U godini Gospodnjoj 2025, dakle mnogo vekova nakon inkvizitorskih progona od strane srednjevekovne Rimokatoličke crkve, u Srbiji se pod okriljem SPC odigravaju slični procesi, po oceni javnosti. Na udaru tog talasa represija trenutno su teolozi Vukašin Milićević i Blagoje Pantelić.
Prvom, sa formalnim statusom sveštenika, pre osam godina oduzeto je pravo da činodejstvuje, a zatim je izbačen i sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, gde je bio profesor. Pa se na golu silu Crkve, navodno reprezenta ljubavi, gotovo navikao.
Druga žrtva crkvenog režima, urednik je prvog srpskog bogoslovskog internet magazina Teologija.net, “koji održava u veri mnoge vernike zbunjene aminovanjem nepočinstava vlasti”, kako sajt opisuje sveštenik Nenad Ilić. Pantelić je i urednik u izdavačkoj kući Biblos.
U dopisu koji je Pantelić dobio prošle nedelje, navodi se da zabrana pričešća, za njega “jedinog smisla egzistencije”, važi do okončanja crkvenosudskog postupka. A to može da potraje i godinama
Obojicu je snašla kafkijanska sudbina, da im pre suđenja patrijarh Porfirije izrekne kaznu. I to drakonsku – zabranu pričešća, jednaku ekskomunikaciji iz Crkve. Za šta su optuženi, obojica ne znaju, ali se moraju povinovati odluci jer veruju u nebesku bazu crkvenih pravila.
Slučaj Pantelića čudniji je od slučaja njegovog sapatnika, jer on je “običan” vernik, ili mirjanin, a ne monah ili svešteno lice. Sa većom moći, pa i odgovornošću od laika.
U dopisu koji je Pantelić dobio prošle nedelje, navodi se da zabrana pričešća, za njega “jedinog smisla egzistencije”, važi do okončanja crkvenosudskog postupka. A to može da potraje i godinama, kako Pantelić ističe u svom onlajn magazinu.
I Kafka bi se postideo
U istom tekstu, oštećeni nabraja niz proceduralnih grešaka, nastalih valjda iz težnje patrijarha da bude i kadija i sudija, neodoljivo nalik predsedniku države.
Tako je teolog naprasno potpao pod jurisdikciju Crkvenog suda Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, premda mu je Eparhija vranjska matična crkvena zajednica. Promenu “adrese” Pantelić povezuje sa željom “prvog među jednakima” da mu lično sudi, kao episkop navedene crkvene oblasti, pored drugih titula.
Za tom “omaškom” sledi i odstupanje od kanonskog prava, zasnovanog po ovom pitanju na biblijskom citatu jevanđeliste Mateja, koji nalaže da se “osumnjičeni” prvo mora pozvati na razgovor “oči u oči” sa “tužiocem”. Iz istog seta pravila proističe još jedna nepravilnost, lišavanje Pantelića prilike da se pripremi za suđenje, s obzirom na tajnost optužbi. Tako je fer i nepristrasni crkvenosudski postupak, zajamčen kanonima, unapred osujećen.
Čak i kad se dela načinjena protiv Crkve dokažu, ili kad se “grešnik” ne pojavi na saslušanju, izricanju presude po kanonskoj tradiciji treba da prethode dodatne prilike da se odbrani.
I kadija i sudija, nije se potrudio da u svojoj odluci navede tačan član Ustava SPC, na osnovu kojeg se Pantelić tereti, niti se obazirao da, po crkvenom pravilniku, ne sme i da donosi konačnu presudu, i da predmet preda nadležnom crkvenom sudu. Za svaki slučaj, Porfirije je bespravno primenio obe poluge.
Patrijarh je, kaže dalje Pantelić u svom pismu, prekršio član 218 Ustava SPC koji ne dozvoljava da se iko kazni pre saslušanja.
Čak i kad se dela načinjena protiv Crkve dokažu, ili kad se “grešnik” ne pojavi na saslušanju, izricanju presude po kanonskoj tradiciji treba da prethode dodatne prilike da se odbrani. Takođe, kanoni opominju episkope da bez javnih i jasnih dokaza “ne odlučuju verne”. Odnosno, da ih ne ekskomuniciraju.
Odbrana i poslednji dani
Zamolivši vrhovnog poglavara SPC da ispravi pobrojane nepravilnosti, Pantelić je ustvrdio da u suprotnom “ne može biti reči o pravom crkvenom sudu, već o proizvoljnoj i nekanonskoj sankciji, lišenoj duhovne, ljudske, hrišćanske i pravne utemeljenosti”.
“Kafkijansku” odluku patrijarha on ipak prihvata krotko, kako pravom verniku i doliči, potvrđujući da će se pojaviti na Crkvenom sudu u zakazano vreme, kako bi se odbranio od još nepoznatih optužbi.
