Rekonstrukcija pijace u Obrenovcu postala je svakodnevna gradska tema za zezanje poslednjih nekoliko godina. Ako zvuči bizarno – da je rekonstrukcija tema godinama – to je zato što jeste bizarno. Dekrešendo se odomaćio, dešava se svakih par meseci; svaki put kada se putem lokalnih medija pompezno najavi otvaranje, a onda datum dođe i prođe i bez otvaranja i bez nekog suvislog objašnjenja, a Obrenovčani nastave da se potucaju i snalaze kako god znaju. Zapravo smo sad i izgubili račun najavljenih otvaranja, jer su i Obrenovčani manje-više u potpunom mraku. Izuzev jednog maleckog portala, objektivnih medija – onih za koje možete reći da nisu pod šapom lokalnih naprednjaka – gotovo i da nema, a i pretraga činjenica je otežana time da su naprasno na sajtu gradske opštine vesti o ovoj Sagrada familiji sa Kolubare nedostupne od pete strane nadalje. Pretpostavljamo zbog neugodnog podsećanja na to ko je do pre nekoliko godina bio predsednik opštine.
Ipak, sada već beskrajni projekat nove pijace i prateći siromašni Amtssprache lokalne administracije diseminiran preko uglavnom nepismenih i apsolutno poslušnih medija su uspeli da transcendiraju nekoliko iteracija gradskih prefekta i nekoliko formi lokalne političke moći. Ukratko – pijaca se rekonstruiše još od daleke 2023, trebalo je da se završi osam meseci kasnije ali u 2026 smo i tek sada lokalni TV Mag izveštava: „JKP ‘Obrenovac’ će u toku sledeće nedelje poslati zahtev za upotrebnu dozvolu nove pijace u Obrenovcu, a očekuju da će u narednih mesec dana biti spremna kako bi mogla da primi prve kupce.” To je bilo u maju, dakle pre pet meseci je trebalo da poče sa radom – ali eto nas sada i na pragu 2027, a pijaca i dalje nije otvorena.
Prema informacijama, rekonstrukcija će koštati gotovo milijardu i sedamsto miliona dinara (brojem: 1.700.000.000), ili više od 14 miliona evra, pa ipada da će obrenovačka pijaca, bez skrivenih troškova, koštati duplo više od rekonstrukcije La Concepció Market u Barseloni koja je, pokazuje ovlašna pretraga, koštala oko 7 miliona evra
Naravno, ovaj Skadar na Kupincu ima sve odlike naprednjačke novogradnje – neverovatnu sporost (najobičnija zgrada, a izgradnja traje već skoro četiri godine), strahovitu nekompetentnost (oni koji su imali detaljniji uvid u prostor kažu da je trofazna struja neupotrebljiva, da su morki čvorovi retki, da su lokali nepraktični), administrativno ošljarenje i traljavost, građevinarsku neodgovornost (tokom same izgradnje, pukla je betonska ploča i ceo projekat je bio doveden u pitanje), amatersku izvedbu (priča se da je i podrumski prostor morao neplanirano da se klimatizuje jer je u projektu zaboravljeno da „topao vazduh ide na gore”). I naravno, šlag na tortu: komično koruptivni aftertejst. Pa će tako prema nekim informacijama rekonstrukcija koštati gotovo milijardu i sedamsto miliona dinara (brojem: 1.700.000.000) što mu dođe više od 14 miliona evra, pa ipada da će Obrenovačka pijaca ukupno koštati (ne računamo li skrivene troškove), duplo više od rekonstrukcije La Concepció Market u Barseloni koja je, pokazuje ovlašna pretraga, koštala oko 7 miliona evra.
Da se tu ugrađivao kako je koji obrenovački ćaci stigao i zgrabio – sasvim je jasno, ali ipak i ona komična sporost sa početka i ova grabež – zapravo su sekundarni fenomeni. Pa kao i obično kad se uhvatimo neke teme – to je tek trag nečega daleko većeg i važnijeg – i, kao što obično kažemo, strukturni a ne sistemski fenomen.
