Energetski sistem Srbije prerastao je iz tehničkog u pitanje fiskalne održivosti, dugoročnog rasta i energetske sigurnosti. Srbija je zaglavljena u energetskom paradoksu. Spolja izgleda kao energetski suverena zahvaljujući domaćem lignitu, ali je u stvarnosti duboko zavisna od uvoza gasa (90 odsto) i nafte (80 procenata) i time izložena geopolitičkim šokovima. Dilema bezbednost ili ekologija je lažna. Upravo prelazak na čistu energiju je jedini način da se dugoročno obezbede i energetska sigurnost i održiv ekonomski rast.
EPS godišnje proizvodi oko 30-32 teravat-sati (TWh) električne energije uz ekstremno visok karbonski intenzitet, jer se oslanja na stare lignitne blokove, stare 40-55 godina, čija je efikasnost svega 30-35 odsto. U 2025. je 73 odsto struje proizvedeno u termoelektranama, 26,9 odsto u hidroelektranama, a zanemarljivih 0,1 odsto iz obnovljivih izvora. Ipak, struja pokriva tek 20-30 odsto ukupne finalne potrošnje energije u Srbiji. Ostatak od 70-80 procenata dolazi iz nafte i gasa, od kojih se oko 80-90 odsto uvozi. Dakle, zemlja je investirala u lignit da bi kupila energetsku nezavisnost, a dobila je skupu, prljavu elektroprivredu dok ostatak ekonomije zavisi od globalnih tržišta i kriznih šokova poput onog iz 2022.
EPS je lane proizveo manje struje nego 1999, u vreme NATO bombardovanja
Trošak ovog modela meri se i u novcu i u ljudskim životima. Proizvodnja struje u Srbiji je neefikasna. Do danas nije dostignut nivo proizvodnje iz 1990, a prošle godine bila je manja od proizvodnje tokom katastrofalne godine NATO bombardovanja 1999.
Finansijski pokazatelji, naročito kroz uporednu perspektivu, dodatno ukazuju na neefikasnost. Profitna marža EPS-e je 2024. iznosila svega 5,9 odsto. Glavni razlog je politički određena izuzetno niska cene struje. Važan faktor su i visoki troškovi proizvodnje struje od lignita, česti kvarovi, remont i oko 20.000 zaposlenih.
EPS-ov rekordni profit u 2023. od 973 miliona evra nije bio rezultat poboljšane operativne efikasnosti, već jednokratnih faktora, konkretno izvanredne hidrološke situacije i visokih tržišnih cena energije tokom energetske krize. Dramatični pad profita u 2024. od 77 odsto pokazuje da EPS nema stabilne osnove za profitabilnost, što je fundamentalna razlika u odnosu na češki ČEZ i mađarski MVM, koji održavaju stabilne profite zahvaljujući tržišnim cenama i nuklearnoj osnovi sa predvidivim troškovima. Ova volatilnost je potvrđena i 2025, kada je u odnosu na prethodnu godinu, i pored rekordno niske proizvodnje, profit porastao za više od 60 odsto, na oko 360 miliona evra.
Naravno, neefikasnost se meri i kroz emitovanje negativnih eksternalija. EPS je jedan od najvećih zagađivača u Evropi. U 2024. generisao je 31,9 TWh struje sa CO₂ intenzitetom od 644 metričkih tona po TWh, što je 29 puta više od ČEZ-a, devet puta više od MVM-a i pet puta više od HEP-a.
Državne garancije EPS-u od dve i po milijarde evra
Nije ni čudo, pošto su EPS-ove realizovane investicije, potencijalno u obnovljive izvore energije, odsumporavanje, nove blokove, reverzibilne hidroelektrane, na daleko nižem nivou od planiranih. U 2025 je, na primer, od planiranih investicija, vrednih 92 milijarde dinara, realizovano samo 58 odsto, tako da su stvarna ulaganja od 53 milijarde dinara bila za čak četvrtinu niža nego prethodne godine, kada su realizovane investicije iznosile 66 milijardi dinara.
Zagađenje iz termoelektrana i drugih izvora svrstava zagađen vazduh među vodeće uzroke zbog kojih preuranjeno svake godine umre 12.700 ljudi, posebno u regionima kao što su Bor, Kolubara i Kostolac. Te oblasti beleže više stope respiratornih i malignih oboljenja, što povećava zdravstvene troškove, smanjuje produktivnost i podstiče iseljavanje mladih, dodatno slabeći lokalnu ekonomsku bazu.
