Iako je eksperiment sa onlajn javnim sednicama za urbanističke planove pokazao zavidan antidemokratski potencijal sa novim mogućnostima za ruganje građanima (na sednici povodom proširenja Beograda na vodi, članovi Komisije za planove su sat vremena pričali u isključen mikrofon), čini se da takav format ipak nije dovoljno represivan za ukus vlasti. Prosto, nije to to ako ispred ulaza ne postavite privatno obezbeđenje koje će da zavrće ruku opozicionom poslaniku koji se drznuo da pomisli da je i on nekakva javnost, a onda još i dovedete pojačanje – interventnu jedinicu policije, kako biste osigurali da se nijedan nepodobni naučnik neće provući do sale.
Opisani scenario smo prošle nedelje gledali ispred Privredne komore prilikom predstavljanja Nacrta strategije upravljanja mineralnim i drugim geološkim resursima za period 2025-2040. I dok je unutar praznjikave sale pomoćnik ministarke rudarstva Ivan Janković govorio da je izrada Strategije „vođena svešću o potrebi da se zaštite interesi Republike Srbije u upravljanju prirodnim resursima“, napolju se razjašnjavalo od koga to tačno treba da se štite ti navodni državni interesi. Ulaz ne samo što nije dozvoljen Aleksandru Jovanoviću Ćuti, već nijednom prisutnom članu Akademijskog odbora SANU za životnu sredinu. Svi oni su uredno prijavili svoje učešće i dobili obaveštenje da su mesta već popunjena, a premeštanje u salu adekvatnijeg kapaciteta nije ni razmatrano. Kako je istakao Janković, rasprave su se održavale i u „mnogo manjim prostorijama“ (možda bi precizniji naziv takve rasprave bio „poslovni ručak“, ali nećemo cepidlačiti), a nije valjda da je trebalo da je organizuju u Areni? Uostalom, poziv za javnu raspravu je upućen čak nedelju dana unapred, zbog čega je pomoćnik ministarke zaključio: „Ne vidim razlog zbog čega je neko čekao jučerašnji dan da se prijavi, a onda da iskoristi to u medijima i da kaže – eto, nisu mi dozvolili da učestvujem“.
I zaista, svako ko je prvog avgusta ušao na sajt Ministarstva rudarstva mogao je da se blagovremeno informiše. Možda ne baš u posebnoj vesti koja bi raspravu najavila (takve najave nije bilo ni sajtu Komore), ali ako je u meniju odabrao sekciju „javni interes“, potom „javne rasprave“, pa ušao na link posvećen Strategiji, našao bi 12 dokumenata, u jednom od kojih se zaista nalazila i informacija o održavanju javnih konsultacija 7. avgusta. Odnosno, kako je sumirala ministarka Dubravka Đedović Handanović, jasno je da se nisu odmah prijavili jer „jednostavno žele da naprave cirkus, predstave sebe žrtvama, i ne dozvole da se Strategija prezentuje bez ometanja, pištaljki i incidenata, iako većina njih nije pročitala ni jedno jedino slovo Strategije, već im je cilj politička borba protiv države“.
Na kraju besne tirade, ministarka je dodala da „javna rasprava ide dalje“, a da je dijalog „otvoren za sve koji žele da konstruktivno učestvuju i daju svoj doprinos“. Ali je propustila da pomene da je to „dalje“ bilo samo još jedan dan, a da je u prethodnom dijalogu ta otvorenost bila vrlo selektivna. Tako se Ministarstvo, uprkos tvrdnji da Strategija nije rađena po željama stranih korporacija, tokom njene izrade konsultovalo i sa većinski ruskim NIS-om i kineskim Ziđinom, ali nije, recimo, sa Rudarsko-geološkim fakultetom. Štaviše, u jedinom za sada objavljenom izveštaju o sprovedenoj javnoj raspravi navedeno je da tokom perioda konsultacija „nije dostavljen nijedan komentar, primedba ili sugestija putem Portala ‘eKonsultacije’, niti drugim zvaničnim kanalima komunikacije Ministarstva“, iako su upravo članovi Odbora za životnu sredinu SANU, u propisanom roku, podneli 19 primedbi.
Kompanijama se obećava dodatno pojednostavljivanje procedura, a ostavlja se mogućnost da se zarad njihovih komercijalnih interesa sprovede i eksproprijacija zemljišta
Pre svega, izneverena su očekivanja stručne javnosti da bi Strategija mogla da povrati državi mogućnost raspolaganja sopstvenim mineralnim resursima na dobrobit građana, kao i da se uspostavi realni balans između rudarstva i zaštite životne sredine. Propuštena je prilika da se povećaju naknade za eksploataciju i da se ukine automatsko dodeljivanje eksploatacionog prava kompaniji koja je obavila istraživanja (svojevremeno je Ana Brnabić pohvalno govorila o starom zakonskom rešenju po kome se najbolji ponuđač tražio na tenderu). Kompanijama se obećava dodatno pojednostavljivanje procedura i brže izdavanje dozvola, a ostavlja se mogućnost da se zarad njihovih komercijalnih interesa sprovede i eksproprijacija zemljišta. Umesto održivog pristupa po kome bi se najveći deo rudnog bogatstva ostavio budućim generacijama i tehnologijama, nudi se vizija njegovog ubrzanog iscrpljivanja. A najveća opasnost leži u predviđenoj posebnoj pravnoj zaštiti strateški važnih mineralnih sirovina i tome što nije predviđeno bilo kakvo izuzeće od istražnih radova i rudarenja prostora sa drugim prirodnim vrednostima – ni kada je reč o nacionalnim parkovima, pa čak ni o izvorištima za regionalno vodosnabdevanje.
Ali Ministarstvo rudarstva ostaje dosledno u tvrdnji da sve to služi državnim, a ne korporativnim interesima. A kako u tom pogledu ne verovati ministarki koja je državne resurse upregla za pravljenje kol-centra za promovisanje projekta Rio Tinta, oslanjajući se isključivo na podatke koje je dobila od same kompanije.
