraljeva, Niša, ijekavica promiče baš kao po koja pahulja, pa norveški dijalekti sa zapadne obale, ali i iz Osla, švedski je takođe gostovao ovoj neobičnoj svečanosti podrške gde su samo smeh i pokoja suza bili na istom jeziku.
„Ja sam otišao još devedesete“. „Eh, ja sam otišao tek kad su ubili Đinđića“. „Vidiš, ja mislim da je ovo prvo svetlo na kraju tunela“. „Mislim, naravno da sam došla, ali ja se stvarno bojim da će ih opet preveslati“. „Ne, ja se stvarno nadam da ću se vratiti“. „Znaš, ja mislim da svet na Srbiju ćuti zato što zna da ovo što studenti traže ne fali samo kod nas, znaju oni da bi i njihovi studenti mogli da ih pitaju šta vam rade institucije, a tu bi frka bila svetska“.
Sve to slušam dok hodam između redova, savijam glavu ispod transparenata, čekam 15 minuta tišine, simbolično najavljenih u 15 sati i 15 minuta. Sve što posle čujem su krici galebova visoko iznad norveške zastave, koja se vijori na vrhu kupole norveškog parlamenta. Ćute deca, ćute psi, pred kraj odjekuju zvona sa obližnje crkve.
Prolaznici glavnom ulicom Osla zastajkuju i gledaju znatiželjno. Domaće stanovništvo ne gaji tradiciju okupljanja na ulici, sem za nacionalni praznik 17. maj, ali znaju da se ispred njihovog parlamenta svako malo okupljaju ljudi, po pravilu stranci, u znak protesta ili podrške. Većina govori da ne zna šta se dešava u Srbiji, a kako bi i znali. Norvežanin Stian Jonassen, koji zna šta se dešava, jer mu je supruga iz Srbije, i zajedno je sa okupljenima na skupu podrške, objašnjava sunarodnicima razmere tragedije u Novom Sadu. „Ako dovoljan broj ljudi protestuje dovoljno dugo, promene moraju da uslede“, kaže on dok okupljenima deli olovke da pošalju lične poruke studentima na razglednicama pripremljenim za tu priliku.
Ovo je bio prvi ovakav skup u Oslu, ali ne i prva akcija podrške. Srbi, koji ovde žive u nekoliko navrata su već sakupljali novac kako bi studentima u Srbiji, dostavili ono što im je potrebno – sve od hrane do dušeka. Upravo je završen i film podrške snimljen od ljudi, koji ovde žive, koji će biti prosleđen studentima u Srbiji. Na samom vrhu Norveške, u Trondheimu, poslednje nedelje januara takođe se okupilo oko 50 naših ljudi, koji tamo žive, sa sličnim porukama podrške za sve u Srbiji. Skup podrške organizuju i naši ljudi, koji žive u Bergenu u subotu, 1. februara.
Svoju veteransku pištaljku iz 1991, koja još uvek radi, spakovala sam u džep do neke sledeće prilike, indeks iz Beograda, koji ovde nikada nisam upotrebila, stavila sam u džep, pod pazuh stavila plakat ispisan na ćirilici, kojom dugo nisam pisala, i otišla u ledeni sumrak
Dok se prvi mrak hvatao za gole grane drveća u parku preko puta parlamenta, trgom se razlegao okupljenima dobro znan glas i još bolje znana poruka, mnogi su sa njom porasli: „Živeti slobodno, svetom se oriti… tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje“.
Svoju veteransku pištaljku iz 1991, koja još uvek radi, spakovala sam u džep do neke sledeće prilike, indeks iz Beograda, koji ovde nikada nisam upotrebila, stavila sam u džep, pod pazuh stavila plakat ispisan na ćirilici, kojom dugo nisam pisala, i otišla u ledeni sumrak.
„Okupili smo se danas, daleko od domovine, ali uvek sa njom u srcima, kako bismo poslali poruku podrške i ljubavi. Vaša borba je i naša borba. U vašoj hrabrosti pronalazimo inspiraciju, u vašoj istrajnosti snagu, a u vašoj veri da je promena moguća, pronalazimo razlog da i mi verujemo.“ (iz pozdravnog govora Anđele Rajković iz organizacije skupa)
