Bog i batina tajnih službi

• U kojoj meri je tajna politička policija u Jugoslaviji, uključujući tu sve njene organizacione inkarnacije (Ozna, Udba, SDB), bila svemoćna i kako su od nastanka socijalističke države šverc i veze državnih institucija s organizovanim kriminalnim grupama njeno stalno (tajno) obeležje
• Zašto koalicija DOS nakon petooktobarskih promena nije izvršila odlučnu i celovitu reformu službi bezbednosti u Srbiji, iako su njeni lideri bili svesni nužnosti takve reforme?
• Koje su posledice propuštenih prilika za sveobuhvatnom reformom službi bezbednosti?
• Zašto se Savet za nacionalnu bezbednost i Biro za koordinaciju rada službi – koriste, pre svega, u svrhe potčinjavanja službi bezbednosti partijskoj kontroli?
• Zašto su službe bezbednosti zadržale policijska ovlašćenja i pravo učešća u kriminalističkim istragama u svrhu vođenja sudskih postupaka?
• Zašto službe bezbednosti u praksi rada ispoljavaju svojstva osobena za političku policiju
• Zašto su od 2014. godine dodatno ojačali klijentski odnosi političkih vlasti i službi bezbednosti?
• Zašto je moguć „povratak na staro“, kada su službe bezbednosti bile instrument u očuvanju vladajućeg režima?

Neustavna transformacija političke moći u bezbednosnu moć

Od 2004. do 2008. godine predsednik Vlade bio je Vojislav Koštunica i za to vreme je DSS na čelu MUP-a i BIA imala svoje ljude, Dragana Jočića i Radeta Bulatovića. Međutim, na izborima 2004. godine, za predsednika Republike izabran je Boris Tadić, iz suparničkog DS-a. Istovremeno, u tom periodu, popularnost DSS-a je u stalnom padu, a DS-a u porastu, pa je tako na parlamentarnim izborima, početkom 2007. godine, DS osvojio više mandata od DSS-a i izdejstvovao ulazak u Vladu koju je Koštunica (opet) predvodio. Međutim, policiju i BIA i dalje je držao DSS. Zato je Zakon o osnovama uređenja bio odlična prilika da Boris Tadić svoju političku moć, koju je stekao pobedom na predsedničkim (direktnim) izborima, pretoči u bezbednosnu, te da (pokuša da) uspostavi kontrolu nad službama bezbednosti, a pre svega nad BIA, kako preko SNB-a tako i preko šefa svog kabineta, koji je ujedno bio i šef Biroa za operativnu koordinaciju rada službi bezbednosti.

Stub cele vlasti u prošlom sistemu bio je Miki Rakić. Aleksandar Vučić ga je izuzetno poštovao zbog uspeha u upotrebi službi bezbednosti s pozicije sekretara SNB-a. To je bio razlog zbog kojeg je kasnije Vučić lično preuzeo ovo mesto

Nakon što je DS formirao Vladu Srbije, 2008. godine, a DSS prešao u opoziciju, DS je postavio za direktora BIA partiji odanu osobu, Sašu Vukadinovića, ali je, prema pojedinim navodima, stvarni šef svih službi bezbednosti, ali i (dela) policije postao šef Kabineta predsednika Srbije Borisa Tadića, odnosno sekretar Saveta i šef Biroa za koordinaciju službama bezbednosti, Miodrag Rakić. Zato ne treba da čude ocene da je Rakić „bio bog i batina u prošloj vlasti (vlast DS-a, prim. aut.). Stub cele vlasti u prošlom sistemu bio je Miki Rakić.“ Aleksandar Vučić, sadašnji predsednik Srbije, izuzetno je poštovao Rakića, a verovatno da je Rakićev uspeh u upotrebi službi bezbednosti s pozicije sekretara SNB-a bio razlog zbog kojeg je kasnije Vučić lično preuzeo ovo mesto, o čemu će biti više reči u sledećem delu rada.

Međutim, Savet za nacionalnu bezbednost ima i druge manjkavosti, koje su takođe posledica dnevnopolitičke dinamike. Tako, član Saveta nije ministar spoljnih poslova, po čemu je Srbija gotovo jedinstveni slučaj u svetu. Razlog za ovo je činjenica da je ministar spoljnih poslova u vreme usvajanja Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti bio Vuk Jeremić, u to vreme mladi, veoma ambiciozni i asertivni političar iz DS-a, koga je tadašnji predsednik Republike Boris Tadić video kao velikog političkog konkurenta, te ga je lišio članstva u Savetu. Ne treba dodatno objašnjavati koliko je spoljna politika danas važna za bezbednost država, posebno malih i onih koje žele da budu vojno neutralne. Među važnijim nedostacima jeste i to što među članovima Saveta nema ni predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, te SNB nije obavezan da podnosi izveštaj o svom radu Narodnoj skupštini i njenim radnim telima. Na ovaj način su značajno narušeni principi demokratske kontrole službi bezbednosti.

