Prema jednom istraživanju javnog mnjenja, doduše iz 2020, naš sagovornik izabran je za najboljeg predsednika Treće poljske republike. I to ubedljivo – drugoplasirani Andžej Duda i trećeplasirani Leh Kačinjski, obojica iz desničarke partije Pravo i pravda (PIS), zajedno su ugrubo osvojili glasova koliko i Aleksandar Kvašnjevski, koji je na mestu šefa države 1995. nasledio ikoničnog Leha Valensu, potukavši ga u drugom krugu izbora, pod sloganom „Poljska za sve“. Pet godina kasnije, Kvašnjevski je nad protivkandidatom odneo pobedu već u prvom krugu, pod sličnim geslom – „Dom za sve – Poljska“. Među vrline mu se ubrajaju inkluzivnost, neposrednost, inteligencija i sposobnost obraćanja glasačima nezavisno od njihovog političkog opredeljenja. Zaista, Kvašnjevski je bio poslednji poljski političar koji je s jednakim uspehom pobrao simpatije – i, još važnije, poverenje – svih nijansi ideološkom spektra. Nije slučajno, uostalom, baš on rukovodio uvođenjem Poljske u EU i NATO. Osamdesetih je bio ministar omladine i sporta, a danas se sagledava kao komunistički kadar koji je u postkomunističkim vremenima s relativnom lakoćom prigrlio centrizam. Ima, naravno, i onih koji mu broje mane i zamerke, ali o njima je delom i sam govorio u knjizi Predsednik, zbirci intervjua koje je s njim obavio novinar Aleksandar Kačarovski, a koja se u Srbiji može naći u izdanju Blum izdavaštva, te prevodu Vladimira Todića.
„Priznajem da sam bio iznenađen što naši razgovori mogu da se čitaju i u Beogradu“, kaže, „mislite li da ima interesovanja?“ Na opasku da mnogi bistre o geopolitici, a da im perspektiva evropske, slovenske, postsocijalističke zemlje čija je sudbina od devedesetih u skoro svakom pogledu drugačija od srpske, može biti naročito zanimljiva, klima glavom, s razumevanjem. „Tim bolje, onda. Za Srbiju mislim i osećam isto što i za preostale zemlje Balkana koje nisu u EU – deo su Evrope, dovoljno je pogledati atlas, i mislim da bi za sve bilo dobro da svako ispuni svoje obaveze kako bi se proces političkog zaokruženja Unije dovršio. Ne po cenu očuvanja kulturnih i istorijskih odnosa s Rusijom, naravno. To mi je oduvek bilo zanimljivo – Tito i Staljin su se posle rata razišli, a Srbija i Rusija održavaju prisnost. No, i dalje ne mogu da razumem šta iznutra sprečava Srbiju da postane puna demokratija“, kaže Kvašnjeski za Radar.
I u EU ima autokratskih glasova.
Tačno, ali želite li da budete u timu s Orbanom, Ficom i Kačinjskim? To su ljudi koji za sopstvene političke potrebe seju evroskepsu, ali samo zato što znaju da EU neće isključiti države iz kojih potiču. Nisam siguran da bi se u suprotnom ponašali isto. Mislim da malo i koriste nezavidnu poziciju u koju je Rusija samu sebe stavila.
Uvek mi je bilo zanimljivo što su se Tito i Staljin posle rata razišli, a Srbija i Rusija održavaju prisnost
U knjizi kažete da vas Putinova invazija na Ukrajinu nije iznenadila, iako mnoge jeste uključujući, recimo, Ninu Hruščovu…
Da budem precizan, jeste me iznenadila činjenica da je neko u Moskvi razmišljao i ipak odlučio da sprovede očigledno tragičnu grešku. Jer, Putin je iskusan političar, pre invazije je na čelu Ruske Federacije već proveo 23 godine. Kada bi me isprva pitali za prognoze, govorio sam da će sukob trajati nekoliko godina, ali da će ukrajinsko-ruska mržnja trajati generacijama. Ljudi s prostora bivše Jugoslavije dobro znaju koliko je mukotrpan i nestalan proces pomirenja. Ono što me nije iznenadilo je Putinova namera. Recimo, on i ja smo se 2002. sastali u Kremlju i, kada sam ga kao iskusniji kolega pitao koji su njegovi ciljevi, odgovorio je da želi da „iznova izgradi veliku Rusiju“. Svako ko poznaje prošlost zna da je to nemoguće bez kontrole Ukrajine, Belorusije, kavkaskih i centralnoazijskih zemalja.
