Pre skoro 30 godina, 1996. posle ukradenih lokalnih izbora, neki drugi srpski studenti marširali su za slobodu i demokratiju. Danas to čini naša nova studentska nada iz Novog Sada, Beograda, Niša, Kragujevca i Novog Pazara. Kada bi neko iz daleke, daleke galaksije sasvim slučajno nabasao na baš ova dva istorijska trenutka, jer studenti danas ispisuju novu stranicu nacionalne istorije, pomislio bi da se u našoj zemlji nikad ništa ne menja – uvek neki svemoćni diktator, uvek neki slobodoljubivi mladi ljudi koji žele da vrate vlast u ruke građana, tamo gde po pravu pripada.
Ali to nije tako, politika je proces koji večito teče, diktature u usponu i padu, demokratije u usponu i padu. Imala je Srbija kakvu-takvu demokratiju do 2012. godine, kada ju je sadašnji režim započeo vrlo pažljivo i postepeno dekonstruisati. Sve što je prebacivano tadašnjoj Demokratskoj stranci – otuđenost od običnog čoveka, korupcija, nedostatak medijskog dijaloga, sadašnji populistički režim uveo je u višu dimenziju. Deo po deo, nestajale su nezavisne institucije da vlast nadgledaju i koriguju, nepristrasni i sposobni kadrovi da projekte ostvaruju pošteno i uspešno, slobodni mediji da razotkrivaju nepočinstva vlasti i samim tim je poboljšavaju. Epilog znamo, usred te nedemokratske tranzicije, nebo nam se sručilo na glavu i iz provalije nebopada pokuljala je mladalačka sloboda.
Slabljenje demokratije
U svetu je trend poslednje decenije suprotan, autokratije se množe, a demokratije slabe. Transformacijski indeks Bertelsman fondacije, koji meri stanje demokratskih institucija u svetu, 2010. godine klasifikovao je 73 države sveta kao demokratske i 55 kao nedemokratske. Stanje je bilo bitno promenjeno 2022. godine. Tada je isti indeks ocenio 67 država kao demokratske, a 70 kao nedemokratske. Kao što se iz podataka može zaključiti, dogodio se znatan obrt, te broj nedemokratskih zemalja sada nadilazi broj demokratskih.
Odeljenje Ekonomist grupe koje se bavi izradom sličnog indeksa demokratija, 2010. godine prijavljuje 26 konsolidovanih demokratija, 53 manjkave demokratije, 33 hibridna režima, te 55 autoritarnih režima. Isti indeks za 2023. godinu beleži 24 konsolidovane demokratije, 50 manjkavih, 34 hibridna režima i 59 autoritarnih. Trend je i tu negativan.
Transformacijski indeks Bertelsman fondacije, koji meri stanje demokratskih institucija u svetu, ocenio je 67 država kao demokratske, a 70 kao nedemokratske
Podjednako loš trend beleži i indeks Fridom hausa, po kome je 2010. godine u svetu bilo 89 slobodnih država, 58 delimično slobodnih i 47 neslobodnih. Da bi 2023. godine slika bila pogoršana i to sa 84 slobodne, 54 delimično slobodne, te 57 neslobodnih država.
Često kažu da su Srbi mimo sveta. Možda i jesu, jer kada je Srbiju preplavila plima slobode, čak i razvijenim demokratijama preti talas populizma. Već je zahvatio Ameriku. Ameriku kontradikcija, gde se čovek može uzdići, ali i tragično pasti; gde je za neke bilo najviše slobode, a za one tamnoputije rezervisan glasni ili tihi prezir; gde je bilo najviše demokratije, ali i podrške bezobzirnim diktatorima vani; gde je tinjala istinska želja da se spreče međunarodni zločini jednom zasvagda, uprljana nepravičnim ratovima. Upravo ta Amerika, nadahnjujuće svetlosti i obeshrabrujuće tame, napravila je korak ka tmini.
Govori naš dobronamerno preteći otac nacije da Srbiji preti obojena revolucija. Mračna Amerika ne boji revolucije, pre će prigrliti našeg velikog očuha, nego ga pokuditi, a kamoli podržati našu sveiskru slobode. Ruski, kineski i američki mrak zgusnuli su se skupa nad Srbijom kako nisu nigde drugde na kugli zemaljskoj. Opet Srbi ispadoše mimo sveta. A nisu to želeli. Želeli su da žive kao sav normalan svet, želeli su da Beograd (i Novi Sad) opet bude svet, nego se svet malčice u međuvremenu promenio.
