za Radar iz Vašingtona
Svakog dana oko podneva u centru grada postavljan je štand sa besplatnim ručkom zapakovanim u papirne kese, flašicama vode i kafom. Loše raspoloženi ljudi u odelima su čekali u redovima dugim nekoliko desetina metara kako bi dobili svoju porciju. Ako te ljude pitate kako su, mnogi će vam odgovoriti skoro isto: da se osećaju kao taoci, topovsko meso ili pioni. Ova scena se dešava u centru Vašingtona tokom rekordno dugačke blokade američke vlade, a „pioni“ su državni službenici već navikli na šamare Trampove administracije. Platu nisu dobili mesec i po zbog izostanka dogovora republikanaca i demokrata o budžetu, pa im je dobro došao besplatan ručak koji je delila organizacija World Central Kitchen poznata i po radu u Gazi.
Vašington je politički front u kojem je borba sve prljavija i beskrupuloznija otkako je na vlasti Donald Tramp, a žrtve milioni Amerikanaca čiji životi zavise od državne kase. Primirje je nastupilo posle 43 dana blokade, nakon preleta sedam demokrata u republikanski tabor i dogovora o privremenom budžetu do 30. januara 2026. Ali, mir je daleko jer demokratska manjina nije uspela da natera republikance da produže subvencije za zdravstveno osiguranje, pa repriza blokade vreba već početkom sledeće godine. Mala je verovatnoća da će repulikanska većina u Kongresu promeniti politiku dok u Beloj kući sedi čovek koji se ježi na pomen Obamakera – zakona o pristupačnoj zdravstvenoj zaštiti čiji su deo ove subvencije.
„Klanica“ u administraciji
„Bili smo donekle spremni na blokadu, ali ne da će ovoliko trajati. Dve nedelje pošto je počela, sredinom oktobra, otišla sam u banku da dignem kredit. Ali i tu je neka lista čekanja, i evo tri nedelje kasnije i dalje nisam dobila taj novac. Morala sam da odem da živim kod roditelja jer nemam za kiriju i namirnice, i užasno se osećam zbog toga“, priča za Radar Emili koja nije htela da otkrije prezime jer radi u kancelariji jednog republikanskog kongresmena. Dok pije besplatnu kafu na pauzi za ručak, ljutito kaže da je dodatno iznerviralo to što neki političari u Kongresu i dalje primaju platu iako i ne dolaze na posao, dok njihovo osoblje mora da radi za džabe.
„Anksioznost je na maksimumu kada je vaša plata u talačkoj situaciji. Kirija i računi moraju da se plate i niko nema razumevanja ako s tim kasnite. Stanodavac će vam reći da nađete drugi posao, da blokada vlade nije njegov problem“, opisuje Emili surovu američku stvarnost, i ne preteruje. Ako u Vašingtonu zakasnite sa kirijom pet dana, dobijate od stanodavca opomenu pred iseljenje, a ako i posle toga ne platite – velike su šanse da će vas izbaciti.
Morala sam da odem da živim kod roditelja jer nemam za kiriju i namirnice, i užasno se osećam zbog toga, priča Emili koja radi u kancelariji republikanskog kongresmena
U talačkoj situaciji je bilo oko 1,4 miliona zaposlenih u vladi. Od toga, prema proceni Centra za dvostranačku politiku, oko 730.000 je moralo da dolazi na posao, dok su ostali bili poslati na prinudni odmor. Vašington je velika vladina kancelarija u kojoj radi 20 odsto od ukupnog broja državnih službenika, i blokada je bila vidljiva golim okom. Nema saobraćaja, nema gužve na ulici, restorani i barovi su praznjikavi, muzeji zatvoreni. Mada, iskreno rečeno, atmosfera među vladinim službenicima jednako je sumorna već mesecima. Oni koji su dočekali ovo zatvaranje, imali su sreće da prežive seču „motornom testerom“ Ilona Maska. Samo u Vašingtonu su desetine hiljada ljudi izgubile posao, a plan administracije je da do kraja godine iz vlade ukupno bude otpušteno 300.000.
