Ako ste u nekim godina kao ja, u ciljnoj ravnini života ili možda u zaustavnom vremenu a da to i ne znate, malo šta imate da izgubite. Živećete još malo taj svoj život i otići ćete ljuti što je neko drugi živeo to što ste vi zamišljali da živite. Kad već bude kasno, ispovedaćete se da nikom zlo niste učinili. Ako vas taj neko pita da pojasnite da li ste od zla okretali glavu i išli pogrbljeni kroz život, biće vam još teže. S mukom će te otputovati. Zaboraviće vas brzo, kao i sve, ali moguće da imate još tu trunku vremena da vas pomenu po dobru i da unuci ponekad gledaju vaše slike, otprilike u ovo vreme negde, oko praznika. Nekima je suđeno da umru a da nisu ni živeli jer su pristajali na ono što nisu sanjali kao mladi. Snove su ostavljali za neka bolja vremena koja nikada nisu došla.
Imao sam druga koji je voleo da rukom ubaci kuglu na bilijaru. Siguran sam da postoji neka zvanična dijagnoza za to. Imao je sreću da je u tom periodu bio frajer. Ima neki koji tako ubace kuglu rukom, a da nikad nisu bili frajeri. Polako shvataju i da su bili veoma retko voljeni, a i to je pod znakom pitanja. Nije bilo neke koristi od toga, nije bilo poena, nije pobeđivao, nije ispadao pametniji. Jedino što se dešavalo je to da se igra prekidala. Makar na neko vreme. Ono što mi je u ovim godina jasno je da su se svi nervirali, ali niko nije hteo da kaže tu strašnu stvar – da to u stvari više nije bilijar, nije igra. Ali opet, tada, kad je život bio tek pred nama, to je bila lakša varijanta. Da se igra nastavi kad smo već kupili žetone za naredne partije. Ako kažeš da to više nije igra onda pristaješ da priznaš prevaru.
Kažu da s godina dolazi i mudrost. Valjda se čovek umori od sopstvene gluposti i uspori malo. Računaš da si prošao sito i rešeto, više nisi brz i naivan i retko šta te može iznenaditi. Ali ponekad iznenadim samog sebe sa urođenom naivnošću. Da nije tako, moguće da bih davno prepoznao da nije problem što je drug ubacivao rukom bilijarsku kuglu i varao, problem je u tome što smo svi mi pristali da se to i dalje zove igra.
Istorija je pokazala da smo mi narod kratkog pamćenja. Brzo zaboravljamo, još brže žmurimo. Navikavamo se na igru za koju davno vidimo da nije igra, ali biramo da to ne kažemo, da je slučajno ne prekinemo jer može da bude i gore. Navikavamo se da štrčimo i da puzimo ispod radara. Da kažemo da samo gledamo svoja posla, radimo, stvaramo, ćutimo i ne bavimo se politikom. Onda su došli neki mladi ljudi, koji su mnoge postideli, da pojasne: „Nisi ti druže apolitičan, nego ti je trenutno dobro.“
Nije ni to neka posebna sigurnost. Toliko ima primera ovih koji su bili dobri pa odjednom nisu dobri i odjednom se pojavljuje neki puter na glavi, tako da nisu ni za pomilovanje. A bili su dobri. Najbolji.
Dok sam bio u službi, davno sam shvatio da to više nije ta igra, da su pravila tu, ali samo do onog momenta dok ne počnu da smetaju. Nisam mogao da se bavim politikom i da budem pokoran. Bio sam na tim nekim seminarima u dalekim u Amerikama i imali smo neko predavanje od strane teksaškog tužioca koji nam je objašnjavao rad sa operativnim vezama i saradnicima. Pravi Teksašanin, sa sve onim šeširom i košuljom i dere se kad priča. Drugi deo tog predavanja beše o saradnicima, da budu dobri, da slušaju, itd. I kaže da napišemo da li bismo za saradnika više voleli psa ili mačku. Većina napiše da bi saradnik trebao da bude kao pas, jer je odan, lojalan, a da je mačka nikakva. Ja napisao da bi uvek izabrao mačku. I prozove mene čovek da pojasnim. Ja kažem da imam mačku, da smo mi nju udomili a ona nas usvojila, da oni kad pričaju o lojalnosti ustvari pričaju o pokornosti, koja se zasniva za strahu. Dodam i da za ovo što mi radimo, da je prava propast neko poslušan koji izbegava odgovornost i da bi ja izabrao mačku iz dva razloga. Zato što je kreativna i zato što se vezuje za mesto, dok se pas vezuje za gospodara. Poniznost i strah koče sve. To je bilo prvi put da na taj način kažem da to nije igra i da se ta igra onako, nekako bezveze završila a da su mi neki i zamerili.
Kad prekineš igru, odnosno kad kažeš da neko vara i da to više nije igra, armija dušebrižnika kojima zbog tvog napada pameti počinje da gori ispod zadnjice, čovečaće te i krajnje dobronamerno pitati: „A šta ti to treba?“ A ja ne umem da objasnim. Nisam ni idealista, a nisam ni heroj. Valjda sam samo takav, nakrivo nasađen. Sistem za takve nema rezervne delove, neke nove i bolje, a retko se to popravlja.
Moj kolega, prvo policajac pa novinar, video je da pravila ne važe za sve, nije mogao da suspenduje savest i prekinuo je igru. Za uspomenu slikao je pištolj, lisice i službenu legitimaciju i napisao da mnogo više može da uradi za istinu kao novinar nego kao policajac. Gorka jedna rečenica. Toliko gorka da ne znam da li da napišem da mi je drug, čisto da čovek ne bi imao problema.
Neko se već dugo igra sa našim životima a mi stariji nekako nemamo snage i nikako da premerimo šta nam je ostalo od života. U toj igri najduže opstaju oni koji znaju da ćute. Ne zato što su glupi, nego zato što su samoživi i što im je trenutno dobro. To je kod nas najstabilnija pozicija.
Dok oni žive svoje najlepše živote, dok mi čekamo, vreme polako nagriza istinu. Zaborav pogoduje varanju. I pristajanju. Ne znamo mnogo toga a na nekom strašnom sudu će nas pitati zašto smo pristajali na takvu igru.
Ne znamo ko su policajci koji su u policijskoj stanici u Boru tukli do smrti Dalibora Dragijevića. Ne znamo da li će ikad odgovorati oni koji su javnosti rekli da je umro prirodnom smrću. Ne znamo da li su policajci nagrađeni, da li su stavili ukrasne gajtane na uniformu i dobili više činove.
Zaboravili smo zvučni top koji nije ni bio otpakovan, pa jeste, a možda ga nismo ni imali.
Sumnjamo ali nemamo nikog da izađe iz tužilaštva da objasni javnosti te nadimke sa skaj komunikacije.
Mediji su preneli da je ovih dana, tragajući za pravdom, umro otac jednog od ubijenih gardista. Tako je. Nije naše dete, a i to je bilo baš odavno.
Da li ćemo čekati da nekog drugi umesto nas prekine igru. Da li imamo previše godina da puzimo ispod radara i da krivimo druge.
Tokom svih ovih pojednih godina nismo mi samo gubili istinu, uredno smo je sklanjali da ne smeta. Ukoliko se ne probudimo, kad dođe momenat da treba da se putuje, teško ćemo se odvajati s dušom. Grešni smo prema ovoj deci.