Pa opet, u danima pred 24. februar 2022, manje-više svi osim Amerikanaca govorili su da od invazije neće biti ništa.
Njihovi obaveštajci su imali saznanja i upozoravali su. Ruske trupe su se naveliko gomilale na granici, a sam Putin je desetak dana ranije održao zapaljiv govor, prepun falsifikata i laži, koji je sadržao jezik nalik onom koji je Molotov upotrebljavao nakon potpisivanja sporazuma s Ribentropom i podele Poljske između SSSR-a i nacističke Nemačke. Slično je govorio i Brežnjev pred invaziju na Čehoslovačku 1968. Njegovih reči se čak i sećam, imao sam 14 godina. Nije me iznenadila Putinova namera, ali jeste metoda. Jer, imao je i druge na raspolaganju. Uspostavljanje kontrole mekom moći bi možda trajalo duže, ali nije da ruski predsednik nema vremena. Dugo je već jasno da svoj mandat ne ograničava na četiri ili pet godina. Mogao je da širi uticaj preko jezika, kulturnih veza, ekonomije i investicija, pa i različitih političkih predstavnika…
Nije li upravo to i radio – recimo, kada je 2004. godine na predsedničkim izborima pobedio proruski kandidat, Viktor Janukovič, kome je pobeda u okviru Narandžaste revolucije osporena zbog izbornih neregularnosti?
Ako je Putinova namera bila da podrži nekoga u ukrajinskom političkom životu, trebalo je da bira inteligentnije i manje korumpirane kandidate. Recimo, Rusiji takođe naklonjenog Viktora Medvedčuka. Uz to, birači se 2004. nisu pobunili protiv Janukoviča kao takvog, već protiv zastrašivanja birača i izborne krađe. Mirno razrešenje Narandžaste revolucije bilo je značajno za obe strane. Ukrajinci su shvatili da ima smisla boriti se za osnovne demokratske principe. Ta borba ih je odvela dalje u vesternizaciju, ali nikada do kraja. S druge strane, Putin je uvideo da postsovjetske države i te kako mogu da se „odmetnu“ od Moskve i da razvijaju mehanizme koji bi dugoročno otežali tip vladavine kakav je njegov. Ne zaboravite da je te 2004. Putin bio prilično mlad predsednik i da nije toliko čvrsto držao moć u Rusiji. Verujem da je pouke izvukao mnogo bolje od lidera Narandžaste revolucije. Detaljno je isplanirao sprečavanje dalje vesternizacije Ukrajine i mogućnost Majdana u Moskvi ili Sankt Petersburgu. S druge strane, prozapadni predsednik Ukrajine Viktor Juščenko i premijerka Julija Timošenko neprestano su se sukobljavali i očito nisu iskoristili evroatlantske perspektive. Ko zna, da su se pre dvadeset godina poneli odlučnije, možda bi Putin tada morao da pristane na članstvo Ukrajine u EU i u NATO. Svi lako zaboravimo koliko su stvari bile drugačije postavljene…
Da li je i koliko Putin menjao svoje prioritete tokom vašeg poznanstva?
