Da se tog 1. novembra, padom nadstrešnice, dogodilo nešto što će imati drugačije posledice nego sve do tada, bilo je jasno svima u deliću sekunde. Ne mogu to racionalno da objasnim, ali taj šok, muk i jeza, bili su preglasni. A onda su krenule slike, informacije, manipulacije, obraćanja – sve tog istog dana – dana u kojem smo svi mogli da zamislimo sebe i svoje najmilije kod Železničke stanice u podne. Nakon toga ništa više nije moglo da bude kao pre. Četiri dana kasnije, Novosađani su se okupili i krenuli u protestnu šetnju, najmasovniju u ovom stoleću. Sve se završilo neredima u centru, i to je bio još jedan pokazatelj da ništa neće ličiti na proteste od ranije.
Duge šetnje
Rođena sam polovinom sedamdesetih i dobro pamtim te godine ranog detinjstva, kao i osamdesete tokom kojih sam odrastala – „Hit meseca“, podele na šminkere, pankere i hipike; filmove, serije, letovanja i putovanja. Ispostaviće se, sve to nije trajalo ni jednu celu deceniju. Već je kraj osnovne škole obeležila takozvana jogurt revolucija, a početak gimnazijskih dana bio je u znaku albuma „Par godina za nas“ EKV, rumunske revolucije i pada Berlinskog zida. Bilo je jasno da promene kreću, ali ne u pravcu Plišane revolucije, nego ka 9. martu 1991, raspadu nekadašnje države i ratovima. Naredne godine školovanja obojile su vesti sa ratišta, sankcije, inflacija, plate i penzije od nekoliko maraka. Ali, mladost je bila na našoj strani i verovali smo da mora biti drugačije. Ovih dana, pri pomenu gubitka jednog ispitnog roka, uskraćivanja studentima prava na učenje i pohađanje nastave, setila sam se čitavih izbegličkih razreda, đaka i studenata koji su dolazili iz ratom obuhvaćenih ex YU prostora i pomislila – da li je njih neko tada pitao za osnovna prava, da li im je bilo važno da se ne izgubi koji dan „od škole“? Mobilisani momci od 18 godina, negde i mlađi, ta deca i ta omladina svedočili su o bezumnim zločinima, trpeli gubitke.
Pred kraj osnovnih studija išla sam u šetnje – tri meseca tokom jeseni i zime 1996/97. Građanskim protestima priključili su se i studentski, bojkotujući sve fakultetske aktivnosti. Nije se slavno završilo, prošlo je još vremena dok režim Slobodana Miloševića nije pao. Ali, ne lezi vraže, između se udenula 1999. – po proleću „čuvena“ godina. Je li bilo nastave za vreme bombardovanja? Nije. Jesu li održani prijemni ispiti na univerzitetu? Nisu. Kratko i jasno. Da li su mladi koji su te godine upisali studije bili uspešni, dobri i vredni? O, da, jesu! Tih turbulentnih godina, na univerzitetu nije bilo grejanja, niti osnovnih sredstava za higijenu, sedeli smo u jaknama i sa rukavicama na rukama hvatali beleške uz bojazan da će profesorima možda opet, od te hladnoće, pući glas. Većina nije išla na more, nego je raspuste provodila na Štrandu, dok su – ne jednom – Dunavom plovila mrtva tela. Međutim, ono što pamtim jasnije, ono što je nadvladalo sve te mučne godine bede i straha, jesu naši profesori. Na većinu sam uvek gledala kao na gospodu, i sada ih se tako sećam. Dostojanstveni, odmereni, sa integritetom. Znali smo da su neki od njih politički aktivni, da su poštovaoci različitih ideologija – pojedini su bili članovi vladajuće stranke, neki su pripadali različitim opozicionim strankama. Ali, insistiram na ovome već preko četvrt veka, niko od njih o tome nije govorio u učionici, niti je igde blatio suprotnu stranu. Katedra je bila tu da se govori o literaturi, filozofiji, istoriji, kritičkom mišljenju. Tako smo naučeni, tako smo oblikovani. Kao i sada naši studenti, tako i onda – kada smo mi bili nečiji studenti, tačno smo znali ko je gde, na čiju podršku smo mogli da računamo. I to je bilo u redu. Gledam na tu činjenicu kao na deo svojevrsne životne škole. To ponavljam i ovoj generaciji – da znaju, možda čak i više zbog toga da se ne razočaraju – da će podrška uvek postojati, ali zasigurno ne u onom obliku kojem se nadaju.
Sada se mnogi boje odmazde, taj strah je razumljiv, prisutan je onaj za golu egzistenciju jer ljudi imaju kredite, brinu za sigurnost porodica. Ucenjenih je i više nego što možemo da zamislimo. Ali građani i građanke trebalo bi da znaju da nisu sami
Misleći o profesorima, zapravo govorim o prosveti. I trudim se da ih sve razumem, mada je nekada zaista teško. U jedno sam uverena: gotovo svi će vam reći da je nastavnički poziv jedan od najlepših na svetu. I da je učionica univerzum za sebe, a mladost u njoj nepresušan izvor svega onoga što je najbolje. Nažalost, druga strana te delatnosti, koja poslednjih godina nadilazi ovu prvu, jeste ono što je problem: konstantno umnožavanje administracije, stranačka zapošljavanja po principu podobnosti, nedostatak kadrova, te pritisci sa svih strana. Tek na kraju, iako većina misli da je to osnovni razlog nezadovoljstva, biva navedena zarada.
