Povodom svakodnevnih događaja u Srbiji, pao mi je na um roman Džona Stajnbeka Zima našeg nezadovoljstva, objavljen 1961. Ne samo zbog toga što se tako mogu označiti studentski protesti u Srbiji koji su erupcija nagomilanog nezadovoljstva građana, već i zato što pisac u tom romanu postavlja pitanja odnosa morala i društvene odgovornosti kroz individualnu sudbinu glavnog junaka.
Kada su pre tri meseca započeli studentski protesti zbog smrti petnaest ljudi na Železničkoj stanici u Novom Sadu, niko nije mogao da poveruje do koje mere će to politički i moralno da ugrozi trinaestogodišnju vlast SNS. Jer, ovakvi masovni protesti su uvek i suštinsko pitanje moralnih normi društva. Protest zbog korupcije nije samo pitanje poštovanja zakona, nego mnogo šire – pitanje društvenog morala. Zato studentske kolone tako srdačno dočekuju ljudi u mestima kroz koja prolaze. Oni ovo vide kao pobunu protiv društvene nepravde. Kada usamljena starica pored puta čeka studente sa dve jabuke, i daje im bukvalno sve što ima, ona se nada da oni sada marširaju za najsiromašnije, za ekonomski i društveno marginalizovane delove društva.
Moralna revolucija
Studentske kolone su vrsta moralne revolucije u Srbiji. One su, po pravilu, retke u ljudskoj istoriji i obično imaju ozbiljne posledice. Poruka: ne kradi, deo je najranijeg vaspitanja u praktično svakom ljudskom društvu. Otuda ogromna podrška pobunjenim studentima. Vraćaju nas na nešto zaboravljeno, na ideju pravednosti ljudskog društva. Tako je studentski protest postao vrsta čistilišta za naše društvo.
To je posebno značajno jer Srbija nema ozbiljniju istoriju nenasilnih protesta. Ovo bi se moglo nazvati gandijevskim otporom nasilju i pljački u našem društvu a njihove šetnje gotovo neverovatno koincidiraju sa onim što je započeo Mahatma Gandi boreći se protiv engleske kolonijalne uprave u Indiji.
Dvanaestog marta 1930. Gandi organizuje svoj marš do mora, da bi protestovao zbog engleskog monopola na proizvodnju i prodaju soli u Indiji. Krenuo je sa sedamdeset i osam sledbenika na marš od 390 kilometara. Kada je stigao do mora pratile su ga desetine hiljada ljudi. To se danas smatra obrascem civilnog otpora i od Gandija je napravilo neprikosnovenog lidera indijske borbe za nezavisnost.
U Srbiji studentski marševi takođe imaju funkciju buđenja svesti građana o nepravednim društvenim odnosima i pljački. Ali tu sličnost sa Gandijem prestaje. Ne samo jer su u Srbiji u pitanju studentski protesti, već i zato jer su Gandijevi protesti od početka bili politički, dok se u Srbiji student, organizatori tih protesta, upadljivo trude da ih prikažu kao nepolitičke.
Bez lidera
Postoji još jedna razlika, studentski protesti su po odluci samih studenata, bez lidera. To je njihova specifičnost. U Francuskoj protesti studenata 1968. su slično počeli, ali su ipak izbacili svoje lidere, poput Danijela Kon Bendita. To svakako povećava integraciju studenata na pobunjenom beogradskom univerzitetu i drugim univerzitetima u Srbiji, gde takozvani plenumi studenata na svakom fakultetu pojedinačno i uz njihovu efikasnu međusobnu koordinaciju, donose sve bitne odluke. Dakle, imamo studentske proteste bez lidera i bez političkih zahteva. Za razliku od njih, protesti studenata u Parizu su bili dosta nasilni, izbacili su svoje lidere i bili su izrazito politički, vodili su ih uglavnom studenti komunisti i anarhisti.
