U savremenim raspravama o Venecueli, njenoj nafti i ulozi Sjedinjenih Američkih Država gotovo po pravilu dominiraju pojednostavljene slike. Jedna govori o imperijalnoj sili koja se sprema da „otme resurse“, druga o zemlji koja samo čeka političku promenu da bi se njena nafta u rekordnom roku vratila na svetsko tržište i donela joj ogromne profite. Obe slike imaju snažan emotivni naboj, ali obe zanemaruju ključnu činjenicu. Nafta i naftni derivati nisu ideološka kategorija, već industrijski proizvod.
Ne podržavam američku politiku sankcija, pritisaka i intervencija. Ali isto tako, kao inženjer koji se godinama bavi infrastrukturom i energetskim sistemima, ne mogu da prihvatim narativ da je venecuelanska nafta laka, brza i sigurna zarada, ni za SAD, ni za bilo koga drugog. Takav pogled ignoriše tehničku realnost, stanje infrastrukture i elementarnu ekonomiku kapitalno intenzivnih industrija.
Ogromne rezerve, ali razoreni sistem
Venecuela zaista raspolaže najvećim potvrđenim rezervama sirove nafte na svetu. Međutim, rezerve su samo potencijal. Između podzemnog resursa i barela koji se prodaje na međunarodnom tržištu stoji složen industrijski sistem. Bušotine, površinska postrojenja, elektroenergetsko napajanje, sistemi za separaciju i grejanje, cevovodi, skladišta, luke, rafinerije, kao i organizacija koja sve to održava.
Međunarodne energetske analize već godinama ukazuju da ključni problem Venecuele nije količina resursa, već dugotrajno urušavanje čitavog proizvodnog lanca od vađenja nafte do izvozne logistike. Taj sistem bio je izložen kombinaciji lošeg upravljanja, hroničnog nedostatka investicija, političkih odluka i međunarodnih sankcija. Posledica je industrija koja danas funkcioniše fragmentarno, često improvizovano i sa stalnim tehničkim ograničenjima.
Ključni problem Venecuele nije količina resursa, već dugotrajno urušavanje čitavog proizvodnog lanca, od vađenja nafte do izvozne logistike. Taj sistem bio je izložen kombinaciji lošeg upravljanja, hroničnog nedostatka investicija, političkih odluka i međunarodnih sankcija
Pad proizvodnje sa više od tri miliona barela dnevno krajem 90-ih godina prošlog veka na manje od milion barela poslednjih nekoliko godina to jasno potvrđuje, što se može videti i na grafikonu broj 1. Venecuela je sa nivoa višemilionske dnevne proizvodnje pala na daleko niže vrednosti, i to ne zato što su nalazišta iscrpljena, već zato što je izgubljena tehnička sposobnost da se postojeća polja održavaju. Upstream segment (bušotine, pumpe, energija i automatika) ostao je bez kontinuirane rehabilitacije, dok je midstream infrastruktura (cevovodi, prenosni sistem) godinama radila bez ozbiljne modernizacije.
Za razliku od Venecuele svi drugi veliki proizvođači sirove nafte, poput SAD, Saudijske Arabije i Rusije značajno su u međuvremenu povećali proizvodnju, što se može lako videti i na grafikonu broj 2.
U javnom diskursu često se stiče utisak da je dovoljno „otvoriti vrata“ i pustiti kompanije da uđu, pa da proizvodnja sama od sebe poraste. To je pogrešno razumevanje industrije. Naftna proizvodnja, naročito u uslovima kakvi vladaju u Venecueli, spada među kapitalno najintenzivnije i tehnički najzahtevnije delatnosti na svetu.
Obnova proizvodnje neminovno počinje u upstream segmentu i podrazumeva rehabilitaciju bušotina, stabilno elektroenergetsko napajanje, automatiku i pouzdano održavanje. Međutim, bez paralelne obnove midstream infrastrukture – cevovoda, pumpnih stanica, mernih sistema, skladišta i terminala – svaki rast proizvodnje vrlo brzo nailazi na fizička ograničenja sistema.