Mi smo tako obratili pažnju na nešto poprilično banalno: cenu zakupa tezgi i lokala. Raspitali smo se, pa moramo da konstatujemo da se politička ekonomija paradajza uskoro radikalnije menja.
Stari obračun zakupa tezge je koštao, izveštava nekakva Saga media – 1.353 dinara po kvadratu tezge, što mu dođe otrilike 2.500 dinara mesečno za „rezervaciju”, plus sitna cena za dnevno korišćenje tezge. Novi, kako saznajemo od ljudi koji su skupili hrabrosti da prostor iznajme ne znajući datum otvaranja: 20.000 za period od septembra do decembra (dakle, 5.000 po mesecu) ali takođe je u pitanju samo „rezervacija”, zakup se doplaćuje dodatno po 500 dinara dnevno – kada tezgu koristite. Dakle, zavisno od intenziteta korišćenja – ukupan trošak za prodavce sada je osetno skočio (možda čak i do dva puta u odnosu na raniju cenu – svakako veoma osetno). A to će se povećanje morati reflektovati na cene proizvoda koji se budu na pijaci prodavali – isključivo ih gurajući na gore.
Nezvanično saznajemo da je interesovanje za zakup „nisko”. A pod „nisko” mislimo da ga skoro uopšte i nema, odnosno da gotovo niko od uobičajenih trgovaca poljoprivrednim proizvodima ne želi da zakupi ni jednu tezgu
Ozbiljan ekonomski propust se pokušava maskirati pozivanjem na estetiku, pa Gradska opština Obrenovac na svom sajtu tako saopštava da je „objekat već dobio prepoznatljiv i moderan izgled. Uređena parking mesta, kao i završetak pristupne ulice, dodatno doprinose ukupnom utisku i stvaraju funkcionalan i lep ambijent za buduće korisnike.” Šteta samo što primarni posao pijace nije da ima „moderan izgled”, da bude „lep ambijent” niti da „doprinosi ukupnom utisku”, već da bude mesto trgovine, koje će omogućiti najjeftiniju infrastrukturu za nabavku svakodnevnih potrepština za građane po najnižim mogućim cenama – tako što će obezbediti prostor za susret kupca i prodavca. Pa se bojimo da je možda uleteo „moderan izgled” i slične trice ali da je „dostupnost” ono što će izleteti kroz prozor – te da Obrenovčani možda za sada ne znaju kada će im biti otvorena pijaca ali sa sigurnošću mogu očekivati da će na njemu cene paradajza i krastavca biti osetno više.
U tom smislu, rekonstrukcija obrenovačke pijace sigurno uzima istu trajektoriju kao i rekonstrukcija Palilulske pijace, pa ne bi trebalo da začudi ni kada završi na istom mestu: ona Palilulska je postala manje dostupna, osetno skuplja, na njoj su prodaju smanjili proizvođači a povećali brendirani restorani i kafeterije, na njoj sve više kupuju stranci – dok su oni svakodnevni kupci, stalni stanovnici grada, uglavnom prinuđeni da migriraju na Bajloni. I naravno, ovo valja posmatrati i kao svojevrsni veoma specifični oblik džentrifikacije. Veoma jednostavno: povećanje cene bilo koje ključne robe onemogućava ili radikalno umanjuje mogućnost življenja u urbanim jezgrima i urbanim prostorima za one socijalno slabije situirane, jer im pomera računicu i cenu biološke egzistencije, čineći život u urbanim jezgrima skupljim i efektivno ih „terajući” iz gradova.
Naravno, ono što radi erbienbizacija grada cenama stanovanja – to rade i ove vrste bjutifikacije i turistifikacije cenama poljoprivrednih proizvoda: vrše pritisak na povećanje koštanja življenja za one koji su u njemu stanovnici.