Trajalo je kratko, do 2005. godine, kada sam završio drugi predsednički mandat. Ali, reći ću vam šta mi je jednom rekao Leonid Kučma, bivši predsednik Ukrajine, koji predsednika Rusije poznaje bolje nego ja. Mogućnost invazije visila je u vazduhu, svi su o tome pričali, a kada sam ga pitao hoće li se ona desiti, odgovorio je: „Ma jok. Kakav god da je, Putin sigurno ne želi da bude upamćen kao drugi Hitler.“ I, šta je dobio zauzvrat? To da će ga neki budući istoričar navesti kao jednog od glavnih očeva ukrajinskog nacionalnog identiteta.
Igrali ste važnu posredničku ulogu tokom Narandžaste revolucije. Da vam je neko rekao da će se deset godina kasnije zbiti Majdan i da će mnoga ukrajinska pitanja ostati nerazrešena, da li biste poverovali?
Meni je Ukrajina draga država i značajna je kao sused Poljske, ali i Rusije. Pomagao sam je i podržavao još od 1991. godine. Nakon predsednikovanja sam bio i specijalni izaslanik Evropskog parlamenta zadužen za pripremanje Sporazuma o pridruživanju, što sam 2012. i 2013. radio upravo s Janukovičevom administracijom. Zbog poznavanja tamošnje situacije, često su me zvali s univerziteta u Harkovu, Dnjepropetrovsku, Kijevu… da držim predavanja, što sam godinama radio. I, onda, baš 2014. godine, rektor univerziteta u ruskojezičnom Harkovu zamolio me je da se studentima obraćam na engleskom. Ukrajinski nije bio opcija, pošto ga razabiram, ali ne govorim. „Jesi li siguran, hoće li me razumeti“, pitao sam ga, a on je rekao da hoće, barem donekle, ali da nipošto ne pričam na ruskom. Dakle, lakše bi podneo da moje reči ostanu dopola shvaćene, nego da se čuje ruski. Tada sam prvi put pomislio da su se stvari nepovratno promenile. Jer, tamo gde srednje i starije generacije još i mogu da na Rusiju gledaju iz više uglova, mlađe generacije – od kojih su mnoge bile i mobilisane – sigurno ne mogu. Raskol je sada predubok. Ako bi Zelenski i hteo da potpiše neki mirovni sporazum, njegovi sunarodnici mu ne bi dozvolili…
Putin je nedavno Trampu navodno ponudio povlačenje iz Hersonske i Zaporoške oblasti u zamenu za pripajanje Donjecke oblasti Rusiji. Koliko je to izgledno i je li reč o konačnom rešenju ili o produženju agonije, do novog rata?
To uopšte nije moguće. Putin trenutno kontroliše 72 odsto Donjecke oblasti. Ako Zelenski nakon bezmalo četiri godine rata prosto otpiše preostalih tridesetak, za šta se ratovalo i ginulo? Mnogi Ukrajinci tako razmišljaju i to je politička činjenica.
Bivši predsednik Ukrajine Leonid Kučma mi je o mogućnosti ruske invazije doslovno rekao: „Ma jok. Kakav god da je, Putin sigurno ne želi da bude upamćen kao drugi Hitler“
Da vam je neko 2022. rekao da će 2025. ruski dronovi ulaziti u vazdušni prostor NATO članica, pa i Poljske, da li biste poverovali?
Bih, jer provokacije tog tipa Rusima nisu strane, a i odražavaju tamošnje razumevanje Zapada. Za Rusiju, EU je slaba struktura koja samo što se nije raspala, i tako je već godinama. Dok je Britanija bila deo Unije, imali su pristup „28+1“, koja je nakon Bregzita promenjena u „27+1“, ali je suštinski ostala ista: imati bilateralne odnose sa svim članicama EU, s nekim privilegovane, kao s Nemačkom ili Italijom u vreme Berluskonija, s nekim hladne, kao sa baltičkim državama ili Poljskom, a sa Briselom, na koga se odnosi ono „plus jedan“, veoma, veoma formalne. U Kremlju su tako hteli da EP, Evropsku komisiju i Savet Evrope skrajnu iz geopolitičke jednačine. NATO je druga priča. Alijansa je za Moskvu hladnoratovska relikvija, stvorena protiv interesa SSSR-a, što je delom tačno, i kao takva predstavlja pretnju. Svaki novi nacrt kremaljske bezbednosne arhitekture kreće od zahteva za raspuštanjem NATO-a, a nastavlja se s uspostavljanjem „tampon-zone“. Nije to uzalud. Mislim da je Putin računao i na Trampov animozitet spram Alijanse iz njegovog prvog mandata…
U knjizi se prisećate razgovora s Jeljcinom i Gorbačovom o širenju NATO-a na istok. Razumete li Putinove bojazni zbog tog procesa ili mislite da ih koristi kao opravdanje za druge ciljeve?