Dok su Srbi izgubili poslednju deceniju 20. veka – onda kada je trebalo privlačiti kapital, privlačili smo sankcije i bombe – svet je gradio globalnu ekonomiju, pun nade u demokratsko sutra. Kada je nastupila ta, za naše društvo, kobna 2012, u Evropi su na vlasti samostalno bili desni populisti jedino u Mađarskoj. Može nas tešiti činjenica da nismo bili sami, dvoje možda ne čine gužvu, ali prave društvo. Srpska mimosvetost poprimiće pozitivne obrise u tekućem periodu. Dok se broj autokratija i hibridnih režima povećava, katkad kao proizvod demokratskog izbornog procesa, a najčešće putem čvrstorukaške okupacije vlasti, Srbi imaju najveći protestni pokret u Evropi i sopstvenoj istoriji. Probuđeni studenti su već naši nobelovci, nama odluka drvenih komiteta ne treba.
Nije moguće ne diviti se igri ironije, u kojoj jedno društvo koje nije većinski umelo da nađe način da se priključi novonastalom, posthladnoratovskom svetu, sada prkosi autokratskom i populističkom talasu, čak i u trenutku kada je on uveliko pokorio Ameriku, a ozbiljno preti i bogatim zapadnoevropskim državama, kuda su se, podalje od nebrojenih poraza, selile generacije naših sunarodnika. Kako to da u trenutku kada Tramp suspenduje svu spoljnu pomoć civilnom sektoru na 90 dana, srpski studenti bude svoje društvo, bez ijednog dolara ili evra uloženog u njihov bunt?
„Tatica“ u Beloj kući
Možda se Zapad zasitio slobode, predugo ju je imao i ne ume i ne želi da svoje nepodnošljivo lako iskustvo postojanja uporedi sa neslobodnim delom sveta. Srbi zaista jesu mimo sveta, jer kada su se oni zasitili kmetovske pokornosti velikom gazdi, američki desničari pišu da se s Trampovim povratkom u Belu kuću „tatica vratio da sve stavi na svoje mesto“.
Uobičajena objašnjenja iz domena političkih nauka za nazadovanje demokratije u Sjedinjenim Američkim Državama i drugim razvijenim državama Zapada često ukazuju na negativne posledice globalizacije i smanjenu verovatnoću da će pojedinci završiti svoj život bogatiji nego što su ga započeli. Ovi faktori, zajedno sa smanjenom političkom tolerancijom i širenjem lažnih informacija na društvenim mrežama, omogućili su uspon desničarskih populističkih lidera. Neki tvrde da je važan još jedan faktor za primećenu apatičnost prema demokratiji – činjenica da mnogi zapadnjaci nikada nisu direktno osetili posledice autoritarnog režima.
Nije moguće ne diviti se igri ironije, u kojoj srpsko društvo koje nije većinski umelo da nađe način da se priključi novonastalom, posthladnoratovskom svetu, sada prkosi autokratskom talasu, čak i u trenutku kada je on uveliko pokorio Ameriku
Srbija nije bila te sreće. Skoro pa dve trećine poslednjih 35 godina, od 1990. naovamo, obeležene su vladavinom dvojice „tatica“, koje desničarski Amerikanci tako slasno zazivaju u Belu kuću – jedan je nosio ime Slobodan, jer on jeste bio slobodan nauštrb naše slobode, to je bila igra nultog zbira, a drugi je aktuelni predsednik, koji zapravo nije za sve nadležan, A. Vučić. Budući da je na nogama u Srbiji danas svaki grad, gotovo svaka varoš, sve više sela, a, kako je krenulo, uskoro će im se pridružiti i zaseoci, približava se trenutak kada će Srbija biti depaternalizovana. Nadamo se jednom za svagda, jer, osim naših izistinskih očeva i majki, drugi su nam kvazioci suvišni.
Šta sa onim svetom za koji smo mislili da je normalan, a koji vodi rasprave o deportaciji miliona, o aneksiji Grenlanda, Panamskog kanala, o svetu koji peni na usta na pogled žene sa fakultetskom diplomom? On će morati da stigne nas, ne mi njega, ukoliko zajedno sa studentima ovu borbu izvedemo do kraja. Građani Srbije ugrabili su od surove učiteljice Istorije veličanstvenu priliku da ponovo budu na strani pobednika, jer pravda, jednakost i poštenje uvek trijumfuju na kraju svih krajeva. Reči Srbija i Srbin, ponovo će osvanuti na naslovnim stranama svetske štampe, ali ne u kontekstu korupcije, mafijaških ubistava i skrivanja ratnih zločinaca, već trijumfalno, pobednički, kao 1945, kao 1918. Dok njima preti autokratija, nama se osmehuje sloboda. Još samo jedan odlučan skok deli nas od toga da se nađemo u zavidnom središtu normalnog sveta.
