Niški univerzitet ima izuzetno važnu ulogu ne samo u obrazovnom, nego i u društveno-političkom životu juga Srbije, što direktno utiče na ekonomsku sliku cele države. Niški studenti su proteklih godinu dana imali značajnu ulogu u studentskim aktivnostima, a ovih dana su ponovo u centru medijske pažnje zbog podrške Dijani Hrki, sa kojom bukvalno žive ispred Skupštine Srbije i ostaće sa njom do razrešenja ove teške situacije.
Neki od niških studenata su takođe pretrpeli policijsku torturu, podneli lične žrtve i jasno stavili do znanja da neće odustati od protesta do ispunjenja studentskih zahteva. Troje medijski najistaknutijih niških studenata – Dimitrije Dimić, student Pravnog fakulteta, koji je posle policijske torture proveo skoro dva meseca u kućnom pritvoru, Nemanja Ignjatović, student PMF-a, zadužen ispred niških studenata za korespondenciju sa medijima i koji je dosad prepešačio u znak protesta preko sedam stotina kilometara, kao i Lana Kocić, koja se suprotstavila maskiranim batinašima – u intervjuu za Radar iznose stavove o proteklim događajima, koji pokazuju kompaktnost i odlučnost u delovanju, kao i svoje viđenje celokupne političke situacije u državi.
Dijana ne sme ostati sama
Kada je reč o podršci Dijani Hrki, svi imaju jedinstven stav, a Lana Kocić govori:
„Niški studenti, zajedno sa studentima svih univerziteta u zemlji, ali i građanima iz svakog njenog kraja, stoje uz Dijanu Hrka u njenoj borbi za pravdu, spokoj duše njenog ubijenog sina i za istinu koju uporno pokušavaju zatrpati pod ruševinama sistema. Zahvalni smo joj na hrabrosti i žrtvi koja prevazilazi ljudske granice i već sada menja lice ove zemlje, ali smo svesni da je u državi koja je odavno pokazala da joj ljudski život, život sopstvenih građana, ne znači ništa – nezahvalno, opasno i bolno podržavati bilo koga u misiji koja bi mogla postati samoubilačka. Ne želimo da i ona postane kolateralna šteta kriminalnog režima i njegovog obračuna sa istinom. Dijana to ne zaslužuje. Njen sin, i svi naši izgubljeni životi, zaslužuju Srbiju u kojoj majke više ne moraju gladovati da bi dobile istinu.
Zahvalni smo Dijani Hrki na hrabrosti i žrtvi koja prevazilazi ljudske granice i menja lice ove zemlje, ali smo svesni da je u državi koja je pokazala da joj život građana ne znači ništa – nezahvalno, opasno i bolno podržavati bilo koga u misiji koja bi mogla postati samoubilačka
Lana Kocić
Svi koji istinski nose u sebi i trunku savesti dužni su da zamole Dijanu Hrka da prekine štrajk glađu, jer nijedna majka ne sme životom da plaća cenu tuđe nepravde. Ali zato, sav bes, svu bol i svu snagu koju osećamo moramo pretočiti u jedan jedini zahtev – ostavku Aleksandra Vučića i raspisivanje izbora na svim nivoima. Dok se to ne dogodi, ne gasimo se. Ovo više nije borba samo za pravdu, ovo je borba za dušu Srbije.“
Dimitrije Dimić: „Svi moramo da budemo uz Dijanu. Ona nikada ne treba da ostane sama. Sva podrška i ljubav koju ova nacija u ovom momentu ima treba da bude upućena njoj. Ona se nalazi u jako teškoj poziciji i godinu dana se bori za istinu i za pravdu, i slama mi srce činjenica da bilo kome može da padne na pamet da tu ženu vređa, da organizuje kontraskupove… To je meni, sa ljudskog aspekta, odvratno i moja glavna poruka je da sva ljubav cele Srbije treba da bude uz Dijanu.“
Nemanja Ignjatović: „Naš dogovor i naš plan su od početka bili da mi postavimo šatore pored nje i da budemo sa Dijanom ceo dan i celu noć – kako je ona branila nas svojim životom, tako ćemo mi sada braniti nju.“
Jedinstvo svih studenata Srbije najbolje se oslikalo u Novom Sadu…
Nemanja Ignjatović: „Doček u Novom Sadu je zaista bio veličanstven. Iznenađujuće veliki broj ljudi, razmena zastava pri kojoj niko nije mogao da ne zaplače, bili su uvod u najveličanstveniji skup koji smo do sada napravili. Pokazali smo da Srbija nije i neće zaboraviti žrtve za koje je direktno odgovoran vladajući režim i sve ono što se u Srbiji nakon toga dešavalo.“
Dimitrije Dimić: „Protest sam po sebi je bio komemorativan, ali je bilo lepo videti sve moje kolege iz cele Srbije, sa svih univerziteta, sve drage prijatelje, posle dva meseca kućnog pritvora.“
Beograd, Novi Pazar, Niš, Novi Sad, Kragujevac, Subotica… taj bratski, kolegijalni odnos osvojio je Srbiju, bez obzira na pokušaj poturanja verske i nacionalne mržnje od strane predsednika i njegovih medija?
Lana Kocić: „Jednom je, na samom početku naše borbe, neko od kolega sa Državnog univerziteta u Novom Pazaru rekao da su se tokom blokada fakulteta i, posebno, tokom velikog protesta u Novom Pazaru, prvi put osetili kao deo ove zemlje.