Odsustvo lidera studentskih protesta u Srbiji stvara dodatni problem vlasti. Ona nije u stanju da uradi ono što je jedna od njenih glavnih političkih karakteristika – difamiranje, odnosno političko i ljudsko diskreditovanje svakog njenog kritičara, putem tabloida i privatnih televizija! Tabloidi koji su u njenom prikrivenom vlasništvu, svojim upornim medijskim kampanjama bukvalno sprečavaju većinu ljudi da javno kritikuju vlast ili se pridruže opozicionim strankama. U Srbiji je na taj način onemogućen normalan politički život, jer posebno u manjim mestima opoziciono delovanje nosi rizik moralne diskreditacije i gubitka posla.
Moguće da je zato i doneta ovakva studentska odluka, ali je posledica da protesti deluju kao homogena grupna društvena pobuna koja i ne traži lidera, već je u pitanju kolektivni protest.
Iako studentski protesti imaju jednu izrazitu moralnu dimenziju, oni se često po izjavama samih studenata svode na zahtev „za promenom sistema“, pa čak ponekad i „popravkom sistema“. I tu počinju prvi ozbiljni problemi sa ovom za Srbiju dragocenom pobunom. Reč sistem se može različito shvatiti u ovom kontekstu. Promena zakonodavnog okvira? Promena ustavnog okvira? Promena načina kako funkcioniše vlast? Ali kako god se shvata reč sistem ona u svakom pogledu zavisi od političkih odluka. A one zavise od političkih stranaka koje su na vlasti. Alternativa je neka direktna predstavnička demokratija bez političkih stranaka, koju nigde u Evropi nemamo. Studenti taj zahtev nisu ni postavili ali njihovo uporno i odlučno ograđivanje od politike otvara takva pitanja. Odgovor da „opozicione stranke ne valjaju“ pa moraju tako da se postave, nije stvaran odgovor, on je više, nažalost, doskočica da se izbegne odgovor na pitanje: šta znači masovna građanska pobuna u jednoj zemlji bez eksplicitnih političkih zahteva?
Po izjavama samih studenata, zahtev je promena sistema. I tu počinju prvi ozbiljni problemi sa ovom dragocenom pobunom. Sistem u svakom pogledu zavisi od političkih odluka. A one zavise od političkih stranaka koje su na vlasti
Moj odgovor je da ako nema eksplicitnih političkih zahteva, onda oni nesporno postoje implicitno. I zato imamo ovo natezanje oko toga da li je vlast odgovorila u potpunosti na studentske zahteve. Istini za volju, ona nije odgovorila na te zahteve u potpunosti ni formalno gledano, ali to nije suština. Suština je da je stav da je pad nadstrešnice u Novom Sadu posledica korupcije i nestručnih ljudi koji su obavljali tu rekonstrukciju, eminentno politički stav. Uostalom, nosioci prvih protesta u Novom Sadu bili su pokrajinski poslanici, kao i poslanici Skupštine Srbije i novosadski i pokrajinski odbornici. Njihovo blokiranje suda u Novom Sadu bila je poruka da se vlast po običaju pravi da se ništa ozbiljno nije dogodilo, kako je rekao jedan posebno nemoralan i ciničan predstavnik vlasti: „Nadstrešnice i drugde padaju.“
Potpuna pobuna
Tek posle mesec dana ovih protesta, praćenih hapšenjem nekih od učesnika, usledila je potpuno neočekivano studentska pobuna. Kontekst u kome se dogodio štrajk studenata beogradskog i drugih univerziteta, bio je izrazito politički. I to se desilo iako su studenti i njihova udruženja više godina delovali potpuno pasivno u odnosu na društvena zbivanja. Studente je podržalo rukovodstvo Univerziteta i pojavila se neuobičajeno brzo potpuna solidarnost među samim studentima.