Aleksandar Vučić, sadašnji predsednik Srbije, izuzetno je poštovao Rakića, a verovatno da je Rakićev uspeh u upotrebi službi bezbednosti s pozicije sekretara SNB-a bio razlog zbog kojeg je kasnije Vučić lično preuzeo ovo mesto, o čemu će biti više reči u sledećem delu rada

Demokratska stranka Srbije se nije bunila protiv ovakvih institucionalnih rešenja, jer nije želela da DS bude prezastupljen u SNB-u, do čega bi došlo ukoliko bi njegovi članovi bili tadašnji ministar spoljnih poslova i predsednik Narodne skupštine Srbije, obojica u tom trenutku iz DS-a. Tako su trenutni odnosi moći između dve tada vladajuće partije, DS-a i DSS-a, kao i ličnopartijske ambicije lidera, diktirali tempo i domete reforme službi bezbednosti. Demokratska stranka i DSS su najodgovornije partije zbog čega je Srbija propustila ovu novu priliku, odnosno u našem konceptualnom rečniku, kritičnu tačku da se sveobuhvatno preuredi i reformiše bezbednosno-obaveštajni sistem Srbije.

Klijentelizam kao osnov uređenja bezbednosno-obaveštajnog sektora

(Pre)oblikovanje i (pre)uređenje službi bezbednosti i bezbednosno-obaveštajnog sektora Srbije po diktatu političara tako da odgovaraju njihovim potrebama a ne bezbednosnim potrebama i mogućnostima Srbije, stvorili su neformalnu instituciju odnosno nepisano pravilo da na to imaju puno pravo. Pravo je najjačeg političara u datom momentu da diktira dinamiku (ne)usvajanja propisa, te da zakonskim inženjeringom uvodi neustavna, nepraktična i neuobičajena rešenja, ali koja njemu odgovaraju. Jedno od najvažnijih „pravila“ nastalih u ovom periodu jeste i da sekretar Saveta nije stručna pozicija na kojoj treba da se nađe profesionalac s višegodišnjim iskustvom u bezbednosno-obaveštajnim poslovima, već pozicija koja pripada najjačem političkom lideru u datom momentu, koja mu omogućava da kontroliše službe bezbednosti, održava i jača svoju političku moć. Postalo je sada uobičajeno i da direktori BIA ne dolaze više iz same Agencije, već da su to ljudi van BIA bliski partiji koja je na vlasti. Tako je na čelu BIA od 2004. do 2008. godine bio Rade Bulatović, po zanimanju diplomata, formalno nestranačka ličnost, ali blizak DSS-u. Nakon silaska s funkcije direktora BIA, postao je funkcioner DSS-a. Nakon njega na čelu BIA se do 2012. godine nalazio Saša Vukadinović, koji je, kao i njegov prethodnik, po silasku s direktorske funkcije postao savetnik za bezbednost tadašnjeg vojvođanskog premijera Bojana Pajtića iz DS-a.

Postalo je sada uobičajeno i da direktori BIA ne dolaze više iz same Agencije, već da su to ljudi van BIA bliski partiji koja je na vlasti. Tako je na čelu BIA od 2004. do 2008. godine bio Rade Bulatović

Uspostavljanje ovakvih nepisanih pravila u uređenju i upravljanju službama bezbednosti i sektorom stvorilo je mogućnosti da naredna vlast ode nekoliko koraka dalje, te da bezbednosno-obaveštajne službe u potpunosti podvrgne svojoj ličnopartijskoj kontroli menjanjem zakona, postavljanjem na ključne pozicije ne samo partijski odanih ljudi već i članova partije, kao i obesmišljavanjem i urušavanjem kontrolnih i nadzornih tela.

Promena vlasti 2012. godine i jačanje neformalnih institucija

Redovni parlamentarni i vanredni predsednički izbori, zajedno održani maja 2012. godine, doneli su krupne političke promene u Srbiji. Na njima je novoosnovana politička partija – Srpska napredna stranka, nastala odvajanjem dela visokog rukovodstva i članstva Srpske radikalne stranke – osvojila najveći broj mandata u parlamentu. Još važnije, lider SNS-a, Tomislav Nikolić, uspeo je da pobedi na izborima za predsednika Srbije dotadašnjeg predsednika Borisa Tadića, lidera DS-a. Desilo se, zapravo, da prvi put nakon petooktobarskih promena 2000. godine vladu formiraju i vode političari koji su bili na vlasti za vreme vladavine Slobodana Miloševića.