Sumnjam da je njegova briga stvarna. Sigurno zna da niti jedna evropska zemlja, a kamoli SAD, ne želi neko parče Rusije za sebe. Kina je potencijalno druga priča, ali da ne zalazimo u taj rukavac. Ne, mislim da je od NATO-a u ruskoj svesti veća opasnost – sama Amerika. Sećate se „ratova zvezda“ Ronalda Regana? Dok je SSSR osamdesetih grcao u nemaštini, Regan je upumpavao ogromna sredstva u tehnološko usavršavanje naoružanja, čime je primorao Gorbačova – koji je, doduše, to i želeo da uradi – na niz sporazuma i okončanje Hladnog rata. Nasuprot tome, setite se čuvene Putinove rečenice kako je „najveća katastrofa 20. veka bila raspad SSSR-a“. Paradoksalno, Putin je invazijom na Ukrajinu ujedno istanjio negdašnju tampon-zonu, pošto su Švedska i Finska, recimo, u međuvremenu pristupile NATO-u. Kako to doprinosi bezbednosti Rusije?
Rusiju je reformisala Katarina Velika, Nemica rođena u današnjem poljskom gradu Šćećinu. Prvi svetski rat bio je rođački, ako ćemo pravo
Ima onih koji tvrde da je nemačka kancelarka Angela Merkel propustila priliku da, naročito nakon Rusiji naklonjenog Gerharda Šredera, uspostavi jasnije granice prema Moskvi. S druge strane, nedavno je rekla da su Poljska i baltičke zemlje delom odgovorne što se mirovni pregovori između Rusije i Ukrajine nisu odvijali kako treba pre 2022. godine. Kako to komentarišete?
U politici se događaji razvijaju na osnovu mnogo faktora, ne samo jednog. Sarađivao sam s dva nemačka kancelara, Helmutom Kolom i Šrederom, koji imaju potpuno drugačije temperamente i političke pozicije. I na istoriju gledaju prilično drugačije. Kol je pripadao starijim generacijama i osećao je odgovornost zbog Drugog svetskog rata. Šreder je rođen nakon što mu je otac poginuo na rumunskom frontu i on se na neki način svrstavao među žrtve sukoba. Ali njihovi odnosi s Rusijom bili su samo nastavak jednog procesa dugog trajanja, praktično od osamnaestog veka, kada je Rusiju reformisala Katarina Velika, Nemica rođena u današnjem poljskom gradu Šćećinu. Prvi svetski rat bio je rođački, ako ćemo pravo. U nemačkom jeziku postoji veoma sadržajna složenica za ovu vrstu relacije, Hasse-Liebe, mrzeti se i voleti istovremeno. Poznavati se i prezirati. Ali, iza osećanja uvek je stajao i interes, koji se naročito ovaplotio u poslednjih nekoliko decenija. Bez ruskog gasa i nafte, nemačka ekonomija ne bi bila najindustrijalizovanija u Evropi. Na koncu, tu je i čisto politikološki argument Wandel durch Handel koji je u Nemačkoj dugo opstajao. Danas možemo reći da je bio naivan, ali makar je testiran. Naime, trebalo je kroz poslovanje s Rusijom podržati njenu demokratizaciju. Ali već ponašanje ruskih oligarha pokazalo je da je ruski mentalitet sposoban za dvostruku igru – ne obavezno licemernu, ali dvostruku. S jedne strane bi imali nekretnine na Azurnoj obali i u Londonu, po Evropi bi poslovali poštujući sve moguće zakone, a onda bi u otadžbini poslovali prema tamošnjim običajima i procedurama. Istovremeno, Nemci znaju da je ujedinjenje dve Nemačke moglo da se desi samo uz dozvolu Gorbačova. Mislim da