To što je verbalno umanjivao broj mrtvih zdravstvenih radnika tokom kovida, a u praksi doprineo da ih bude daleko više nego u bilo kojoj civilizovanoj zemlji na svetu, svakako nije bila moralna prepreka da se ponovo nađe na mestu ministra zdravlja u naprednjačkoj vladi, ali se ime Zlatibora Lončara jednostavno nije pominjalo. Iako se licitiralo sa drugim kandidatima, Lončar je ipak u pravom trenutku stao u niski start i u martu istrčao do skupštinskog mikrofona, da bi naciji sasuo sve ono što naprednjaci vole da čuju, a što nijedan lekar više nije spreman da izgovori. Obrušavajući se na informaciju Crte da imaju podatke o ženi koja je onkološki pacijent i koja je morala da potpiše pristupnicu stranci i obeća siguran glas da bi se nekoliko mesta pomerila na listi čekanja, ispalio je onu čuvenu floskulu koja se valjda predaje na naprednjačkoj akademiji i koja ama baš ništa ne znači – to samo govori o vama, a ne o nečemu drugom. A onda je dodao: „Vi morate da znate jednu stvar, a to je, gospodo, dok ste vi vodili zdravstvo pacijenti nisu mogli ni da se leče. Nije bilo aparata za zračenje, nije bilo lekova sa kojim su mogli da se leče i nije bilo ljudskih uslova gde bi mogli da leže. To je istina i to svi znaju.“
Dakle, bolnice su podignute, sistem lečenja osmišljen i lekovi napravljeni tek kada je na mesto ministra zdravlja prvi put došao Zlatibor Lončar, u aprilu 2014! Ovaj podatak je prosto oduvao mandatara Miloša Vučevića koji nikako nije mogao da se odluči između Sanje Radojević Škodrić, Marije Zdravković i Milike Ašanina, pa je moguće pretendente ostavio tu gde jesu da čekaju sledeće izvlačenje, a u ministarsku fotelju je sa ponosom stavio osnivača srpske medicine.
Međutim, koliko god da ova Lončareva samopreporuka zvuči afirmativno, tvrdnja da je u pitanju „istina koju svi znaju“ postaje sumnjiva ukoliko se uporedi sa nekim njegovim prethodnim izjavama. Recimo, kada je Velimir Ilić 2017. u Skupštini pokazao fotografiju na kojoj je Zlatibor Lončar u prijateljskom zagrljaju sa Dušanom Spasojevićem, vođom Zemunskog klana i jednim od osumnjičenih za ubistvo Zorana Đinđića, Lončar je objasnio da mu je operisao oca, da ga je Spasojević sačekao i odveo na piće da bi izrazio zahvalnost i da je tako nastala fotografija.
Štedljiv i na pacijentima i na lekarima, a široke ruke kada su u pitanju projekti poput Ekspa, bio je pravi izbor za ovu vladu od koje se očekuje i da lično izliva asfalt za sporedni program izložbe
Dakle, Lončar je operisao 2003. godine Spasojevićevog oca, u vreme kada nije bilo ni bolnica, ni operacionih sala, ni lekova, ni kreveta gde bi se ležalo, a uradio je to toliko vešto da je pravo iz sale prešao u Šilerovu na zahvalnicu. Sem ako ga nije operisao na livadi i lečio biljem, biće da nas je ministar malo slagao o stanju u zdravstvu u vreme njegovih prethodnika. Na tom primeru nam je pokazao još nešto – koliko su lekari bili čovečniji u vreme DOS-a jer je tada, ako je verovati Lončaru, bilo uobičajeno da hirurzi odmah nakon operacija idu po kućama porodica pacijenata, a danas su nedostupni čak i za informaciju da li je nečiji otac preživeo operaciju ili nije.
Tu priču teško da bi iko sem Vučevića progutao, a opet gutali su je i njegovi prethodnici, a i njegov ideološki šef koji je svojevremeno obećao, sa mesta predsednika a ne premijera, da će Lončara smeniti istog trenutka ako se pokaže da je učestvovao u bilo kakvim kriminalnim radnjama. Samo od sebe se nije pokazalo: mediji su iznosili podatke o vezama, tužilaštvo ih nije proveravalo, a SNS je ponovo pokazao da im odgovara saradnja baš sa takvim likovima. Posle kratkog izleta sa Danicom Grujičić, koja je htela krajnje nerazumnu stvar – novac za zdravstvo, vratili su se svom proverenom kadru.
Možda je i tačna priča koja ovih dana kruži da nisu ni mogli da nađu nekog drugog jer su lekari nakon debakla koji je doživeo dr Zoran Radojičić (pristao je da bude gradonačelnik Beograda u zamenu za izgradnju Tiršove 2, ali od 2018. kada je izabran do danas nije postavljen ni temelj) i Danice Grujičić koja je tražila novu zgradu za onkologiju a dobila samo obećanje ili otvoreno izrugivanje da će je podići pored Tiršove 2, odbili da budu dekor u Vučevićevoj vladi. Ali ne sme se potceniti ni broj onih koji su spremni u svakom trenutku da se prodaju, tako da će pre biti da je Zlatibor Lončar bio suštinski izbor za ono što su naprednjaci naumili da urade u narednom periodu.