Povećanje cene bilo koje ključne robe onemogućava ili radikalno umanjuje mogućnost življenja u urbanim jezgrima i urbanim prostorima za one socijalno slabije situirane, jer im pomera računicu i cenu biološke egzistencije, čineći život u urbanim jezgrima skupljim i efektivno ih „terajući” iz gradova
Ako već nije ovaj fenomen zabeležen kod pijaca – zabeležen je u drugim, strukturno sličnim, fenomenima, a antropolozi i sociolozi ga zovu „urbani porez”: ceo skup praksi i sakrivenih cena koja se moraju (uglavnom novčano, mada ne i nužno samo novčano) platiti ne bi li se mogao koristiti naizgled besplatni javni prostor (nestanak klupa iz javnih prostora, nestanak javnih toaleta i posledična nužnost korišćenja usluga ugostiteljskih objekata, nestanak javnih česmi koji primorava na kupovinu flaširane vode, plaćanje skupog prevoza da biste stigli do nekog javnog prostora…).
Tek ponekad se čak i država (sa sve svojom silom) zna i znatno proaktivnije uključiti u proces, kao što je pre petnaestak godina bilo sa politikom zabrane prodaje alkohola uveče i noću – politike čiji je očigledni cilj bio onemogućavanje „jeftinog provoda” i smanjenje življivosti grada za one mlađe, a siromašnije. Kumulativni efekat svih ovih sitnih nelagoda, ove nevidljive cene korišćenja urbane strukture, na kraju se ispostavlja i kao poprilično visoka i svakako nedostupna primarno za siromašnije, čineći im grad strukturno nepristupačnijim. Pa ta neophodna urbana infrastruktura, tako, na korišćenje ostaje samo onima bogatijima koji mogu da izbegnu beskonačnoj ekonomizaciji.
A u pitanju je i politika privlačenja investicija: u kontekstu investitorskog urbanizma, visoka cena urbanog prostora ima posve kontradiktoran efekat u odnosu na povećanje cene u drugim segmentima. Ona ne smanjuje, već povećava tražnju za robom, tako što uvećava očekivanja budućih povrata investicija – i, u istom tom političko-ekonomskom ključu, valja tumačiti pojavu i veštački opstanak onog kanceroznog urbanog tkiva koje se zove Beograd na vodi.
Naravno, smešteno u političko-ekonomski kontekst neoliberalizma – uvećana cena zakupa privilegovaće „velike” i već „moćne” igrače (neke postojeće prodajne lance, uglavnom), te time nulovati i onu još jednu funkciju koju i javna pijaca, ali i javni prostori inače, imaju – funkciju obezbeđivanja prostora jednakog pristupa resursima, bez obzira na finansijsku pozadinu – te doprineti daljoj koncentraciji ekonomske moći.
Ono što sigurno znamo je da obrenovački prodavci ne vide puno računa da robu prodaju. Nezvanično saznajemo tako, jer smo pričali smo poljoprivrednicima i trgovcima, da je interesovanje za zakup „nisko”. A pod „nisko” mislimo da ga skoro uopšte i nema, odnosno da gotovo niko od uobičajenih trgovaca poljoprivrednim proizvodima ne želi da zakupi ni jednu tezgu.
Da se ne lažemo, pronaći će prodavci i proizvođači, a sa njima i kupci, svoje prodajne alternative – druge pijace, veće piljarnice, direktne prodaje pa čak i prodaje preko interneta, neki će možda robu početi prodavati u manje higijenskim uslovima sa improvizovanih tezgica ispred pijace (šta li će onda biti sa „modernim izgledom”, „lepim ambijentom” i „doprinosom ukupnom utisku”, nemamo pojma).
Ali to poentu ne menja ni za zericu: državna administracija svih nivoa se nalazi u jednom jedinstvenom projektu – ona ima aktivnu ulogu u stvaranju pogodne investicione atmosfere, ali to se vrlo često ispostavlja i kao veoma aktivna proizvodnja nepogodne atmosfere življivosti za one sa nižih socijalnih stratuma i proizvodnja gradova kao ekskluzivnih ekosistema za bogate.