Pozicija univerzitetskih nastavnika, istraživača i profesora drugačija je. Naravno, daleko je od idealne. I sami smo suočavani sa smanjenjima plata, sa nemogućnošću zapošljavanja, sa iznova i iznova menjanim kriterijumima i uslovima za dalja napredovanja. Ali mislim da, ono što je najvažnije – jesu studenti! Već je opšte mesto, no jeste tako – mi smo tu zbog njih; ili što često zaboravljamo – da nema njih – ne bi bilo ni nas. Već desetak godina suočavamo se sa znatno manjim brojem upisanih brucoša (brojke ne lažu: kada sam krenula na Filozofski fakultet pre tridesetak godina, upisalo nas se 110, dok je prošle godine Srpsku književnost upisalo njih 33). Nekada imam osećaj, a volela bih da grešim, da smo generalno sebični. Pa nismo Pantelija Topalović, zaboga, pa da „posle nas ostavimo sve sebi“; da nas ništa drugo ne zanima osim da izdržimo dovoljno dugo sa nosom iznad vode, a kako će naredne generacije posle plivati, njihova je stvar – tada ćemo mi već biti u penziji. Sada se mnogo njih, sa svih strana, koji su pozvani na podršku – boje odmazde – taj strah je razumljiv, prisutan je onaj za golu egzistenciju jer ljudi imaju kredite, brinu za sigurnost porodica. Takođe, ucenjenih je i više nego što možemo da zamislimo. Ali građani i građanke trebalo bi da znaju da nisu sami i da se moramo držati zajedno, a da još podela samo pogoršava ove nemile situacije.
Pa nismo Pantelija Topalović, zaboga, pa da „posle nas ostavimo sve sebi“; da nas ništa drugo ne zanima osim da izdržimo dovoljno dugo sa nosom iznad vode, a kako će naredne generacije posle plivati, njihova je stvar – tada ćemo mi već biti u penziji
Postoje dva predivna primera profesorske čestitosti i ljudskosti iz istorije Beogradskog univerziteta na koja često mislim. Aktuelni su uvek, a sada možda i više nego ranije. Godine 1941. profesor Miloš Đurić je, tokom okupacije, odbio da potpiše Apel srpskom narodu, odgovorivši svom kolegi koji je bio profesor muzike i kompozitor: „Lako je tebi jer ti u diple sviraš, a ja studentima etiku predajem.“ Profesor je brzo penzionisan, kasnije je uhapšen i odveden u Banjički logor, a sin jedinac poginuo mu je na Sremskom frontu. Potom je postao jedan od najcenjenijih akademika, stvaralaca i prevodilaca.
Na strani mladosti
Još jedan akademik i profesor, pionir u naukama kojima se između dva rata bavio, čuven je po svom ljudskom i profesorskom angažmanu. To je Ivan Đaja, koji je tridesetih godina 20. veka kao rektor zaštitio svoje studente, sa objašnjenjem da su njihova ideološka uverenje proizvod mladalačke zanesenosti; a koji je početkom pedesetih jedini javno podigao ruku i glasao protiv toga da Josip Broz Tito bude izabran za počasnog člana SANU.
Godine 1941. profesor Miloš Đurić je, tokom okupacije, odbio da potpiše Apel srpskom narodu, odgovorivši svom kolegi koji je bio profesor muzike i kompozitor: „Lako je tebi jer ti u diple sviraš, a ja studentima etiku predajem“
Nije lako biti (kao) akademik Đurić ili akademik Đaja, mada bi se većina sa njima rado poistovetila. Nekada nije lako izabrati stranu i treba uzeti sve u obzir. Zona komfora naš je tamni vilajet. Ali postoje situacije, a danas ih živimo, kada bi čovek prosto morao da se opredeli, kada neutralna sredina nije opcija. Pokušavam da se setim koliko sam apela i peticija potpisala, na koliko sam protestnih okupljanja bila, u koliko kolona hodala i ne ide mi od ruke – bilo ih je mnogo. Po svoj prilici, i biće ih. Ako neko preti učenicima prvog razreda Karlovačke gimnazije, koju sam i sama završila, uzeću megafon i otići da ih podržim. Ako mojim studentima na društvenim mrežama prete smrću, potpisaću im podršku i krenuću gde treba. Zbog njih, iako će se čuti glasovi da je to sve zbog podrške ovome ili onome. I kao majka, i kao univerzitetska profesorka. Kao nekada na našoj, sada je mladost na njihovoj strani i uz njih bi trebalo da su svi oni koji su ih iznedrili: roditelji, vaspitači, treneri, tičeri, učitelji, nastavnici, profesori…
Završavam ovaj tekst sećanjem na mene – dvadesetpetogodišnjakinju koja 5. oktobra uveče, nakon što kući stiže sa Trga slobode, baca pištaljku i sebi kaže: „E, to je bilo to! Sada je dosta, kreće novi život!“ Nakon toga, kupila sam još nekoliko novih pištaljki u međuvremenu, a najnoviju upravo letos, svojoj ćerki, na okupljanju protiv Rio Tinta. Naivnost me nije napustila, ali ni ideali. Zato verujem u mlade, verujem da je pobuna u srži svakog bića, verujem da je sloboda nešto što – pogotovo ovde – nije zauvek dato, ali jeste pravo svih nas i nešto za šta se zalažemo, što se osvaja. Kao i demokratija, uverenje u rad institucija i sistem po meri čoveka. Sve ovo će jednom biti prošlost, ali sada se stvara budućnost!