Nagomilano nezadovoljstvo građana Srbije, ali i samih glasača DS-a, iskoristio je novoformirani SNS, koji je među osnovne teme kampanje uvrstio poboljšanje socioekonomske situacije i odlučnu borbu protiv korupcije i kriminala. U kampanji su birače ubeđivali da su jedino oni voljni i sposobni da se izbore s korupcijom i kriminalom. Međutim, tema borbe protiv kriminala i korupcije ostaće živa i nakon izbora, te će je SNS i jedan od njenih lidera, Aleksandar Vučić, koristiti za razbijanje sada opozicionog DS-a kao i za dalje širenje popularnosti SNS-a u glasačkom telu Srbije, ali i za jačanje vlastite moći i uticaja unutar same partije. Pokazaće se da su u tome bezbednosne institucije, a pre svega funkcija sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost i koordinatora službi bezbednosti, imale jednu od glavnih uloga, jer su se sednice SNB-a i Biroa veoma često održavale u tom periodu s temama borbe protiv korupcije i kriminala, a Aleksandar Vučić je nakon tih sednica na konferencijama za medije najavljivao hapšenja. Siniša Janković, policijski inspektor koji je bio član tima za istragu 24 sporne privatizacije, javno je ukazao kako je Vučić koristio poziciju sekretara SNB-a. „Vučić je i tada bio najmoćniji čovek u državi, u Skupštini je iz kožne tašne vadio i pokazivao preseke naših izveštaja, timova po pojedinim predmetima i najavljivao hapšenja iz nedelje u nedelju, iz dana u dan. A to nije moglo tako brzo da ide.“

Sednice SNB-a i Biroa veoma su često održavane u tom periodu s temama borbe protiv korupcije i kriminala, a Aleksandar Vučić je nakon tih sednica na konferencijama za medije najavljivao hapšenja

Ovakva (zlo)upotreba bezbednosnih institucija urodila je i (političkim) plodom, te je na vanredno održanim izborima za Narodnu skupštinu Srbije, marta 2014. godine, Srpska napredna stranka osvojila duplo više mandata nego na prethodnim izborima. Istraživači javnog mnjenja su utvrdili da „(r)ejting koji je SNS stekao tim hapšenjem (Miroslava Miškovića, prim. aut.) i sveukupno čestim hapšenjima različitih poznatih i manje poznatih lica, omogućio im je stabilnu podršku u dužem periodu (periodu između 2012. i 2014, prim. aut.), a ta podrška se u kampanji samo dodatno uvećala.“

Ubedljiva pobeda na izborima omogućila je SNS-u da konsoliduje i učvrsti vlast nad državnim institucijama, jer formiranje vlade nije više zavisilo od SPS-a ili neke druge manje partije. Tako je Aleksandar Vučić postao predsednik Vlade Srbije umesto lidera SPS-a, Ivice Dačića. Još važnije, ovakva izborna pobeda omogućila je SNS-u da uspostavi apsolutnu, dubinsku kontrolu nad državnim institucijama, uključujući tu i one iz sektora bezbednosti. Ovakva kontrola nad bezbednosnim institucijama nije zapamćena od petooktobarskih promena 2000. godine, jer su u to vreme važne pozicije u bezbednosnim institucijama bile podeljene između koalicionih partnera, te su oni tako držali jedni druge na oku i nisu smeli da zloupotrebljavaju institucije tako olako. Takođe, ranije je dobar deo profesionalaca preživljavao političke promene, jer nisu svi menjani u potpunosti s promenom vlasti. Međutim, to danas nije slučaj, jer sve drži SNS. Nalazi drugih istraživanja takođe potvrđuju značaj ovih neformalnih mehanizama „kočnica i ravnoteže“ među koalicionim partnerima.

Koncentracija političke i bezbednosne moći

Iako je na majskim izborima 2012. godine SNS osvojio najveći broj mandata u Narodnoj skupštini, a njegov kandidat pobedio na predsedničkim izborima, pozicija predsednika Vlade Srbije pripala je ipak SPS-u i njenom lideru Ivici Dačiću. To je posledica ucenjivačkog potencijala kojim je SPS tada raspolagao, jer su u tom trenutku mogli da formiraju vladu i sa starim partnerom DS-om. U raspodeli tzv. ministarstva sile, međutim, prevagu je odneo SNS, kojem su pripali Ministarstvo odbrane i Bezbednosno-informativna agencija, ali i mesto sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost.

