Pišu: Petar Ivanković, Andrej Pavićević
Poslednjih meseci u Srbiji je u fokusu talas masovnih protesta studenata i građana. Prisustvujemo istorijskoj i doslednoj borbi za bolju budućnost, za oslobađanje zarobljenih institucija i njihovo buduće uređenje u funkcionalne, građanima otvorene i odgovorne servise. No, paralelno sa očiglednim potencijalom razvoja političke demokratije, ne smemo ostaviti po strani pitanje razvoja ekonomske demokratije. Sloboda se ne osvaja samo na ulicama i biralištima već i na radnim mestima. Bez pravednijih ekonomskih odnosa na radnom mestu, borba za političku demokratiju ostaje usamljena i nedovoljna kao garant ispunjenog i kvalitetnijeg života.
Može li se demokratizacija javnog i političkog prostora kojoj svedočimo preneti i na radno mesto? Mogu li zaposleni očekivati nešto više od mesečne zarade na poslu? Na primer, učešće u vlasništvu i odlučivanju, pravedniju raspodelu dobiti, osećaj pripadnosti i dugoročnu stabilnost — i kakve koristi od svega toga imaju zajednica i poslodavci?
Šta dobijaju gazde ako vlasništvo prenesu zaposlenima
Srbija se već decenijama suočava sa posledicama neuspešne i netransparentne privatizacije. Mnoge stare, uspešne firme iz vremena bivše Jugoslavije su ugašene, a one koje su nastavile da funkcionišu neretko su u vlasništvu pojedinaca ili stranih investitora koji nemaju dugoročne interese u lokalnoj zajednici.
Istovremeno, Srbija, kao i većina Evrope, pred sobom ima problem sa nasledstvom preduzeća. U 2015. skoro trećina kompanija u Srbiji bilo je u većinskom vlasništvu osoba starijih od 55 godina, među kojima je skoro polovina vlasnika imala između 61 i 70 godina.
Slično je i sa porodičnim preduzećima. Istraživanje iz 2014. pokazalo je da se tada preko četvrtina vlasnika porodičnih preduzeća u zemlji približavalo penziji, a 36,9 odsto nije imalo planove za nasledstvo. Na globalnom nivou, samo 30 odsto porodičnih preduzeća preživi prelazak na drugu generaciju.
S obzirom da porodične firme čine veliki broj malih i srednjih preduzeća, koja zapošljavaju oko dve trećine radne snage, jasno je da dugoročno posmatrano, problem nerešenog nasledstva postaje sve dominantniji i izazovniji, kako za same radnike, tako i za vlasnike, lokalne zajednice i celo društvo.
Ukoliko porodično nasleđe nije mogućnost, vlasnik koji odlazi u penziju obično odlučuje da proda ili ugasi preduzeće. Ali postoji i treća mogućnost: vlasnik može da prebaci vlasništvo na zaposlene, u idealnim uslovima uz poreske i druge podsticaje, i bude isplaćen iz budućih profita firme (što omogućava radnicima da postanu vlasnici bez ulaganja sopstvenog novca). Ovakvo rešenje pomaže ne samo firmi, vlasniku i radnicima, već i lokalnoj zajednici. Umesto odliva kapitala i radne snage i mogućeg gašenja proizvodnje, zadržava se kontinuitet poslovanja i podstiče se lokalni razvoj. Ekonomska demokratija, ovako shvaćena, prestaje da bude samo poželjni ekonomski model, već postaje i pitanje nacionalnog interesa i dugoročne brige za održivi razvoj.
Mogu li zaposleni očekivati nešto više od mesečne zarade na poslu? Na primer, učešće u vlasništvu i odlučivanju, pravedniju raspodelu dobiti, osećaj pripadnosti i dugoročnu stabilnost? I kakve koristi od svega toga imaju zajednica i poslodavci
U periodu konstantnog rasta ekonomske nejednakosti i pada poverenja u ustaljene klasične modele poslovanja, vlasništvo zaposlenih nudi više od prostog ekonomskog benefita. Ono vraća dostojanstvo radu, jača zajedništvo i omogućava veću ravnotežu između kapitala i rada. Takođe, doprinosi privlačenju i zadržavanju kadrova u lokalnim sredinama, što je za Srbiju i njen problem emigracije od izuzetne važnosti. Kroz kolektivno vlasništvo jača se osećaj pripadnosti i društvene povezanosti, a firme dobijaju ulogu stabilizatora lokalnih zajednica. Na kraju, vlasništvo zaposlenih omogućava i ravnomerniju raspodelu profita, bez ugrožavanja tržišnih principa.