Recimo, da zanemare potrebu za Tiršovom 2 ili Kliničkim centrom u Kragujevcu za koje su već davno uzeli novac od EU, a da sva sredstva usmere u Ekspo i ostale predsednikove igračke.
Zlatibor Lončar tokom svoja dva prethodna mandata nijednom nije zatražio veći budžet za zdravstvo, već je svaki hvalio jer je „u skladu sa našim mogućnostima“ i biće „dovoljno za sve“
A boljeg saveznika za taj naum od Lončara teško da su mogli da nađu. Samo je on od svih lekara u ovoj zemlji bio spreman da svojevremeno napadne Đorđa Vukadinovića u parlamentu jer se založio da novac namenjen Nacionalnom stadionu bude usmeren u zdravstvo. Prvo mu je objasnio „elemente budžeta“, kopirajući Brnabićkinu elokventnost: „Vi dobro znate, samo ne znam zašto to nećete… ne postoji nijedna zemlja na svetu koja sav novac koji ima troši na lekove i na lečenje. Znači, takav primer ne postoji na svetu“, a onda je dao mašti na volju i stigao do uloge Nacionalnog stadiona u zdravstvenoj prevenciji: „Da li ste čuli da je nama mnogo bolje da decu ne ostavimo na ulici, nego neka idu na te stadione, neka idu u sportske objekte, neka se bave sportom? Da li ste čuli da se nikada veće nagrade nisu davale za medalje i za ostalo da bi motivisali decu? Da li je prevencija najbolja stvar? Da li će manje dece da oboli ako se bavi sportom, ako živi taj sportski život, nego ona deca koja jedu brzu hranu i koja se ugoje i koja žive neki drugi način života, a ne daj Bože, završe da se drogiraju, da im prodaju drogu i slično? Retko imate decu koja se bave sportom i koja pređu taj put, da odu u drugu stranu. Budite samo malo realni.“
Pa budimo realni i prebrojmo koliko će dece imati pristup Nacionalnom stadionu, koliko će ih na njemu svakodnevno trenirati i zahvaljujući tome postići da nam ni Tiršova 2 ni nova onkologija više ne budu potrebne. Biće da ne ide ta računica, kao što ne ide uz ministra zdravlja ni profil Zlatibora Lončara, koji tokom svoja dva prethodna mandata nijednom nije zatražio veći budžet za zdravstvo, već je svaki hvalio jer je „u skladu sa našim mogućnostima“ i biće „dovoljno za sve“. Pa kome treba Danica Grujičić koja je dolazeći u ministarsku fotelju rekla da „SNS podržava zbog ogromnih ulaganja u zdravstvo“, da bi se nepune dve godine kasnije predomislila i izjavila da „šest meseci čeka odobrenje od Ministarstva finansija da raspiše tender za resurse u zdravstvu“, ali da joj se Siniša Mali ne javlja.
Njemu jednostavno ne trebaju resursi da bi izjavio kako ulaganja nikada nisu bila veća, plate bolje a lekari brojniji
Njemu jednostavno ne trebaju resursi da bi izjavio kako ulaganja nikada nisu bila veća, plate bolje a lekari brojniji. Nakon dve godine provedene na mestu ministra pohvalio se da je doveo 960 lekara, ne obazirući se na zvaničnu statistiku Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ iz koje se videlo da je već tada bilo 420 specijalista i 646 lekara opšte prakse manje nego na kraju 2013, a da je jedini broj lekara koji se uvećao bio onih na specijalizaciji, za 21. Trend osipanja lekara je uspešno nastavio, tako da je Ministarstvo prepustio Danici Grujičić sa manjkom od 2.000 specijalista koji je tokom svoja dva mandata napravio.
Štedljiv i na pacijentima i na lekarima, a široke ruke kada su u pitanju projekti poput Ekspa, bio je pravi izbor za ovu vladu od koje se očekuje i da lično izliva asfalt za sporedni program izložbe. Uz to je kao bonus priložio i svoje nacionalističke izjave, pre svega usmerene ka susedima. „Mi u Crnoj Gori nemamo nijednog direktora ili bilo šta da se izjašnjava kao Srbin, a ovde na mnogo vodećih mesta imamo te Crnogorce koji još nisu ni srpski naučili, ne znaju srpski da pričaju“, rekao je, a na pitanje da li ih ima u zdravstvu odgovorio – „gledam da ih nema“.
Sve u svemu nema iznenađenja – odlično se uklopio uz Vulina, Đurđević-Stamenkovski ili Selakovića sa sve narodnom nošnjom i brojanicom.