Za sad može samo da nasluti da presuda bez suđenja proističe iz njegovog kritičkog stava prema postupcima Crkvenog i državnog vrha, poteklog opet iz ljubavi i želje da i SPC i država sačuvaju dostojanstvo.
Jer, ovaj teolog jedan je od retkih javno istaknutih vernika koji se usuđuje da dirne u neprikosnovenost vladalačkih poluga. Njegove zamerke mahom se tiču “ćutanja o nasilju, legitimizacije autokratije, kao i činjenice da se institucija SPC sve češće koristi za dnevnopolitičku propaganda”, kako Nenad Ilić zapaža u nedeljniku Vreme.
„U optužnici bi trebalo da piše da se Pantelić i Milićević optužuju za tešku povredu sujeta visokih crkvenih funkcionera“, Svetislav Basara
Uostalom, ovaj vrstan teolog, iza kojeg stoji stotinu bibliografskih jedinica, govorio je i za Radar o “dubokoj zabrinutosti patrijarha, uzdrmanog statusom režima koji podržava, i od koga je podržan”. Pričao je i da svetlost i tama ne mogu da stoje zajedno, niti nepokajani dželat i nevina žrtva mogu biti braća, citirajući apostola Pavla.
Opomenuo je i na apatiju episkopa, koji od kad je na tronu Porfirije, odsede nekoliko dana na Saboru, jedva čekajući da se vrate kućama. Stoga nije čudno da je gotovo ceo klir ćutao na progon ovog glasnogovornika istine.
Za to vreme, književnik Svetislav Basara izvukao je samu srž rečima da bi u optužnici trebalo da piše: „Pantelić i Milićević se optužuju za tešku povredu sujeta visokih crkvenih funkcionera“. Sujeta, bliska gordosti, s pravom se smatra najtežim grehom hrišćana, što ih vodi u totalnu propast.
Strah i zabrinutost
Akademik Radomir N. Saičić, hemičar, univerzitetski profesor i vernik, za Radar ističe da “i na svetovnom i na crkvenom sudu vlada zakon kauzalnosti, te da kazna ili oslobađajuća presuda, mora da bude posledica legitimnog sudskog procesa”.
“Međutim, kako i u državi i u Crkvi vlada inverzija vrednosti, sve češće svedočimo izvrtanju etičkih normi u obe sfere života. Tako i SPC, koja treba da se bavi carstvom nebeskim, sve češće zalazi u svet profanog koristeći svetovne poluge”, smatra akademik.
“Stoga se javlja strah i podozrenje među vernicima, koje zovemo Božjim stadom. Ali, to stado je slovesno, a ne beslovesno, pa ga ponašanje određenih crkvenodostojnika čini razočaranim i ozbiljno zabrinutim”, Saičić ističe.
Pastva je zabrinuta i činjenicom da među episkopima ima i pedofila, i silovatelja, i onih što se i od najtežih optužbi brane zastarevanjem. Vernike brine i to što sveštenici i episkopi neretko streme ovozemaljskom bogaćenju, nalik korumpiranim političarima, ne mareći za spas duše. Tišti ih i huškanje na oružje, i podgrevanje nacionalizma, uvek zgodnih za lov u mutnom.
Duboko ih dira to što se Crkva zapravo odrodila od naroda, u korist bliskosti sa vlastima. Strategijska podela crkvenih odlikovanja raznim sumnjivim likovima, to “slovesno stado” iritira.
„Božije stado je slovesno, a ne beslovesno, pa ga ponašanje određenih crkvenodostojnika čini razočaranim i ozbiljno zabrinutim”, akademik Radomir N. Saičić
Pa, ako prema SPC-u raste nezadovoljstvo građana, sigurno im nije kriv Pantelić, ni Milićević, koji za N1 kaže da je isključenje iz Crkve “najveće odlikovanje koje jedan vernik može da dobije od ovakve SPC”.
Kako je inkvizicijsko “loženje lomače ispred Hrama svetog Save danas ipak nemoguće, iako bi bilo zgodan performans za inauguraciju novog platoa”, kako Milićević primećuje (i najvećeg na svetu parohijskog doma, kako Radar dodaje), dvojici teologa je zapravo ukazana milost Božijih izaslanika.
Ipak, samo oni znaju kako im je dok stoje sa strane na liturgiji, ne smejući da se približe putiru. Izvoru večnog života, po hrišćanskoj dogmi.
Svetovni pogled
Nakon svega ostaje pitanje da li su Milićevići i Panteliću ugrožena pored verskih i ljudska . “Odgovor nije tako jednostavan i traži od čitaoca malo više mentalnog napora nego što se u ovom vremenu nameće kao standard”, kaže Saša Janković, prvi Zaštitnik građana Republike Srbije.
