Poslednjih dana, sam sebi postavljam jedno te isto pitanje, kako je Evropa, kolevka nauke, tehnologije i inženjerskog razuma, došla u situaciju da negira sopstvenu energetsku fiziku? Ovo nije tekst o politici, već o posledicama koje nastaju kada se zakoni prirode pokušaju preglasati političkim deklaracijama.
Evropa, u pokušaju da se oslobodi ruskih energenata, sirovina i tržišta, istovremeno je oslabila sopstvenu industriju, energetsku stabilnost i dugoročno konkurentnost svojih budućih generacija.
Decenijama je ruski gas bio osnova evropske industrijske i energetske arhitekture. Stizao je pouzdano, cevima, po ceni koja je bila stabilna i višestruko niža od svake druge alternative. Dugoročni ugovori su obezbeđivali kontinuitet snabdevanja, dok su cene oscilovale oko 30 evra po megavat-satu, na nivou koji je industriji omogućavao predvidljivost i rast.
Nakon prekida saradnje sa Rusijom, Evropa je ušla u eru energetske neizvesnosti. Tečni naftni gas (LNG) koji stiže brodovima iz Katara, SAD i Nigerije često je tri do četiri puta skuplji, uz složenu logistiku, troškove regasifikacije i ograničene kapacitete terminala. Kada se tome doda i nemogućnost dugoročnog planiranja, energetska bezbednost postaje tržišna lutrija.
Strukturna greška: energija nije ideologija
Evropski politički vrh odlučio je da energiju pretvori u moralno pitanje. Ali energija, po svojoj prirodi, nije moralna kategorija ona je zakon očuvanja mase i energije u praksi. Industrija se ne pokreće saopštenjima i rezolucijama, već gasom, ugljem, uranijumom i čelikom.
Kada se odrekla ruskih resursa, Evropa se odrekla i svog tehnološkog ekosistema, nikla, kobalta, paladijuma, đubriva, hemijskih komponenti i specifičnih legura koje su stizale upravo iz Rusije. Takve materije ne mogu se „naručiti“ sa drugog tržišta preko noći, a one su deo procesnog inženjeringa i uslovljavaju čitav lanac proizvodnje.
Nakon prekida saradnje sa Rusijom, Evropa je ušla u eru energetske neizvesnosti. Tečni naftni gas koji stiže brodovima iz Katara, SAD i Nigerije često je tri do četiri puta skuplji, a kada se tome doda i nemogućnost dugoročnog planiranja, energetska bezbednost postaje tržišna lutrija
Ako se neko u savremenoj evropskoj istoriji trudio da razume energiju kao prirodnu, a ne političku pojavu to je bila Angela Merkel. Sada lično rizikujem da budem kvalifikovan na razne načine, zbog sentimenta većinskog naroda u ovoj državi, nacije kojoj pripadam zbog njene politike prema našoj domovini, pitanja Kosova i Metohije, Republike Srpske, litijuma…
Ali, kao doktor nuklearne fizike, školovana u Istočnoj Nemačkoj, Merkelova je razumela ono što su mnogi političari ignorisali. Energija ima svoje zakone koji se ne mogu zameniti deklaracijama. U politici ima mesta kompromisima, u realnom životu nešto manje, a u fizici nema uopšte. Uprkos nasleđu svojih prethodnika, Gerharda Šredera i Joške Fišera, koji su početkom dvehiljaditih najavili gašenje nuklearki i prelazak na obnovljive izvore, Merkel je te odluke prolongirala.
Umesto toga, gradila je Severni tok 1 i 2, investirala u termoelektrane na antracit iz Rusije, balansirala između nuklearne i gasne energije i pokušavala da očuva ono što se u energetici zove balansna odgovornost sistema da bi se osigurala stabilna, neprekidna energija.
To nije bila ljubav prema Rusiji, već razumevanje fizike, jer vetar i sunce „ne rade“ uvek kad treba, a industrija ne sme da čeka vremensku prognozu. Svaki elektroenergetski sistem na planeti je dizajniran da radi na konstantnom naponu, 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji, 365 dana u godini.
Globalni paradoks, kad je Evropa zalupila vrata, ostatak sveta ih je širom otvorio
U trenutku kada je Evropa prekidala energetske tokove, ostatak sveta ih je otvarao. SAD i dalje uvoze ruski uranijum za svoje nuklearne elektrane. Indija i Kina povećale su kupovinu ruske nafte i gasa po nižim cenama. Japan nije odustao od ruskog LNG-a, niti Južna Koreja od učešća u zajedničkim industrijskim projektima.