EPS je jedan od najvećih zagađivača u Evropi i za istu količinu proizvedene struje emituje 29 puta više ugljen-dioksida od češkog ČEZ-a, devet puta više od mađarskog MVM-a i pet puta više od hrvatskog HEP-a
Posledično, EPS kao državni monopol funkcioniše sa mekim budžetskim ograničenjem. Gubici se prelivaju na javni dug, a socijalni mir održava se subvencionisanom strujom koja potiskuje budući BDP. Kada marginalni trošak vađenja i dopreme niskokaloričnog lignita, uz uvoz kvalitetnijeg uglja, premašuje cenu struje, svaki dodatni kilovat-čas proizvodi ekonomski gubitak.
Fiskalni rizici već su vidljivi u budžetu za 2026, kroz državne garancije EPS‑u od gotovo 2,5 milijardi evra, pre svega za samobalansirajuće solarne elektrane i vetroparkove. Takav aranžman koncentrisano ilustruje moralni hazard – menadžment nema snažan podsticaj za racionalno investiranje, jer država preuzima rizik neizvesnih novčanih tokova. Ako projekti ne ostvare očekivane prihode, garancije se direktno pretvaraju u javni dug i istiskuju javne izdatke u obrazovanje, zdravstvo i druge razvojne funkcije države.
Karbonske takse kao svojevrsna carina za zagađivače
Od 2026. dodatni pritisak dolazi kroz karbonske takse (CBAM), koje funkcionišu kao implicitna carina na izvoz proizvoda sa visokim karbonskim otiskom, u okruženju u kome se 60-70 odsto električne energije u Srbiji proizvodi iz lignita. Sektori kao što su čelik, cement, đubriva i guma suočiće se sa troškovima koji smanjuju konkurentnost i dodatno pogoršavaju platni bilans. Paralelno, struktura zavisna od uvoza gasa i nafte, uz povremeni skup uvoz struje po spot cenama, uvozi inflaciju i pogađa kako domaćinstva, tako i industriju.
Model koji se zasniva na lignitu i uvozu dugoročno je ekonomski neodrživ. Svako odlaganje tranzicije povećava budući fiskalni račun. Održavanje zastarelih termoelektrana postaje sve skuplje, karbonske takse rastu, a investicije koje zahtevaju zelenu energiju sele se u druge zemlje. Procene ukazuju da tranzicija do 2030. zahteva oko 27 milijardi evra, ali bi odustajanje generisalo još veće troškove kroz CBAM namete, zdravstvene izdatke i propuštene investicione prilike. Uz to, prelazak sa domaćeg lignita na uvoznu opremu za vetar i sunce preti novom obliku zavisnosti. Gorivo je besplatno, ali vrednost lanca nastaje u zemljama proizvođačima opreme za proizvodnju obnovljive energije.
Procenjuje se da energetska tranzicija do 2030. zahteva ulaganja oko 27 milijardi evra, ali bi odustajanje generisalo još veće troškove kroz CBAM namete, zdravstvene izdatke i propuštene investicione prilike
Tarifni sistem danas ima izraženu redistributivnu manjkavost. Subvencionisana cena struje deluje kao regresivni transfer: istu cenu plaćaju najsiromašnija domaćinstva i najbogatiji potrošači, uključujući energetski intenzivnu i često rasipničku potrošnju. Time se zadržava iluzija jeftine energije, dok se EPS‑u onemogućava da iz sopstvenih prihoda finansira neophodne investicije, pa se razlika pokriva zaduživanjem i budžetskim intervencijama. Ekonomski racionalan pristup zahteva postepeno približavanje tarifnog sistema realnim troškovima, uz istovremeno uvođenje ciljane zaštite – energetskih vaučera i proširenih jeftinih zona za energetski ugrožene kupce.
Socijalni programi i energetska efikasnost
Socijalna politika, međutim, ne može da se zaustavi na subvenciji računa. Energetsko siromaštvo u Srbiji dostiže dvocifrene stope, pri čemu domaćinstva sa niskim prihodima izdvajaju preko petine budžeta za energiju, često u objektima sa lošom izolacijom i zastarelom opremom. Efikasniji pristup je povezivanje socijalnih programa sa energetskom efikasnošću: subvencionisana sanacija fasada, zamena prozora, ugradnja efikasnih peći i uređaja sa visokim udelom javnog finansiranja za najsiromašnije. Tako se trajno smanjuje potrebna potrošnja energije, pa poskupljenje kilovat-časa manje pogađa najranjivije.
