Nakon napada više od dvesta naoružanih policajaca na nekolicinu aktivista i jednog narodnog poslanika, policajaca za koje još uvek ne postoji nikakav uvid u to da li rade za državu, partiju, Milenijum tim ili neku neimenovanu kriminalnu organizaciju, Stari savski most samo je još više i očiglednije poprište nevolje u kojoj se našao režim Aleksandra Vučića, pa i celo društvo uvučeno u vrtlog njegove patologije.
Nesporno, apatija u društvu, na koju režim računa, nedopustivo je velika. Poneki građanin, pa i novinar, pita: nije li deprimirajuće i demotivišuće kada vam se, na sve argumente koje nudite, na bezakonje na koje ukazujete, režim suprotstavi takvom silom?
Režim bez građana
Ja bih postavio obrnuto pitanje. Šta to tačno znači kada režim na šačicu ljudi, zarad podrške ogoljenom kriminalnom poduhvatu, sred noći šalje sve što ima od naoružanja i ljudstva? Šta o režimu govori hitno i trapavo objavljivanje lažnih projekata, lažnih idejnih rešenja, antidatiranih dokumenata? Šta govori činjenica da režim ne uspeva da proizvede makar i falsifikovani radni nalog, da nije u stanju da pred svoje oružane snage stavi komandira koji sme i ume da govori, da mora da angažuje ucenjene poslušnike u službenim vozilima, uvek iste, da na uličnim protestima, uz maskirane huligane, izigravaju gnevne građane? Aktivisti inicijative Most ostaje dosad su identifikovali dvadeset dva lica, odbornike, direktore i zaposlene u javnim preduzećima, predsednike opština, predsednike mesnih zajednica, pa i jednog „bezbednosnog analitičara“ kojem policija obezbeđuje uniformu i lažnu policijsku identifikaciju.
Aktivisti inicijative Most ostaje dosad su identifikovali dvadeset dva lica, odbornike, direktore i zaposlene u javnim preduzećima, predsednike opština, predsednike mesnih zajednica, pa i jednog „bezbednosnog analitičara“ kojem policija obezbeđuje uniformu i lažnu policijsku identifikaciju
Režim je u panici. Režim nema građane. Režim zasnovan na korupciji i nasilju ruši se pre ili kasnije kao preopterećena nadstrešnica, jer korupcija, kao svaka laž, nema uporište u prirodi, samim tim ni u društvu. Svakim danom povećava se težina tereta nad našim glavama. Svakim danom smanjuje se mogućnost da režim mirnim putem preda vlast. Institucionalna rešenja već odavno ne samo da možemo, već i moramo da zaboravimo. Ali svega toga su, verujem, svesni i mnogi koji od režima u ovom času crpe korist.
Neugodni svedoci
Pukotina je sve više. Nije svako spreman da se žrtvuje za pomahnitalog vođu, makar za to bio i dobro plaćen. Žrtvovani član mafije, čak i zaštićen, teško da može da računa da jednog dana, nakon svih izraza podrške, neće biti percipiran kao vrlo neugodan svedok.
Režim zasnovan na korupciji i nasilju ruši se pre ili kasnije kao preopterećena nadstrešnica. Svakim danom povećava se težina tereta nad našim glavama i smanjuje mogućnost da režim mirnim putem preda vlast
Narastajuće ludilo vođe je očigledno. Od onog zločinačkog sto za jednog iz mladalačkih dana, prinuđen je, jer druge mu nema, da u obračunu sa sopstvenim sugrađanima svoju sadističku računicu preformuliše u sto na jednog. Pečat njegove psihoze jasno se nazire u svim paničnim i besmisleno nasilnim reakcijama organa sile, u izjavama i fizionomijama njegovih funkcionera, i to vidi svako, a prosečni korumpirani naprednjak, koji ima mnogo razloga da brine o svojoj kriminalnoj odgovornosti, možda vidi i više od drugih.
Šta okršaj poručuje
Verujem da nije malo učesnika koruptivne mašinerije, kojima koristoljublje nije sasvim popilo mozak, koji uznemireno zapažaju neodrživost ludila u potezima vlasti. Znaju da ih čeka, ako ne danas, onda vrlo skoro, suočavanje s mnogim papirima, ugovorima, transferima novca, na kojima stoji njihovo ime.
I gledajući kako režim sred noći šalje dve stotina policajaca na šačicu mirnih i bezopasnih ljudi, pitaju se koliko će još takva vlast, uz svu svoju oružanu silu, imati kapaciteta da na svaku građansku pobunu tako reaguje? Koliko je pripadnika policije koji su zaista spremni da bezuslovno učestvuju u nasilju nad svojim sugrađanima?
Pitaju se, verujem lucidnije od mnogih, o svojoj budućnosti koju su tako glupo vezali za opstanak jedne individue koja se sve češće, i sve besmislenijim, nepovezanim rečima, obraća javnosti, te i njima samima, stojeći kraj ograde terase na Andrićevom vencu.