to nikad neće zaboraviti. Tako je i Merkel nasledila zakonitosti jednog dugog, komplikovanog odnosa, a na međunarodne odnose često utiču i neke naizgled beznačajne, nasumične stvari. Primera radi, ja sam imao dobru komunikaciju s Putinom, jer smo razgovarali na ruskom. Putin slabo govori engleski, ali je kao bivši KGB-ovac sa službom u Lajpcigu odlično govorio nemački. Šreder nije govorio ni ruski ni engleski, ali, očigledno jeste nemački i to ih je zbližilo. Slično važi i za Angelu Merkel, koja je odrastala u Istočnoj Nemačkoj, zbog čega je na nekom nivou bila izložena ruskom jeziku…
Koliko međusobne simpatije i antipatije utiču na tokove spoljne politike?
Ne mogu da ih promene, ali i političari su ljudi. Neko vam je drag, neko manje, i naravno da ćete razgovarati u skladu s intuicijom. Putin je kao bezbednjak temeljno pripreman i školovan. Može da bude veoma šarmantan, prijatan sagovornik, može da proceni kada, kome i koliko treba i može da pomogne. Ume da se predstavi kao prijatelj. Ljudi na to i te kako reaguju. Evo drastičnog primera – Šreder je imao nekoliko supruga, ali bez dece. Njegova četvrtka žena, Doris Kopf, u brak je stupila s kćerkom iz prethodnog braka. Na kraju, Šreder je kao kancelar usvojio dvoje dece – i to iz Rusije, u čemu je Putin mnogo pomogao. Koliko god on tada bio najvažniji čovek nemačke politike, siguran sam da je uticalo na njega i njegov odnos s predsednikom Rusije.
Nemci znaju da je ujedinjenje dve Nemačke moglo da se desi samo uz dozvolu Gorbačova. Mislim da to nikad neće zaboraviti
Merkel je preko Berlinskog procesa negovala blage odnose i s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. Da li se i kako vaša percepcija menjala od sredine devedesetih do danas, uoči prve godišnjice najmasovnijih pobuna protiv nekog režima u Srbiji još od 2000. godine?
Bio sam svedok raspada Jugoslavije i ratova, a kao predsednik sam učestvovao u nekoliko samita i panela o situaciji na Balkanu. Inače sam kao mladi Poljak, kao i mnogi moji sunarodnici i ispisnici, bio fasciniran Jugoslavijom i putem koji je izabrala. Socijalizam koji je geopolitički otvoren, odličan životni standard, vrlo živa privreda, visok stepen modernizacije… verujem da su politički pristupi svih političara iz bivše Jugoslavije s kojima sam sarađivao bili suštinski određeni tim pozitivnim nasleđem, ali i kasnijim užasom ratova. Nacionalizam van konteksta oružanog sukoba je jedno. Ali ako se ispolji u ratu, postane nešto potpuno drugo. Beograd sam službeno posetio svega jednom i sećam se ruševine Generalštaba koja je služila kao podsetnik na tragediju NATO bombardovanja. Srbija je za mene danas zemlja koja bi trebalo da je u EU. Zašto nije, pitanje je i za Brisel i za Beograd.
Kako komentarišete studentsku i građansku pobunu u Srbiji?
Primer Solidarnosti pokazuje da masovni pokreti mogu da promene ustaljeni tok istorije. Uz to, kako god se stvari u Srbiji nadalje razvijale, biologija je dosledno na strani studenata, ne ljudi na vlasti. Oni u tim okolnostima možda mogu da uspore proces odozdo, ali ne i da ga spreče.