Downstream segment dodatno komplikuje ionako složenu sliku. Veliki deo venecuelanske nafte je ekstra-težak i zahteva ili tehnološko unapređenje kroz posebna postrojenja ili rafinerije najviše kompleksnosti. Čak i kada se govori o delimičnim vraćanjima kapaciteta i tzv. „brzim popravkama“, reč je o procesima koji traju godinama i koji se mogu sprovoditi samo u stabilnom okruženju, uz jasnu dugoročnu strategiju. Bez toga, svaka priča o brzom oporavku ostaje politička parola, a ne industrijska realnost.
Posledice sankcija i kadrovskih lomova posle Čaveza
Posebno težak udarac venecuelanskoj industriji bio je gotovo potpuni zastoj istražnih i razvojnih aktivnosti. Nafta nije statičan resurs. Bez stalnih seizmičkih snimanja, novih istražnih bušenja i savremenog upravljanja rezervoarima, proizvodnja se neminovno svodi na iscrpljivanje postojećih polja.
Veliki deo venecuelanske nafte je ekstra-težak i zahteva tehnološko unapređenje kroz posebna postrojenja ili rafinerije najviše kompleksnosti, a to su procesi koji traju godinama i zahtevaju stabilno okruženje i jasnu dugoročnu strategiju. Bez toga, svaka priča o brzom oporavku ostaje politička parola, a ne industrijska realnost
Sankcije su ograničile pristup Venecuele kapitalu, tehnologiji i međunarodnim servisnim kompanijama, što je direktno pogodilo upstream razvoj. Bez mogućnosti da se rizici osiguraju, da se oprema nabavi ili da se znanje redovno obnavlja, industrija gubi dugoročnu stabilnost. Situaciju dodatno komplikuje činjenica da ekstra-teška nafta zahteva čitav lanac operacija, razređivanje, mešanje, skladištenje i transport, koji u uslovima sankcija postaje nepouzdan i skup.
Uz spoljne pritiske, unutrašnji faktori imali su jednako razoran efekat. Nakon smrti Uga Čaveza došlo je do značajnih promena u upravljačkoj strukturi države, a samim tim i u naftnom sektoru. Brojni kadrovi državne kompanije Petroleos de Venezuela S.A. iz ranijeg perioda, ljudi sa iskustvom i upravljanju složenim tehničkim sistemima, postepeno su sklonjeni i marginalizovani, a na njihova mesta često su dolazili politički lojalni, ali stručno nedovoljno pripremljeni ljudi.
To se posebno osetilo u oblastima kao što su održavanje postrojenja, planiranje investicija i upravljanje rizicima, koje zahtevaju visoku tehničku disciplinu. U industriji u kojoj se greške ne vide odmah, ali se skupo plaćaju godinama kasnije, ovakav gubitak institucionalnog znanja imao je kumulativni i dugoročno destruktivan efekat.
Uz sankcije i spoljne pritiske, i unutrašnji faktori imali su jednako razoran efekat. Postavljanje na ključna mesta državne naftne kompanije stručno nedovoljno pripremljenih ljudi posebno je opasno u industriji u kojoj se greške ne vide odmah, ali se skupo plaćaju godinama kasnije
Važno je, međutim, naglasiti jednu stvar. Narod Venecuele ima puno i neotuđivo pravo da sam bira svoje političko rukovodstvo i unutrašnji model upravljanja državom. Nijedna strana sila, uključujući SAD, nema pravo da se meša u unutrašnje poslove suverenih država, niti da političke procese oblikuje sankcijama ili ekonomskim pritiscima. Ukazivanje na unutrašnje greške ne znači opravdavanje spoljne intervencije.
Ogromni resursi i još veća pravna nesigurnost
Američke naftne kompanije u Venecueli danas se suočavaju sa paradoksom, ogromnim resursnim potencijalom i gotovo nepremostivom pravnom nesigurnošću. Iz perspektive američkih kompanija Venecuela danas predstavlja pre svega pitanje upravljanja rizikom, a ne brzog povrata kapitala.