Pitanje koje se logično postavlja je, kakav je interes vlasnika za prebacivanjem vlasništva na zaposlene? Pre svega, vlasnici ostavljaju za sobom značajan legacy – trajan doprinos zajednici putem očuvanja postojećih radnih mesta. Takođe, njihova preduzeća nastavljaju da žive i razvijaju se kroz angažovanost i motivaciju zaposlenih, što povećava šanse za dugoročni uspeh firme i brenda čiji je osnivač najčešće sam vlasnik.
Slovenački model
U nekim zemljama, kao što je na primer Velika Britanija, postoje i značajne poreske olakšice prilikom prenosa vlasništva na zaposlene, uključujući oslobađanje od poreza na kapitalnu dobit (koji u Srbiji iznosi 15 odsto), što prenos vlasništva na zaposlene čini finansijski isplativijim od prodaje spoljnim kupcima. Na taj način, i vlasnici postaju dobitnici jer uspešno obezbeđuju budućnost firme, podržavaju lokalnu zajednicu i ostvaruju višu zaradu od prodaje preduzeća zahvaljujući povoljnijim poreskim uslovima.
U nekim zemljama, poput Velike Britanije, postoje i značajne poreske olakšice prilikom prenosa vlasništva na zaposlene, uključujući oslobađanje od poreza na kapitalnu dobit, koji je u Srbiji 15 odsto, što prenos vlasništva na zaposlene čini finansijski isplativijim od prodaje spoljnim kupcima
U svetu postoje različiti oblici vlasništva zaposlenih, često uz obilnu zakonsku regulativu i institucionalnu podršku. U Sjedinjenim Državama je najzastupljeniji ESOP (Employee Stock Ownership Plan), u Ujedinjenom Kraljevstvu EOT (Employee Ownership Trust), a u Francuskoj, Italiji i Španiji kooperative, ili zadruge. Međutim, kao primer da model o kome govorimo nije karakterističan samo za najrazvijenije zemlje sveta i Evrope, govori praksa u nama bliskoj Sloveniji.
Slovenački model, poznat kao eurESOP, predstavlja inovativni pristup vlasništvu zaposlenih, koji uzima najbolje elemente svih triju modela i rešava njihove ključne nedostatke.
Ovaj hibridni model razvijen je u Sloveniji uz podršku lokalnih eksperata i institucija, i sve više privlači pažnju kao održiv ekonomski model i rešenje za problem sa nasledstvom preduzeća.
Jedan od ključnih uspeha ovog modela je primer Ljubljanske kompanije INEA, koja ima više od 100 radnika i koja je prva slovenačka kompanija u stopostotnom vlasništvu zaposlenih. Kroz zakonske i finansijske mehanizme, INEA je nedavno prošla kroz proces prelaska vlasništva. Kao takva, ona nastavlja da posluje kao jedan od vodećih izvoznika u Sloveniji, a 2024. godine bila je finalista nagrade za izvoznika godine.
Da prisustvujemo velikim iskoracima u oblasti ekonomske demokratije u Sloveniji svedoči usvajanje zakona koji sistemski uvodi model uključivanja zaposlenih u vlasništvo firmi, uz pravnu sigurnost, poreske podsticaje — za vlasnike, radnike i preduzeća — i mehanizme nadzora. Ovaj zakon, pod nazivom „Zakon o zadruzi u vlasništvu zaposlenih“ (na slovenačkom “Zakon o lastniški zadrugi delavcev”), usvojen je u oktobru 2025. godine i stupiće na snagu 1. januara 2026. godine.