U knjizi ste rekli da bi osoba koja bi danas predložila „evropski big bang“ poput onog iz 2004, kada je skupa u članstvo primljeno deset država, a među njima i Poljska, izvesno bila proglašena neuračunljivom.
Nažalost. Zamislite da danas neko predloži uvođenje evrozone! Nikad ne bi bila usvojena. Možda bi jedina njena članica bila Crna Gora, kojoj se, moram priznati, divim što sada već decenijama isplaćuje plate i penzije u valutama koje suštinski nisu njene. Sigurno je logistički košmar. Ali, uspeva im…
Putin je konsolidovao moć do nivoa do kojih ni Staljin nije uspeo
Ima li EU uopšte snage za dalje širenje?
Mislim da bi svako objektivan proces evropske integracije morao da smatra jednim od najuspešnijih projekata u istoriji međunarodnih odnosa. Sprečila je ratove na kontinentu, dramatično je olakšala kretanje ljudi, robe i kapitala, i iskreno verujem da vrlo malo ljudi unutar EU zaista smatra da ona ne treba da postoji. S druge strane, verovatno ne bi opstala sve ovo vreme da nije prilagodljiva. Više puta se do sada pokazalo da je neminovne krize neće ni razrušiti, niti da će je vratiti na fabrička podešavanja. S treće, kako sam rekao, geopolitika uvek zavisi od više faktora. Bipolaran svet je gotov, unipolaran takođe, i sada stupamo u period policentričnog sveta, s težištima u Kini, SAD, Indiji, možda i Rusiji… Evropa bi u tim okolnostima trebalo da prihvati da u toku narednih deset do petnaest haotičnih godina mora da iscrta novu bezbednosnu arhitekturu i da u nju smesti balkanske zemlje, Ukrajinu i Moldaviju. Odustati od federalizacije, ulagati u nove tehnologije i obrazovanje, nastupati zajednički prema partnerima na planeti, to su preduslovi da ostane relevantna. A ni tako neće biti lako. Naročito s rastom popularnosti trampolikih populista.
Šta ste prvo pomislili kada ste 2016, odnosno 2024. godine, videli da je Tramp pobedio na predsedničkim izborima u Americi?
Da nisam preterano iznenađen. Prvi put sam Ameriku posetio 1976. godine, kao student i poznajem je dobro. I republikanci i demokrate su u dugotrajnoj krizi politike i kadrova. Tramp nije bio ni gradonačelnik, ni kongresmen, ni guverner, i to je bilo dovoljno da stekne oreol nekoga ko je protiv establišmenta. Njegova trka protiv Hilari Klinton bila je u tom smislu paradigmatična. Ona je inteligentna žena, smatram da je bila dobra državna sekretarka, ali su demokrate preko nje pokušale da naprave dinastiju, što u Americi ni ranije nije baš uspevalo. No, jeste me iznenadilo što je dovoljno Amerikanaca, i pre no što je glasalo za njega, ali i nakon toga, nastavilo da očekuje ispunjenje njegovih nerealnih obećanja. Broj tamošnjih društvenih problema i njihova ozbiljnost toliko su narasli da su svi bili žedni nekakvog šoka, spektakla. Tramp je tu žeđ utažio. Prilično spektakularno će poslati ICE na migrante, a gardiste na beskućnike, iako to neće rešiti niti jedan jedini problem.
Jednako šokantno je svojevremeno obećao da će okončati rat u Ukrajini za dan. Da li ste očekivali da pregovori Trampa i Putina izgledaju kako izgledaju i da ovoliko traju?