Prilikom ovih (pre)raspodela, došla je do izražaja i ambicija Aleksandra Vučića da istovremeno obavlja nekoliko važnih bezbednosnih funkcija, uključujući tu i posao sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost. Zato je bilo neophodno promeniti Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti, koji je bio prvi zakon koji je nova partijska koalicija izmenila, u hitnom postupku. Izmene Zakona su imale samo jednu promenu: „Sekretara Saveta imenuje i razrešava predsednik Republike.“ Dakle, šef Kabineta predsednika Republike nije više po slovu zakona i sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, već sekretara SNB-a imenuje predsednik države. Na taj način su stvorene zakonske pretpostavke da tadašnji predsednik Republike, Tomislav Nikolić, imenuje Aleksandra Vučića za sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, što je Nikolić i učinio nakon nekoliko dana.

Prilikom ovih (pre)raspodela, došla je do izražaja i ambicija Aleksandra Vučića da istovremeno obavlja nekoliko važnih bezbednosnih funkcija, uključujući tu i posao sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost

Važno je napomenuti da je u obrazloženju Predloga zakona o izmeni Zakona navedeno da se ovim rešenjem nastoji ojačati demokratska, civilna kontrola nad službama bezbednosti, jer dotadašnje rešenje nije vodilo nužnoj profesionalizaciji i nužnom razdvajanju najodgovornijih funkcionera Republike i rukovodilaca odgovarajućih službi od lica koja imaju definisan upravno-organizaciono-funkcionalni položaj u Generalnom sekretarijatu predsednika Republike. Drugim rečima, promene zakona se preduzimaju kako bi se dekoncentrisala bezbednosna moć neustavno nagomilana u Kabinetu predsednika. Dakle, u promeni zakona, zakonopisci i branitelji ovih promena koristili su argumentaciju koju je stručna javnost iznosila na račun Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti i praktičnih posledica koje su nastale njegovom primenom. Međutim, problem je što su ove promene preduzete da bi se ispunilo nastojanje funkcionera SNS-a da istovremeno obavljaju funkcije ministra odbrane i koordinišu svim službama bezbednosti (BIA, VBA i VOA), čime se zapravo omogućava gomilanje moći na novi način i u drugim rukama.

Kako bismo stekli potpunu sliku o kolikoj je koncentraciji bezbednosne i političke moći reč, navešćemo pojedinačno sve funkcije koje je Aleksandar Vučić obavljao u jednom momentu:

1. prvi potpredsednik Vlade Srbije zadužen za odbranu, bezbednost, borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije,
2. ministar odbrane,
3. sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i šef Biroa za operativnu koordinaciju rada službi bezbednosti,
4. predsednik SNS-a.

Vučić je ubrzo preuzeo i funkciju predsednika Srpske napredne stranke, jer je dotadašnji šef partije Tomislav Nikolić podneo ostavku na mesto predsednika SNS-a neposredno po izboru za predsednika Srbije, u maju 2012. godine. Na taj način je Nikolić nastojao da pokaže da želi da bude predsednik svih građana Srbije i da je učinio ono što njegov prethodnik Boris Tadić nije. Međutim, ovim potezom Nikolić je ostavio široki manevarski prostor da Vučić proširi svoju moć unutar partije, između ostalog, koristeći pozicije u bezbednosnim institucijama koje je preuzimao. „Sve imaju (SNS, prim. aut.) – predsednika države, parlamentarnu većinu, relativno čistu, novu vlast, sve poluge moći – a njemu (Aleksandru Vučiću, prim. aut.) treba da bude šef Biroa. To je malo ponižavajuće za čoveka na tako visokom položaju. Ali, u suštini, tu je vlast i nad službama. Onda je skupio službe i rekao – da vidim šta imate. A službe su servilne i sve ono što nisu mogli da rade, oni su rekli – eto, bile su nam vezane ruke, nismo mogli, izvolite, mi smo dobri i pošteni, nego oni su zli prethodni, nisu dali, evo, iznosimo prljav veš, sad sve to može da se radi.“

Na kraju, važno je napomenuti i da je u ovoj raspodeli funkcija, SNS-u pripao i Odbor za kontrolu službi bezbednosti, za čiju predsednicu je postavljena Jadranka Joksimović, saradnica Aleksandra Vučića još iz vremena SRS-a, kada je obavljala funkciju Vučićevog savetnika za međunarodne odnose. Ona je jedan od osnivača SNS-a, članica je Glavnog odbora i Predsedništva stranke. U savremenim demokratijama, uobičajeno je da mesto predsednika tela za kontrolu službi bezbednosti pripadne opozicionoj partiji. Ovim kadrovskim rešenjima, SNS i njen novi lider Aleksandar Vučić za jako kratko vreme su zaokružili partijsku kontrolu nad službama bezbednosti. Ostalo je sada obaviti promene po dubini službi.