Uz poetsku konstataciju da je, gledano u vremenu, saobraćaj u Srbiji sve bezbedniji, ali da je gledano u prostoru Srbija još uvek među najmanje bezbednim državama Evrope, aktuelna Strategija bezbednosti saobraćaja zacrtala je smeo cilj. Da do 2030. godine više ne bude poginule dece u saobraćajnim nesrećama, a da se broj povređene u nezgodama prepolovi, i da se Srbija tako (samo da prvo završimo Ekspo) svrsta u „red država koje ne prihvataju da ljudi stradaju na njenim putevima“.
I lokalne samouprave su zaista krenule da daju svoj doprinos – dok je 2023. godine tek nekoliko gradova usvojilo koncept obuke učenika prvog i drugog razreda osnovnih škola na montažno-demontažnom saobraćajnom poligonu, koja se sprovodi istovremeno sa obukom na virtuelnom poligonu učenika trećeg i četvrtog razreda, od početka tekuće školske godine došlo je do prave eksplozije sličnih javnih nabavki. Sprovedeno je čak 34, od kojih je 33 dobila beogradska firma AIO Pro d.o.o. Dominacija samo jednog preduzeća nije neobična pojava, nažalost nije ni činjenica da su na svakoj od njih bili jedini ponuđač, ali je i za hronično niska očekivanja previše što je reč o – štampariji.
I to zaista, ne radi se o pukom nabrajanju delatnosti kao u osnivačkom aktu Pink International Željka Mitrovića gde se na spisku od četiri strane našlo sve od keteringa do neobično iskrene stavke „trgovina otpadom“. AIO Pro je registrovana samo za delatnost štampanja, na svom glavnom sajtu reklamiraju usluge štampe i izrade reklamnog materijala, preko drugog sajta prodaju isključivo postere, a ujedno su dobijali tendere upravo za usluge štampe. I sve što su zaradili od svoje primarne delatnosti ne može da se poredi sa profitom od tezgarenja u oblasti podučavanja dece, pošto su od pomenutih nabavki za pola godine prihodovali 215 miliona dinara, dok je u celoj 2023. prihod iz svih izvora ukupno iznosio 183 miliona.
„Za sve ove javne nabavke je nepoznat pravni osnov, odnosno da li lokalne samouprave imaju obavezu da sprovode ovakvu edukaciju školske dece ili ne. Ukoliko postoji obaveza, nelogično je što se nabavke ovih usluga sprovode samo u nekim opštinama. A ukoliko nije reč o obavezi, postavlja se pitanje zbog čega se veliki broj lokalnih samouprava opredelio da za te namene utroši budžetska sredstva. Nesumnjivo da je korisno da se deca edukuju o ponašanju u saobraćaju i opasnostima na koje mogu naići, međutim same škole već imaju zakonsku obavezu da o tome edukuju decu na osnovu Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima“, kaže Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije Transparentnost Srbija.
Potencijalno dupliranje posla
Takođe, prema zakonu je i MUP obavezan da u realizaciji programa saobraćajnog obrazovanja pomaže školama na njihov zahtev, a iz Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije su nam potvrdili da su obuke koje drži policija redovna pojava i održavaju se svake godine. U čemu je onda srž doprinosa firme AIO Pro bezbednosti dece? Logično, u tome što poseduju štamparske mašine.
U većini raspisanih nabavka je u kriterijumima koje je neophodno da ponuđači ispune, poput toga da nisu bili krivično osuđivani u poslednjih pet godina ili da su ispunili sve poreske obaveze, navedeno i da moraju da poseduju veoma specifičnu opremu: „mašinu za direktnu digitalnu UV štampu sa opcijom kružne rotacione štampe“, „fiber ili mopa laserski sistem za graviranje i markiranje u boji sa dodatkom kružne gravure rotacije“, kao i „laserski dekorator za direktno digitalno apliciranje hologramsko reflektujućih elemenata“. A izgleda da upravo u činjenici da se ne radi o standardnoj opremi osnovnih škola i saobraćajne policije, leži odgovor na pitanje zašto toliko kaskamo za Evropom na polju bezbednosti na putevima.