„Psihički sam slomljena jer nas tretiraju kao pione, a zašto? Zaposleni u vladi su kičma sistema, i već smo pretrpeli brojne udarce za ovih deset meseci. Prolazimo kroz pakao i živimo u grču i doslovno – meni je zubar rekao da ću morati da nosim navlake jer neprestano škrgućem zubima od stresa, čak i dok spavam“, priča Ejpril, zaposlena u Sekretarijatu za pravosuđe. „Na početku blokade sam govorila sebi: izdržaću ako nas na kraju čeka nešto dobro. Ako ćemo ovom žrtvom da pomognemo drugim Amerikancima da dobiju osiguranje. I sada se osećam iznevereno od strane političara, po ko zna koji put“, kaže ona za Radar. U razgovor se uključuje njena koleginica Veronika. „Teško mi pada što je izgleda sve ovo bilo uzalud. To je najteže. Pristala bih da ne primam platu kada bi to vodilo nečemu, iako ne znam dokle bih izdržala tako. Ali, plašim se da će ovo da se ponovi i 30. januara jer problem nije rešen“, kaže razočarano pravnica iz Sekretarijata za pravosuđe.
Problem su subvencije za zdravstveno osiguranje za više od 20 miliona Amerikanaca, koje ističu krajem godine i republikanska vlast neće da ih produži. A to je velika muka u zemlji gde je zdravstveno osiguranje privilegija, a ne pravo. Bez državnih subvencija mnogi poljoprivrednici, privatnici, porodice sa nedovoljnim primanjima i svi oni kojima poslodavac ne uplaćuje deo mesečne premije – neće moći da priušte osiguranje, a onda verovatno ni lekara. Prema proceni Kajzer fondacije, cene godišnjih polisa osiguranja od 1. januara 2026. poskupeće najmanje duplo bez pomoći države. Koliko će to zaista koštati, dobro ilustruje primer Eni Džekson iz države Mizuri koja, uz subvencije, mesečno za osiguranje daje 300 dolara, a bez njih će morati da plati 1.250 dolara. „Ja nemam tih 1.000 dolara viška mesečno. To je pola moje plate, a kongresmeni taj novac verovatno potroše na jednu večeru“, ispričala je za NPR 56-godišnjakinja kojoj je nedavno dijagnostikovan rak dojke i život joj bukvalno zavisi od odluka na Kapitol hilu. Tamo ima novca, ali nema političke volje. Kongresna kancelarija za budžet procenjuje da bi subvencije u narednih 10 godina koštale državu 350 milijardi dolara. Budžet Pentagona je u protekloj fiskalnoj godini bio 850 milijardi dolara.
Nemam tih 1.000 dolara viška mesečno za zdravstveno osiguranje. To je pola moje plate, a kongresmeni taj novac verovatno potroše na jednu večeru, kaže Eni Džekson iz Mizurija kojoj je nedavno dijagnostikovan rak dojke
„Ako je u pitanju zdravstveno osiguranje za 20 miliona ljudi, blokada je toga vredna, vredno je da stisnemo zube i ja i moja porodica. Ljudi su skloni tome da gledaju samo sebe, ali pogledajte širu sliku – ako danas ne uradimo nešto, sutra mi nećemo moći da kupimo zdravstveno osiguranje ako ostanemo bez posla“, kaže za Radar Kevin Geders, Afroamerikanac u pedesetim koji radi u Javnom pravobranilaštvu Distrikta Kolumbija finansiranom iz federalne kase. Nisu svi zaposleni u vladi ipak saglasni da treba da se žrtvuju za druge. „Lako je onima koji imaju ušteđevinu da pričaju kako treba ovo da istrpimo, ja nemam. I neću da budem adut u ostvarenju nečijih političkih ciljeva“, odlučna je Emili sa početka ove priče.