Chevron, kao jedini veliki američki igrač koji je zadržao operativno prisustvo kroz posebne licence, svoju strategiju zasniva na očuvanju postojećih kapaciteta i postepenoj stabilizaciji sistema. To podrazumeva ulaganja u sekundarne i tercijarne metode eksploatacije, poput ubrizgavanja vode, gasa i hemijskih aditiva, kako bi se produžio životni vek zrelih polja. Paralelno, neophodna je modernizacija rafinerija, cevovoda i izvoznih terminala, kao i uvođenje savremenih digitalnih sistema za monitoring i upravljanje rizikom, sa ciljem smanjenja operativnih troškova i povećanja bezbednosti. Reč je o projektima čiji se efekti mere u horizontu od pet do deset godina, što Chevron nužno drži u opreznom i defanzivnom investicionom okviru.
ExxonMobil s druge strane Venecuelu posmatra znatno restriktivnije. Eventualni povratak zahtevao bi velika ulaganja u skupe tehnologije, naročito u oblasti Orinoko pojasa i priobalnih ležišta, ali ključna prepreka nije tehnička, već pravna. Iskustvo višegodišnjih arbitražnih sporova i gubitka imovine tokom nacionalizacija znači da bi svaka nova investicija morala biti praćena snažnim međunarodnim garancijama i jasno definisanim ugovornim okvirom.
Američke kompanije su posle nacionalizacije vodile višegodišnje sporove protiv Venecuele od kojih su neki formalno okončani nagodbama ili presudama, što za nove investitore predstavlja dodatni rizik, jer moraju prethodno da proveravaju da li određena polja, infrastrukturni objekti ili tokovi prihoda mogu biti predmet novih potraživanja, prinudnih mera ili retroaktivnih zahteva
Stabilizacija pravnog okruženja i obnova poverenja u dugoročne ugovore zahtevala bi najmanje jednu deceniju, dok bi prihvatanje takvog rizika, iz ugla kompanije koja je već pretrpela značajne gubitke, prevazilazilo okvire čisto poslovne logike.
Poseban sloj neizvesnosti proizlazi iz nasleđa međunarodnih arbitražnih sporova koji i dalje imaju indirektan uticaj na investicionu klimu. Američke kompanije poput ExxonMobil i ConocoPhillips vodile su višegodišnje sporove protiv Venecuele pred međunarodnim arbitražnim telima, uključujući Međunarodni arbitražni tribunal specijalizovan za rešavanje sporova između država i stranih investitora, nakon nacionalizacija iz perioda Uga Čavesa. Iako su pojedini slučajevi formalno okončani nagodbama ili presudama, pitanja izvršenja, kompenzacije i pravnog kontinuiteta ostala su otvorena ili su rešavana parcijalno, često kroz političke, a ne tržišne mehanizme.
Za nove investitore to stvara dodatni sloj rizika. Svaki ulazak u sektor podrazumeva proveru da li određena polja, infrastrukturni objekti ili tokovi prihoda mogu biti predmet novih potraživanja, prinudnih mera ili retroaktivnih zahteva. U kombinaciji sa postojećim kineskim i ruskim ugovorima, koji često sadrže klauzule o prioritetu isporuka, zalogama nad proizvodnjom ili ograničenjima restrukturiranja, rizik višestrukih pravnih konflikata postaje realan, a ne teorijski.
U tom smislu, ključna prepreka za američke kompanije nije nužno odsustvo resursa, niti nedostatak tehničkog znanja, već nedovoljna pravna čitljivost sistema. Bez jasnog razgraničenja postojećih obaveza, zatvaranja starih arbitražnih pitanja i definisanja stabilnog ugovornog okvira, svaka ozbiljna investicija ostaje izložena dugotrajnim sporovima, nepredvidivim političko-pravnim odlukama i ograničenoj ekonomskoj isplativosti.