Drugim rečima, dok je Evropa zatvarala vrata ostatak sveta ih je širom otvorio. Rezultat je jasan. Ruska energija nije nestala sa tržišta, samo je promenila geografsku adresu. Evropa je time izgubila konkurentsku prednost, a Azija je dobila energetski i industrijski zamah koji će se osećati decenijama.
Solarni i vetroparkovi ne rade kada nema sunca i vetra i da bi sistem ostao stabilan, potrebni su akumulatori, gasne turbine ili nuklearke. Evropa danas nema kapacitete za skladištenje, nema dovoljno baterijskih resursa, a istovremeno zatvara nuklearke i termoelektrane. To je kao da skinete točkove s voza, a zatim proglasite da voz mora da ubrza jer je to „ekološki cilj“
Zelena tranzicija je ideja koja zvuči plemenito. Ali svaka ideja mora da se oslanja na realnost materije i energije. Solarni i vetroparkovi su intermitentni izvori – rade kada ima sunca i vetra, ali ne rade kada ih nema. Da bi sistem ostao stabilan, potrebni su akumulatori, gasne turbine ili nuklearke, koje će preuzeti balans kada obnovljivi izvori stanu. Danas Evropa nema dovoljno ni jednog ni drugog. Nema kapacitete za skladištenje, nema dovoljno baterijskih resursa, a istovremeno zatvara nuklearke i termoelektrane. To je kao da skinete točkove s voza, a zatim proglasite da voz mora da ubrza jer je to „ekološki cilj“.
Inženjerski posmatrano, takva tranzicija je neizvodiva u zadatim rokovima. Potrebne su decenije i hiljade milijardi evra ulaganja da bi se napravila infrastruktura koja može da funkcioniše sa 70 odsto obnovljivih izvora. Zato sve više stručnjaka širom sveta upozorava: zelena agenda, u sadašnjem obliku, nije plan, već ideologija.
Ekonomija bez energije, društvo bez temelja
Posledice energetske politike već su vidljive. Zatvaraju se čeličane, aluminijumski pogoni, fabrike đubriva i hemijske industrije. Cene struje i gasa rastu, a sa njima i troškovi života. Države pokušavaju da ublaže udar subvencijama, ali to samo prenosi teret na poreske obveznike. Energetska kriza tako postaje socijalna i politička kriza. Kada energija poskupi, sve poskupi, od hrane do transporta. Industrija gubi globalno tržište, a građani poverenje u sistem.
Posledice energetske politike već su vidljive. Zatvaraju se čeličane, aluminijumski pogoni, fabrike đubriva i hemijske industrije. Cene struje i gasa rastu, a sa njima i troškovi života. Države pokušavaju da ublaže udar subvencijama, ali to samo prenosi teret na poreske obveznike
Evropa, nekada energetski suverena, danas zavisi od globalnih tankera i američkih LNG terminala. Nije slučajno da su najveći dobitnici evropskog odricanja upravo američke kompanije. Cene LNG-a rastu, profiti energetskih i vojno-industrijskih konglomerata skaču, a Evropa plaća ceh. Evropska unija se, svesno ili ne, prebacila iz međuzavisnog odnosa sa Rusijom u jednosmernu zavisnost od SAD. Time je izgubila stratešku ravnotežu i mogućnost samostalnog planiranja sopstvene energetske budućnosti.
Energetika nije moralna rasprava, već egzaktna nauka. Kada se zakoni prirode ignorišu, cena se uvek plaća, samo ne odmah. Evropa je želela da postane „zelena“ i „nezavisna“, ali se u praksi pretvorila u kontinent skuplje energije i slabije industrije. Da sam zlonameran napisao bih da su ovu ideologiju gurale države koje su se obogatile na industriji uglja i čelika sa kraja 19. i početkom 20. veka…
U tom paradoksu krije se i najvažnija lekcija. Ne možete voditi politiku protiv fizike. Energija ne poznaje ideologije. Poznaje samo bilans, kontinuitet i zakon očuvanja. Ako se Evropa ne vrati racionalnosti koju je nekada simbolisala, onoj Merkelinoj fizici politike, rizikuje da se ogreši o sopstvenu budućnost, o pokoljenja koja dolaze i o temelje na kojima je nastala – nauku, razum i stvaralaštvo.
