Poštovani gospodine Bluit,
Zahvaljujem Vam na veoma opširnom pismu, za koje se bojim da ga niko (ko ne mora) neće ni pročitati. A kao dugogodišnji profesor makroekonomije i međunarodne ekonomije na Ekonomskom fakultetu (da se i ja jednom predstavim) dužna sam da primetim da Vaš personal ne vlada važnim ekonomskim pojmovima, što ozbiljno ometa Vaše cenjene napore da kopate litijum u Srbiji. U čemu je stvar?
Problem leži u asimetriji informacija, a to je situacija za čije je objašnjenje Džordž Akerlof dobio Nobelovu nagradu još 2001, pa me čudi da to znanje još uvek nije stiglo do Vaših cenjenih prostorija. Da skratim, početak je svima poznat: prodavac polovnog automobila o svom vozilu zna daleko više nego kupac – informacije su asimetrične. Ona strana koja zna više, može višestruko da profitira. Pa ipak, da je baš tako, i da jedna strana sistematski dobija, a druga gubi, niko ne bi kupovao polovne automobile! Da bi tržište proradilo, u SAD, recimo, firme koje prodaju polovne automobile na vrata stavljaju obaveštenje da svaki kupac, u nekom razumnom roku, može bez pitanja da vrati auto i napusti salon sa novcem u džepu – ili za volanom nekog drugog polovnog automobila, iste vrednosti. E, takav natpis, to je taj verodostojni signal kojim se prevazilazi problem asimetrije informacija!
Može biti i sasvim drugačije: kada uzimam stambeni kredit, niko ne zna bolje od mene šta ću da radim ako stvari krenu nizbrdo! Ipak, ona strana koja ima manje informacija, a to je sada banka, tražiće neki verodostojni signal da neće biti prevarena, a kod kredita je to – hipoteka: nju niko ne dira i sve miruje do trenutka kad se ispostavi da ipak neću moći da vratim dug.
Da se vratimo na Vašu kompaniju. Tu je asimetrija informacija ekstremno velika. Recimo, nije tajna da kompanija Rio Tinto sakriva imena naučnika koji rade na njenim studijama. Vaši anonimni službenici su to jasno potvrdili na sajtu kompanije Rio Tinto: „Neutemelјena je i zlonamerna izjava Danice Popović kojom komentariše nacrte studija o uticaju na životnu sredinu Projekta ‘Jadar’ i u kojima sugeriše da je država naručila studije i proziva 40 kolega profesora sa 10 fakulteta da kriju svoja imena… a u objavlјenim nacrtima studija jasno su navedena imena profesora koji su bili rukovodioci studija. Imena svih drugih naučnika i profesora koji su radili na studijama nisu objavlјena budući da su u pitanju nacrti studija. Ovim želimo da zaštitimo stručnjake koji su radili na studijama, od šikaniranja, proganjanja, uvreda i pretnji kojima su izloženi svi zaposleni u kompaniji Rio Tinto kao i svi koji se usude javno da pomenu saradnju sa kompanijom, čemu doprinosi i profesorka Popović svojim izjavama!“
A tek ovo: u odgovoru na brojne zahteve za pristup informacijama od javnog značaja, Rio Tinto je ministarstvu poslao sledeći odgovor (citat): „Rio Sava dostavlja generalno obrazloženje zašto je neophodno uskratiti pristup bilo kojim traženim informacijama koje se odnose na bilo koje podatke ili dokumentaciju…“ Treba li nastavljati ovu rečenicu? Na ovako transparentnoj politici Rio Tinta da krije sve – uključujući i imena onih koji pišu ovakva saopštenja – svako bi pozavideo!
Kad govorim o izvrtanju informacija, stvari još gore stoje. Recimo, Radar je prošlog meseca objavio da je u pedološkoj studiji Poljoprivrednog fakulteta rađenoj za projekat Jadar, profesor Aleksandar Đorđević tek od kolega saznao „da ne samo što kao šef Katedre za pedologiju i geologiju nije bio obavešten o ovom poslu – već i da je potpisan na spisku učesnika u njenoj izradi“! Je li to primer dobre prakse koju Vaša kompanija sprovodi u Srbiji?