Udar na najsiromašnije
Najranjiviji pioni u ovoj političkoj borbi nisu zaposleni u vladi, već korisnici bonova za hranu: 42 miliona Amerikanaca, među kojima 16 miliona dece. U ovoj grupi su siromašni, osobe sa invaliditetom, penzioneri, ali i zaposleni koji ne zarađuju dovoljno da prehrane porodicu. Fond za bonove je zbog blokade od prvog novembra ostao bez sredstava, a Trampova administracija nije htela da za to prenameni sredstva iz fonda Sekretarijata za poljoprivredu. Zbog toga je nekoliko demokratskih saveznih država tužilo administraciju i niži sud je naredio isplatu. Tramp se žalio na tu presudu, ali i apelacija je potvrdila odluku nižeg suda, pa je predsednik tražio da presudi Vrhovni sud – koji je odlučio u Trampovu korist i privremeno stopirao isplate. Interesantno je da se administracija pozivala na to da sredstva za bonove nisu odobrena od strane Kongresa i da izvršna vlast ne može da preuzima tu nadležnost i da ih isplaćuje iz drugih fondova. To što je Kongres za nešto nadležan, administraciju ranije uopšte nije sprečavalo da mu uzima posao – poput gašenja agencija koje je osnovao Kongres (USAID, Glas Amerike) ili ukidanja budžeta za javne medijske servise. Administracija se obavezala da će novac isplatiti 24 sata po okočanju blokade vlade, ali će zbog birokratskih peripetija korisnici bonova morati još da čekaju.
Najranjiviji nisu zaposleni u vladi, već oni najsiromašniji, među kojima i 16 miliona dece. U ovoj grupi su i osobe sa invaliditetom, penzioneri, ali i zaposleni koji ne zarađuju dovoljno da prehrane porodicu
„Ne razumem zašto vlada najsiromašnije lišava osnovnih stvari kao što je hrana. To je zloupotreba moći i imaće dugoročne posledice“, rekla je za NPR Džeklin Đamona, korisnica bonova iz Kalifornije. Stvarno je neshvatljivo zbog čega se ovako ranjiva kategorija koristi kao topovsko meso. Nije tajna da Tramp ne voli socijalne programe. Veče pre nego što će se 42 miliona ljudi pitati šta će od sutra da jede, američki predsednik je organizovao raskošnu žurku u svojoj vili u Mar-a-Lagu za Noć veštica. Slogan je bio „Niko nije umro od malo zabave“. TV voditelj i satiričar Džon Stjuart je to razumeo ovako: Tramp se više i ne pretvara da ga je uopšte briga.
Pamćenje birača
Posle 43 dana blokade, u Vašingtonu je opet gužva u saobraćaju, kancelarije, barovi i restorani se pune, otvaraju se muzeji, polako se normalizuje avio-saobraćaj. Kad se svedu računi, na gubitku su apsolutno svi. Ljudi su propatili, ekonomija je oštećena za desetine milijardi dolara koje nikada neće biti vraćene. Ali, možda će najveće posledice trpeti političari na Kapitol hilu. Demokrate nisu ostvarile svoj cilj i ponovo se gube u unutarpartijskim nesuglasicama. Republikanci ih krive za blokadu, ali oni su vlast – i kao takvi su više podložni da ih birači zbog toga kazne na kongresnim izborima 2026. To pokazuju i istraživanja javnog mnjenja prema kojem građani za blokadu malo više krive republikance nego demokrate. Ova bitka je izgubljena, pitanje je ko će izgubiti rat u novembru sledeće godine. Tramp je poručio biračima da ovo treba da zapamte demokratama. Srećom i po demokrate i po Trampa, birači ne pamte tako dalekosežno. Dokaz za to je upravo američki predsednik koji sedi tu gde sedi uprkos tome što je dva puta opozvan, krivično gonjen i osuđivan.