“U Srbiji su, bar prema Ustavu, crkve i verske zajednice odvojene od države. To između ostalog znači i da postupci i odluke crkvenih organa, pa i crkvenih ‘sudova’ nisu odluke nekog organa vlasti, već svojevrsne nevladine organizacije, tj. udruženja građana. Odluke crkvenih ‘sudova’ u načelu, dakle, nisu obavezujuće za sve već samo za one koji se dobrovoljno potčine njihovom autoritetu”, Janković objašnjava.
“Zbog toga poneko s površnim znanjem, a može biti da u crkvenim organizacijama ima i takvih – može da smatra da, pošto crkva nije država, njeni organi ne moraju da se pridržavaju standarda ljudskih prava. Greška!”, on upozorava.
“Svakome u Srbiji država Ustavom garantuje slobodu veroispovesti. I sećam se dobro, SPC je bila veoma zainteresovana da se ta sloboda upiše u najviši državni pravni akt. Dakle, sloboda veroispovesti je ljudsko pravo i garantuje je država. Ona u sebi uključuje pravo da se vera ispoveda ne samo u osami, već (i pre svega) u zajednici sa drugima koji dele iste verska uverenja. Upravo ta i takva registrovana zajednica se zove – crkva”, Janković nastavlja.
„Poneko s površnim znanjem, a može biti da u crkvenim organizacijama ima i takvih – može da smatra da, pošto crkva nije država, njeni organi ne moraju da se pridržavaju standarda ljudskih prava. Greška!”, Saša Janković
Ako crkva odluči da nekom zabrani da se pričešćuje (kao što je, za sada, to u slučaju Pantelića i Milićevića), dakle da učestvuje u kolektivnom verskom obredu, to znači da ograničava njegovo pravo na slobodu veroispovesti ‘na njegova četiri zida’. A to ograničenje, baš kao i ograničenja svih drugih ljudskih prava, prema Ustavu Srbije i prema Zakonu o ratifikaciji Evropske konvencije o ljudskim pravima, mora da bude u skladu sa pravilima o uslovima i načinima pod kojim se neka ljudska prava mogu ograničiti”, navodi sagovornik Radara.
Autogol za autogolom
“Iz dosadašnjeg, javnosti poznatog, toka konkretnog slučaja, da se osnovano posumnjati da u slučaju Pantelića i Milićevića, ta pravila nisu poštovana. Radi se o nizu prava iz domena pravičnosti postupka – univerzalnih pravila, ali čak i onakvog kakvim ga je propisala sama crkva (od prvih, Pantelić tvrdi da mu nije omogućeno da na vreme bude upoznat sa optužbama da bi pripremio odbranu, a od crkvenih – Pantelić navodi, npr. da je prekršeno kanonsko pravilo da se sa “optuženim” pre pokretanja formalnog postupka prvo razgovara). Kao rezultat kršenja tih ‘proceduralnih’ ljudskih prava, lako se može ispostaviti da je Srpska pravoslavna crkva Panteliću, u javnosti poštovanom teologu koji je mnoge približio religijskom pogledu na svet – kršenjem pravila o fer postupku u stvari prekršila ljudsko pravo na slobodu veroispovesti. A poštovanje tog prava – (kao i onog na fer postupak) – garantuje država, što znači da je i obavezna da ga štiti odlukama svojih organa”, Janković je decidiran.
“Ipak, suštinska pravna bitka pred nadležnim državnim organima vodiće se verovatno ne oko toga da li je u crkveno-sudskom postupku Panteliću i Milićeviću povređeno neko proceduralno ljudsko pravo – imajući u vidu da je u pitanju ozbiljan čovek, za verovati mu je da nije pisao neistine u svom odgovoru na poziv iz Crkve, te je to verovatno tako”, ističe bivši zaštitnik građana.
“Sudeći po dosadašnjem stavu crkvenih glasnogovornika, ključno će biti pitanje da li Srpska pravoslavna crkva – a shodno tome i sve druge crkve i verske zajednice, i ova i ovakva srpska država, uopšte smatraju da crkve i verske zajednice moraju da poštuju osnovna pravila Ustava i svetovnih zakona. U krajnjem će o tome verovatno morati da se izjasne Ustavni sud Srbije, a možda i Evropski sud za ljudska prava”, on naglašava.
“Pravno, u ozbiljnim krugovima ishod se nikada ne može sa sigurnošću tvrditi, iako se ishod da naslutiti – trebalo bi da bude u korist Pantelićevog (i prava svih drugih) na elementarnu pravdu u najbitnijim pitanjima, i potvrda obaveze države da tu pravdu, kao najviša vlast na jednoj teritoriji, osigura svima. Suštinski – čini se da Srpska pravoslavna crkva sebi, a time i srpskom društvu (iako nisam praktikujući vernik, smatram da je SPC bitan stub naše društvene zajednice) daje autogol za autogolom”, poentira Janković.