Odgovor da „opozicione stranke ne valjaju“, nije stvaran, on je više, nažalost, doskočica da se izbegne odgovor na pitanje: šta znači masovna građanska pobuna bez eksplicitnih političkih zahteva
Studentski protesti su svojom inventivnošću i vedrinom bili sušta suprotnost današnjoj agresivnoj vlasti, koja rutinski preti svakom svom kritičaru. Ali njihovi gandijevski marševi po Srbiji, koji ne prestaju, učinili su jednu zaista veliku stvar – nestao je strah od vlasti koja je i inače surova prema svojim kritičarima, posebno kritici Aleksandra Vučića. Bez imalo preterivanja može se reći da je ona počivala na odmazdi; reci ili uradi nešto protiv mene, videćeš šta ti sledi. Za nju od početka opozicija nije partner u utakmici političkih ideja koja se rešava na izborima. Za nju je opozicija neprijatelj koji želi da uništi državu. Sam Vučić otvoreno je izjednačio opstanak na vlasti sa pitanjem svog života. To u današnjoj Evropi postoji samo u Belorusiji i Rusiji, gde se kritičari vlasti osuđuju na dugogodišnje robije, koje se neretko završavaju iznenadnom smrću u zatvoru. Bavljenje opozicionom politikom u Srbiji postalo je tako pitanje života i smrti. Sam Vučić više puta je istakao da opozicija uz pomoć iz inostranstva „želi da ga ubije“. To ne samo da su nenormalni uslovi za kritiku vlasti, već bukvalno odbijaju većinu ljudi da se bave politikom. Treba to uzeti u obzir kada se kritikuju opozicione stranke u Srbiji. Vučić je to pretvorio u zaveru da se „sruši Srbija“ a on ukloni.
Ali ključna poruka pobunjenih studenata, koja je u osnovi srušila Vučićev režim je: nisi nadležan.
Snaga poruke
Da bi se shvatila snaga te poruke, treba pre toga analizovati Vučićev režim. On je izrazito autoritaran, postoji samo lider koji bukvalno o svemu odlučuje. Stil rukovođenja je bez obzira na formu, autokratski. Lider se pita o svemu, ne toleriše drugačije mišljenje i nikoga nema oko njega ko ima ozbiljniji uticaj na odluke. To daje utisak nekakve patrijarhalne porodice i ta analogija nije slučajna. Vilhelm Rajh, jedan od ranijih Frojdovih sledbenika, prvi je pod uticajem psihoanalize postavio pitanje veze patrijarhalne porodice i društvenog sistema. Zato tako mnogo ljudi prihvata autokratskog lidera, on po ponašanju i načinu odlučivanja podseća ljude na porodično iskustvo.
Stav da je pad nadstrešnice u Novom Sadu posledica korupcije i nestručnih ljudi koji su obavljali tu rekonstrukciju, eminentno je politički stav
Onog trenutka kada se postavi pitanje njegove kompetencije ili zakonske osnove da odlučuje o pitanjima za koja nije nadležan, sistem se raspada. Vučić je više puta nudio studentima da sa njim razgovaraju, svaki put je bio odbijen sa tim, za njega, fatalnim rečima – nisi nadležan.
I tako je Vučić, i na njegovoj autoritarnosti izgrađen politički sistem, izgubio legitimitet. I studenti su u pravu; zašto bi sa njim raspravljali o smrtonosnom padu nadstrešnice u Novom Sadu kada postoje oni koji su zakonski odgovorni da istraže tu nesreću i kazne eventualne krivce.
Autoritarni lideri su na vlasti sve dok neko ne ospori njihovo pravo da se za sve pitaju. Dugih dvanaest godina taj sistem je tako funkcionisao, sve dok nije postavljeno to elementarno pitanje na kome funkcioniše demokratska država, pitanje kompetencija i nadležnosti.
Studentski protesti i njihovi marševi i dalje traju, traje i ogromna kriza sadašnje vlasti u Srbiji, iako se ona pravi da je nema. Počela je kao zima našeg nezadovoljstva, svakako se nadam da će se završiti kao proleće našeg zadovoljstva, da smo državu u kojoj živimo vratili samoj sebi uz pomoć mladosti ove zemlje.