Struja pokriva tek 20-30 odsto ukupne finalne potrošnje energije, a ostatak su nafta i gas, s tim što se 80-90 odsto tih energenata uvozi. Zemlja je investirala u lignit da bi kupila energetsku nezavisnost, a dobila je skupu, prljavu elektroprivredu, dok ostatak ekonomije zavisi od globalnih tržišta i kriznih šokova
Organizaciono‑institucionalna dimenzija energetike upućuje na širi problem zarobljene države. Ključna preduzeća – EPS, EMS, distribucija, Srbijagas – godinama vode vršioci dužnosti direktora, što omogućava diskrecionu političku kontrolu i obeshrabruje donošenje nepopularnih, ali nužnih odluka. Negativna selekcija kadrova, višak partijskog administrativnog osoblja i manjak stručnih inženjera i rudara, povećava fiksne troškove i smanjuje operativnu sposobnost sistema.
Gubici na mreži od 11 do 13 odsto u odnosu na evropski standard od četiri-pet procenata znače da svake godine nestane količina električne energije približna proizvodnji jedne čitave termoelektrane, što predstavlja trajno curenje društvene vrednosti.
Istovremeno, sektor je strukturisan tako da proizvodnja, prenos i distribucija funkcionišu kao odvojena interesna dvorišta, uz slabu koordinaciju i sukob oko prioriteta (lignit naspram obnovljivih izvora energije). U takvom okviru, EMS teško može da balansira nagli rast proizvodnje energije iz vetra i sunca, jer su termoelektrane stare i nefleksibilne, hidropotencijal ograničen, a skladišni kapaciteti nedovoljno razvijeni. Propušta se i potencijal kogeneracije, iako bi lokalna kombinovana proizvodnja struje i toplote smanjila gubitke i rasteretila centralizovani sistem.
Regulatorni okvir nominalno obezbeđuje nezavisnost Agencije za energetiku, ali u praksi njen kapacitet da nezavisno analizira troškove, nameće standarde kvaliteta i sankcioniše neispunjavanje obaveza ostaje ograničen. Finansijsko, kadrovsko i normativno jačanje regulatora uslov je da se uspostavi ravnoteža između pristupačnih cena, sigurnosti snabdevanja i finansijske održivosti.
EPS-ov rekordni profit u 2023. od 973 miliona evra nije bio rezultat poboljšane operativne efikasnosti, već jednokratnih faktora, a dramatični pad profita u 2024. od 77 odsto pokazuje da EPS nema stabilne osnove za profitabilnost, što je fundamentalna razlika u odnosu na češki ČEZ i mađarski MVM
Transparentnost subvencija, uključujući i one implicitne kroz odložene investicije i tolerisanje gubitaka, neophodna je da bi se javna sredstva usmerila ka jasno definisanim ciljevima – zaštiti energetski ugroženih, povećanju efikasnosti i ubrzanoj zelenoj tranziciji.
Energetski sektor je, konačno, koncentrisani test sposobnosti Srbije da se pomeri sa privrede zasnovane na opadajućim prinosima (sirovine, niska produktivnost, jeftina radna snaga) ka modelu zasnovanom na znanju, tehnologiji i rastućim prinosima. Lignitni kompleks i šira struktura fosilne zavisnosti ilustrativni su primer ekonomije u kojoj se iscrpljuju najbolji resursi, troškovi rastu, a višak vrednosti ostaje nizak. Prelazak na čistu energiju, uz lokalizaciju tehnološkog lanca vrednosti, može da postane jezgro strategije industrijske transformacije, ali samo pod uslovom funkcionalne demokratije i stabilnih, nezavisnih institucija.
Iskustva zemalja koje su uspešno napustile zamku sirovinske periferije ukazuju da je preduslov takvog zaokreta predvidiv pravni okvir, nezavisno sudstvo, efikasna administracija i snažne regulatorne institucije. U Srbiji se to konkretizuje kroz tri prioritetna zadatka: jačanje nezavisnosti sudstva, sistemsku borbu protiv korupcije i profesionalizaciju javne uprave. Bez ovih institucionalnih reformi, energetska tranzicija rizikuje da ostane skup, spolja induciran projekat, dok će se energetski sektor i dalje koristiti kao izvor rente i sredstvo političke kontrole, umesto kao poluga dugoročnog razvoja.