Izvođenje predstave i obuke na fizičkom i virtuelnom poligonu pomešani su sa nabavkom poklona koji će biti dodeljeni deci, a specifikacije toliko detaljne da očigledno pružaju veliku prednost firmi koja već poseduje poligon traženih karakteristika, kao i kostime i scenografiju za predstavu
No tu nije kraj štelovanju uslova za željenog ponuđača. Tako se pored smislenog zahteva o angažovanju diplomiranih inženjera saobraćaja, od zainteresovanih preduzeća traži i da poseduju sertifikat ISO 39001, koji se primenjuje pre svega na organizacije koje se bave prevozom putnika i tereta – kao da diplome saobraćajnog fakulteta po sebi ne garantuju dovoljan nivo stručnosti za ukazivanje na rizike na putu deci početnih razreda osnovne škole. Pre dve godine u Novom Sadu su dve zainteresovane firme pokušale da ukažu da se radi o neopravdanom ograničavanju konkurencije, kao i da bi bilo bolje odvojiti na partije virtuelnu obuku od one na montažnom poligonu, ali su udarile u zid. U međuvremenu se od pratećeg poklona za polaznike u vidu reflektujuće trake stiglo do čitavog spiska sa promotivnim lenjirima, pernicama, majicama i rančevima, što bi na trenutak moglo da posluži kao opravdanje za tražene mašine, dok se ne zapitamo: a zašto onda nisu zahtevane i šivaće mašine na kojima bi se sašile majice i rančevi?
A za slučaj da ni to nije bilo dovoljno da sve ostale firme dignu ruke, kao što jesu (sa izuzetkom Niša u kome AIO Pro nije konkurisao, a posao dobilo preduzeće koje se proslavilo osvetljavanjem jednog pešačkog prelaza za 65.000 evra), u nekim mestima je uvedena i četvrta stavka – tematska pozorišna predstava. Ali ne bilo kakva! U neverovatno detaljnom odeljku tehničke dokumentacije, propisano je da se mora zvati „Tri praseta u saobraćaju“, nabrojano desetak obaveznih elemenata scenografije, kao i da uz naratora na sceni moraju biti i Crvenkapa, baka, tri praseta, vuk i ulični prodavac sladoleda, svi u kostimima „namenjenim isključivo za tu predstavu“. Ni slučajno neki nenamenski kostim Crvenkape, ili – ne daj bože – kostim tri praseta iz predstave u kojoj nisu u saobraćaju.
„Način na koji su ove nabavke formulisane odudara od većine drugih javnih nabavki i pre svega se može postaviti pitanje da li je bilo opravdano – i da li je uopšte u skladu sa zakonom – to što njihov predmet obuhvata veoma različite elemente. Pa su izvođenje predstave i obuke na fizičkom i virtuelnom poligonu pomešani sa nabavkom poklona koji će biti dodeljeni deci, a specifikacije toliko detaljne da očigledno pružaju veliku prednost firmi koja već poseduje poligon traženih karakteristika, kao i kostime i scenografiju za predstavu. A naročito upada u oči što se traži posedovanje štamparskih mašina. Takav uslov može biti smislen samo u pogledu označavanja promotivnog materijala, a svakako ne i za obuku ili izvođenje predstave. Iz toga još jasnije možemo da vidimo zbog čega ovo nije trebalo da bude sprovedeno kao objedinjena nabavka, već kao tri zasebne. Pored toga što je drastično suzio konkurenciju, ovakav način sprovođenja postupka onemogućava građanima koji sve to finansiraju da vide koliko je zaista plaćeno za edukatore, a koliko je novca odvojeno na kupovinu poklona, što dodatno otežava da se vidi da li je plaćena realna vrednost za ove usluge“, kaže Nenadić.
Ono što možemo da uočimo jeste da je 2023. u Novom Sadu za obuku najmanje 8.000 đaka AIO Pro angažovan za šest miliona dinara, a da je ove godine za obuku najmanje 13.600 dece u Beogradu (ni duplo više) plaćeno 75 miliona, što je preko 12 puta više. Razlika koja možda može da se opravda pozamašnom količinom poklona koji su naručeni u Beogradu, ali ukoliko je cilj da se preduprede nesreće, a takav program delotvoran, zar javni novac ne bi bio bolje upotrebljen za obuku sve dece u jednom mestu? Umesto što je (uz par izuzetaka, poput Novog Sada) prolaze iz samo jedne ili dve škole u opštini, ali usput dobijaju razne poklone.