U Vašem pismu ste me sa priličnom dozom ponosa obavestili o tome da ste zahtevali od časopisa Nature – Scientific reports da povuče rad dr Dragane Đorđević i sedmorice naših uglednih profesora i naučnih saradnika, Uticaj istraživačkih aktivnosti potencijalnog rudnika litijuma na životnu sredinu u zapadnoj Srbiji. Zahtev ste, pretpostavljam, poslali redakciji časopisa (mada su Vaši prevodioci napisali da ste zahtev poslali „uredničkom odboru“, tog časopisa, ali šta je – tu je, razumeli smo se). Iz toga vidim da Vam saradnja sa visokorangiranim naučnim časopisima nije baš bliska. Naime, umesto da, kao svi naučnici, tražite da u istom časopisu objave Vaš odgovor, demanti, ispravku ili bilo šta u vezi s tim radom, Vi tražite da časopis Nature taj rad povuče! A to je malo verovatno, kad čovek samo pomisli na reputaciju tog časopisa. Zar bi oni sebe tako lako diskreditovali, kad je dobro poznato da svaki objavljeni rad prethodno višestruko proveravaju, recenziraju i vraćaju na brojne dorade? Zar ne bi, takvim postupkom, doveli u sramnu poziciju i svoje recenzente? I na kraju krajeva, zar ne bi time izgubili i poverenje čitalaca? A pri tome, da samo dodam – Vaš zahtev da se rad povuče potpisuju isključivo lica koja zarađuju novac u Vašoj kompaniji! To se u ekonomskoj teoriji zove moralni hazard, ali, ne bih ni ja besplatno da držim časove, dosta je bilo za danas. Da sam u pravu, pokazalo je upravo objavljeno saopštenje časopisa Science Nature da „nema razloga za povlačenje studije o rudniku litijuma“ (I časopis Sajens o projektu Jadar: „Nema razloga za povlačenje studije o rudniku litijuma“).
Zahtev da časopis Nature – Scientific reports povuče rad dr Dragane Đorđević i sedmorice naših uglednih profesora i naučnih saradnika potpisuju isključivo lica koja zarađuju novac u Vašoj kompaniji! To se u ekonomskoj teoriji zove moralni hazard, ali, ne bih ni ja besplatno da držim časove, dosta je bilo za danas
Da zaključim delovima Vašeg pisma koje ste mi ljubazno uputili. Najpre mi saopštavate da raspolažete podacima o tome kolika je interna stopa prinosa Vašeg projekta, mada je Vaš izvršni direktor, gospodin Jakob Štausholm, pre mesec i po dana za Politiku rekao da je taj deo posla daleko od završetka. Skoro sam sigurna da je čovek u pravu.
Vi tu nemate ništa osim nagađanja, jer Vam nedostaju dva ključna podatka: prvo, kolika će iz godine u godinu biti svetska cena litijuma (tokom ekonomskog životnog veka projekta), i drugo i – još važnije – koliki će biti troškovi zaštite životne sredine u području u kome nameravate da kopate. Bez te dve stvari, logično je da gospodin Štausholm izjavi da „tek predstoji rad na izradi studije o proceni uticaja na životnu sredinu, kao i završetak ekonomske procene projekata“. Ili Vaš šef greši?
Što se tiče zaštite životne sredine, ponavljam predlog koji sam u svom otvorenom pismu predložila gospodinu Štausholmu: da se obe centrale kompanije Rio Tinto, i ona iz Londona i ona iz Melburna, presele u Gornje Nedeljice. Tada ćete biti u prilici da najtačnije moguće izračunate troškove zaštite životne sredine, jer ćete tu stanovati, piti izvorsku vodu, kuvati deci poparu i spanać i sa njima igrati fudbal u blizini nadasve netoksičnih i sigurnih litijumskih isplaka. A upravo to seljenje bi bio verodostojni signal, o kome pokušavam da govorim.
Ponavljam predlog da se obe centrale Rio Tinta, iz Londona i Melburna, presele u Gornje Nedeljice. Tada ćete biti u prilici da najtačnije moguće izračunate troškove zaštite životne sredine, jer ćete tu stanovati, piti izvorsku vodu, kuvati deci poparu i spanać i sa njima igrati fudbal u blizini nadasve netoksičnih i sigurnih litijumskih isplaka
O Vašem ljubaznom pozivu da se „lično sastanem“ sa Vama ili sa glavnom zastupnicom Rio Tinta u Srbiji, najpre da Vašim prevodiocima poručim da se mi u Srbiji ne sastajemo drugačije nego – lično, pa da malo bolje pripaze kad se late prevoda teksta za tako ozbiljnu firmu kakva je Vaša. Zatim, izraz „zahvaljujem se“ u srpskom jeziku znači da odbijam Vaš predlog – ali evo, nudim Vam da umesto mene na sastanak pozovete gospodina Zorana Drakulića, uglednog biznismena i vlasnika prvog rudnika litijuma na svetu, a koji je, po sopstvenom svedočenju, taj posao još odavno i sa užasavanjem napustio.
Takav sastanak bio bi od velike koristi za sve nas, jer, koliko vidim, gospodin Drakulić u tom poslu ima daleko više iskustva od Vaše firme u kopanju litijuma, a vi, i pored 150 godina iskustva u rudarenju, sem ovih pokušaja u Jadru, nemate ni dan iskustva u tom poslu. Pa ako gospodin Drakulić, nakon sastanka sa Vašim timom izađe u medije i kaže – praštajte, bio sam u zabludi, Gornje Nedeljice nikad neće zaličiti na sprženu površinu Meseca – biće to prvi verodostojni signal o tome da o projektu Jadar čovek može da počne da razmišlja sa interesovanjem.
Do tog trenutka, srdačno Vas pozdravljam
Danica Popović, redovni profesor Makroekonomije otvorene privrede i Međunarodne ekonomije na Ekonomskom fakultetu Beogradskog univerziteta, u penziji, i kolumnista Radara