Poznajem Putina i tvrdim da je njegova krajnja želja da u rukama drži celu Ukrajinu. Na čelu je države 25 godina i očekivao sam da pomenute razgovore doživi kao igru. Tramp tu ima epizodnu ulogu. Putin ima vremena, ali samo zato što je konsolidovao moć do nivoa do kojih ni Staljin nije uspeo. Generalisimus se plašio članova Politbiroa, plašio se sastanaka Centralnog komiteta, koji se nisu slučajno tokom poslednjih godina njegovog života održavali otprilike jednom godišnje. Putin je obesmislio parlament, kontroliše medije, pridavio je opozicione partije, a njihove lidere je ili strpao u zatvor ili su umrli. Potpuno je sam. Tu mislim i na porodicu. Političaru često samo supruga, dete ili neki vrlo blizak prijatelj može da bez zazora kaže: slušaj, pogrešio si, razmisli još jednom.
Bipolaran svet je gotov, unipolaran takođe, i sada stupamo u period policentričnog sveta, s težištima u Kini, SAD, Indiji, možda i Rusiji
U knjizi ste rekli da je dobra stvar što je Poljska ušla u EU 2004, jer niste sigurni kako bi njeni građani danas glasali na referendumu o članstvu. Šta se izmenilo?
Treba u vidu imati da je slučaj Poljske verovatno najuspešniji primer pridruživanja. Ljudi ovde znaju da Poljska pre 2004. i Poljska 2025. nisu iste države. Ako se ne varam, reč je o jednoj od retkih zemalja koja je od početka devedesetih, od kvartala do kvartala, neprekidno beležila privredni rast. Sve do poslednjih meseci pandemije. I, pomalo paradoksalno, taj ogroman uspeh dao je krila evroskeptičarima, Ne zato što stvari nisu dobre, nego zato što su znali da mogu da kritikuju bez posledica. Jaroslav Kačinjski, recimo, veoma je talentovan i uspešan političar koji ume s rečima. Pravovremeno je razumeo da tranzicija ima mnogo dobitnika, ali i dovoljno gubitnika čije je nezadovoljstvo moguće politički artikulisati. Kada je njegova partija, Pravo i pravda (PIS), pobedila na izborima 2006. godine, to je učinila pod sloganom „Poljska je uništena“, što vrlo očigledno nije odgovaralo istini. Njenom uspehu doprinelo je i zasićenje prethodnom vlašću, koja je stolovala osam godina. Ali, verujem da bi se na nekom hipotetičkom „Polegzitu“ oko 65 odsto građana izrazilo za ostanak u EU.
PIS je na nedavnim predsedničkim izborima podržala nestranačkog kandidata, desničarskog populistu i istoričara Karola Navrockog. Navrocki je poručio da želi da „okonča poljsko-poljski rat“…
Ali po tom pitanju ne čini baš ništa. Štaviše, produbljuje je. Bio sam koautor Ustava iz 1997. godine i u njemu stoji da predsednik treba da radi na ujedinjenju zajednice i iznalaženju zajedničkih političkih tema i rešenja. Zvuči jednostavno, ali nije, što, uostalom, pokazuje i ponašanje nekih mojih naslednika. Glavna linija demarkacije u Poljskoj je između evroentuzijasta i evroskeptika, to jest liberala i konzervativaca. Moram reći da se i poljska katolička crkva prilično promenila. Manje je prisutna u velikim gradovima nego ranije, ali žanje uticaj u selima i varošima. Konzervativnija je nego pre. Da budem potpuno iskren, papa Jovan Pavle II, koji je bio Poljak, praktično je bio i na čelu ovdašnje katoličke crkve. Uoči referenduma o pridruženju EU, njegova podrška članstvu je mnogo značila. Tada je izrekao dve rečenice: „Evropi je potrebna Poljska, a Poljskoj treba Evropa“, kao i „Od Lublinske unije (saveza Litvanije i Poljske iz 16. veka, prim. aut.) do Evropske unije“, koje su drastično promenile raspoloženje među građanima. Utišale su radikale unutar crkve, a prosečne građane ohrabrile da prihvate mogućnost koju je EU predstavljala.