Pre jedne decenije svaki četvrti vlasnik porodičnih preduzeća u Srbiji bio je blizu penzije, a 36,9 odsto ih nije imalo planove za nasledstvo. U takvim situacijama obično odlučuju da prodaju ili ugase firmu, iako postoji i treća mogućnost, da prebace vlasništvo na zaposlene i da budu isplaćeni iz budućih profita
Jedno od najčešćih nedoumica kada je u pitanju eurESOP jeste na koji način se ovaj model razlikuje od akcionarskog društva (AD). U klasičnim akcionarskim društvima, vlasništvo je po pravilu koncentrisano u rukama menadžmenta, privatnih investitora ili anonimnih akcionara. Odluke se najčešće donose sa ciljem maksimizacije profita za akcionare, često bez dovoljno brige za dugoročne posledice za zaposlene ili zajednicu. Zaposleni u AD, takođe, mogu biti vlasnici akcija, ali njihov interes je uglavnom ograničen na platu i bonuse, dok u praksi retko imaju stvaran uticaj na upravljanje i donošenje odluka, koje ostaje ekskluzivno pravo menadžmenta i većinskih akcionara.
Akcionari u AD stiču pravo vlasništva isključivo kupovinom akcija, dok zaposleni u eurESOP firmama ne ulažu sopstveni novac — već vlasništvo stiču kroz rezultate firme, tj. putem internih mehanizama akumulacije i raspodele vlasništva kroz eurESOP zadruge. Kod eurESOP modela, vlasništvo je usmereno ka radnicima, ali preko posebnog institucionalnog mehanizma — fonda, i uz korišćenje finansijskih poluga.
Više od alternative
Bitna razlika je i to što zaposleni u eurESOP firmama često imaju posredan uticaj na upravljanje preko svojih predstavnika u fondu ili u odboru. Akcije u ovom modelu nisu slobodno prenosive – njihovi vlasnici mogu biti isključivo zaposleni u preduzeću, i njima se ne trguje na berzi. Fokus nije na spekulaciji i brzoj isplati dividendi, već na stabilnosti, rastu i dugoročnoj održivosti.
Modeli vlasništva zaposlenih, kao što je eurESOP, često podstiču veću motivaciju zaposlenih – jer deo profita ostaje u firmi i može se redistribuirati među njima. Time se direktno podstiče lojalnost, inovativnost i kolektivna odgovornost. Radnici, dakle, nisu samo pasivni primaoci plate, već aktivni učesnici u vlasništvu i upravljanju, što doprinosi pozitivnijoj i stabilnijoj radnoj atmosferi.
Ljubljanska kompanija INEA, koja ima više od 100 radnika, prva je slovenačka kompanija u stopostotnom vlasništvu zaposlenih i nastavila je da posluje kao značajan izvoznik u oblasti automatizacije i industrijskih rešenja
U kontekstu sve većih razlika u prihodima, izazova u prenošenju vlasništva i odliva mladih iz zemlje, modeli koji uključuju radnike u vlasničke strukture preduzeća otvaraju nova pitanja, ali i nude konkretne odgovore. Ekonomska demokratija, u formama poput vlasništva zaposlenih, ne predstavlja samo teorijsku ideju, već rastuću praksu u mnogim zemljama.
U Srbiji, ovo pitanje tek ulazi u javni prostor, ali potencijal za pozitivne ekonomske i društvene efekte je neosporan. U vremenu kada se ekonomska sigurnost i društvena kohezija sve češće doživljavaju kao luksuz, modeli koji uspešno kombinuju tržišnu efikasnost sa društvenom odgovornošću postaju više od alternative. Vreme će pokazati da li će i koliko ovakvi modeli postati deo šire ekonomske slike, ali je sigurno da zaslužuju pažnju, analizu i otvorenu raspravu. Stoga, ovo nije samo ekonomski model – ovo je, reklo bi se, i jedna vrsta društvenog korektiva, koja pokazuje da se u modernoj, globalizovanoj, tržišnoj privredi, može postići veća pravednost.
autori su sa Instituta za ekonomsku demokratiju Srbije