Kineski i ruski finansijski aranžmani kao novi faktor rizika
Venecuelanski naftni sektor već duži niz godina funkcioniše unutar kompleksne mreže finansijskih i ugovornih aranžmana sa Kinom i Rusijom. Od sredine 2000-ih Kina je kroz različite kreditne linije i bilateralne fondove uložila približno 70 milijardi dolara, pri čemu je dominantan deo obaveza vezan za otplatu kroz buduće isporuke nafte. U takvom modelu, deo proizvodnje je unapred alociran, što ograničava fleksibilnost upravljanja prihodima i smanjuje prostor za autonomno planiranje investicija u upstream segmentu.
Sličan obrazac prisutan je i u odnosima sa Rusijom. Kroz zajmove, avansne isplate i zajednička ulaganja, ruske državne kompanije, pre svega Rosneft, investirale su više od 15 milijardi dolara, uglavnom u projekte teške i ekstra-teške nafte u Orinoko pojasu. Ta ulaganja uključivala su i transfer tehnologija za eksploataciju složenih ležišta, čime je obezbeđen kontinuitet proizvodnje u uslovima ograničenog pristupa zapadnoj opremi i servisima.
Kineske kompanije, poput CNPC i Sinopec, prisutne su kroz zajednička ulaganja i koncesione aranžmane, sa naglaskom na dugoročne isporuke sirove nafte i zaštitu uloženog kapitala. Iz perspektive investitora, takvi ugovori često podrazumevaju kompleksne klauzule o prioritetima isporuke, zalogama nad proizvodnjom i ograničenjima u pogledu restrukturiranja postojećih obaveza.
Za potencijalni povratak američkih i drugih zapadnih kompanija ova struktura predstavlja značajan izvor pravne i ekonomske neizvesnosti. Preklapanje dugoročnih ugovora, koncesija i kreditnih obaveza otvara pitanje prava prvenstva u proizvodnji, kontroli infrastrukture i raspodeli prihoda. U takvom okruženju svaka nova investicija nosi rizik sudskih sporova, međunarodnih arbitraža i dugotrajnih pregovora o statusu postojećih aranžmana.
Drugim rečima, ključni izazov za strane kompanije nije samo politički kontekst ili režim sankcija, već nasleđena ugovorna arhitektura venecuelanskog naftnog sektora. Dok Kina i Rusija deluju unutar okvira već postojećih bilateralnih sporazuma, američke kompanije se suočavaju sa sistemom u kojem pravna sigurnost, jasnoća vlasničkih prava i ekonomska predvidivost ostaju ograničeni, što značajno komplikuje svaku ozbiljniju investicionu odluku.
Svi potencijalni investitori, zainteresovani za nafu u Venecueli, moraće da imaju u vidu da je Kina u tu zemlju već uložila skoro 70 milijardi dolara, a Rusija više od 15 milijardi i uglavnom su otplatu tog duga vezale za buduće isporuke nafte
Mit o lakom profitu opstaje zato što je politički upotrebljiv. On pojednostavljuje složenu realnost i nudi jasne krivce i jasne dobitnike. Međutim, industrija ne funkcioniše po logici političkih parola.
Venecuelanska nafta nije plen koji čeka da bude preuzet. Ona je težak, skup i rizičan industrijski projekat. Ko god uđe u tu priču mora biti spreman na ogromna ulaganja, dug period povrata i stalnu neizvesnost.
Razdvajanje ideologije od industrijske realnosti nije cinizam, već nužan uslov za ozbiljnu analizu. Kritika američke politike ne zahteva idealizaciju stanja u Venecueli, isto kao što razumevanje tehničkih i pravnih ograničenja ne znači podršku intervencijama.
Venecuela ima naftu. Ali put od te nafte do profita nije ni brz ni jednostavan. To je dug, skup i neizvestan inženjerski posao i upravo zato ga ne treba posmatrati kroz mitove, već kroz činjenice.