Sa druge strane, oni su ti koji su pokazali svima nama kako se voli zemlja, kako se voli Srbija. Tokom pešačenja do Novog Sada, u manastiru Studenica su ih dočekali, obezbedili im prenoćište i doručak u skladu sa njihovim verskim običajima. Ljudi različitih vera i imena, okupljeni pod istim nebom, dele isti hleb. Tada je postalo jasno, možda jasnije nego ikad, da je Bog jedan, kako god ga mi nazivali, i da je Srbija jedna – ne moja, ne njihova, već naša.
I zato ova vlast, i zato Aleksandar Vučić, to ne može da podnese. Jer sve što on zna da gradi su zidovi – zidovi straha, podela i mržnje. Aleksandar Vučić ne može da razume ljubav koju ne može da kupi. On ne može da shvati da smo se okupili ne oko vođe, nego oko ideje da Srbija mora biti dom, a ne imovina. I zato nas se plaše, i zato nemaju odgovor.
Iako mi je bilo teško u kućnom pritvoru, znao sam da nisam jedini. U tom momentu Lazar Dinić bio je u kućnom pritvoru već skoro pet meseci, nakon šezdeset šest dana zatvora na Klisi. Ovakav pritisak smatram jednim od načina da nas vlast skloni sa ulica
Dimitrije Dimić
Danas u Srbiji postoji isključivo jedna, duboka podela društva – podela na slobodne ljude sa spoljašnje strane ograde Ćalilenda i one sa druge strane – najamnike i ljudske ljušture.“
Nemanja Ignjatović: „Mislim da su to bezuspešni pokušaji. Pokazali smo da su to izmišljene podele i da smo mi jači od toga. Svi studenti u Srbiji znaju koji su to ubačeni elementi da naprave razdor, gde ih ubacuju i šta im je dužnost. Mi se ne pecamo na tako glupe zamke. Uporni smo i nastavićemo da širimo poruku o zajedničkoj podršci i ljubavi. Sava i Nadija su očigledan primer ovoga o čemu pričam i baš iz tog razloga su bili toliko napadani, ali nijedan ubačeni element ovako iskrenu poruku ne može da uništi.“
Kako se nosite sa pritiscima koje trpite?
Dimitrije Dimić: „Za osam mojih kolega i mene, koji smo optuženi u tom postupku koji je počeo dan posle Vidovdana, zakazano je suđenje za osmi decembar. Optuženi smo da smo pozivali na nasilno rušenje ustavnog uređenja, što je samo po sebi teška optužba, ali nismo jedini — veliki broj građana je u poslednje vreme optužen za isto delo.
Ovakav pritisak smatram jednim od načina režima da nas skloni sa ulica. Ja sam već u kućnom pritvoru proveo skoro dva meseca i bilo mi je jako teško, ali sam, zahvaljujući podršci svoje porodice i kolega, uspeo nekako da prođem kroz sve to. To je kaznena mera koja se sve više zloupotrebljava od strane režima.
Iako mi je bilo teško, znao sam da nisam jedini. U tom momentu Lazar Dinić bio je u kućnom pritvoru već skoro pet meseci, nakon šezdeset šest dana zatvora na Klisi. U trenutku hapšenja bio sam verbalno maltretiran od strane pojedinih zaposlenih u policiji.“
Nemanja Ignjatović: „Pritiske trpim povremeno. U zavisnosti od perioda, znaju da se na vratima naše kuće pojave policajci. Bio sam hapšen jednom, privođen na informativne razgovore, ali u odnosu na neke druge kolege, ja sam dobro i ne bih tome pridavao neki veliki značaj. Najveći problem za mene je što je pretnje dobijala i moja porodica, ali mi smo zajedno i imam njihovu punu podršku, i znam da su svakog trenutka uz mene svi moji prijatelji i kolege.“
Kako kmentarišete novu blokadu Veterinarskog fakulteta u Beogradu?
Lana Kocić: „Kada je reč o blokadama fakulteta, u ovom trenutku realnost je drugačija u odnosu na prethodni period. Država je jasno pokazala da ne mari za akademsku zajednicu i univerzitete u našoj zemlji, da im čak ne bi predstavljalo problem da ih ukine ili marginalizuje ako to odgovara njenim interesima.
Zbog toga, novu strategiju borbe modifikujemo i prilagođavamo. Preživeti i opstati postaje imperativ kako bismo ostali nepobediv protivnik u ovoj borbi – ne smemo da kapituliramo, već da racionalno i strpljivo biramo taktiku. To znači da promena modaliteta borbe ne znači predaju, već prilagođavanje.
Naime, borba se nastavlja, samo u formama koje su efikasne u promenjenim okolnostima. U tom smislu, ideja o totalnim blokadama drugih fakulteta je diskutabilna. Možemo očekivati određeni simbolički odjek, ali realna podrška i uticaj bi verovatno bili manji nego ranije.
Najveći problem za mene je što je pretnje dobijala i moja porodica, ali mi smo zajedno i imam njihovu punu podršku, i znam da su svakog trenutka uz mene svi moji prijatelji i kolege
Nemanja Ignjatović
Važno je da akademska zajednica fokus prebaci na metode koje mogu dugoročno održati mobilizaciju i vidljivost borbe, umesto da se iscrpljuje i samouništava u akcijama koje država lako ignoriše.
Dobrodošle su, ali samo pod jednim uslovom – da čitava država, tj. narod, beskompromisno podeli teret ove borbe koju je dugo, u najvećoj meri, nosila akademska zajednica. Ako svi stanu rame uz rame, ako se prelomi ravnoteža odgovornosti i žrtve preraspodele na celo društvo, tada blokade prestaju da budu izolovani čin i postaju legitiman, kolektivan odgovor na ugrožavanje javnog interesa.
Do tada, bez sveopšte solidarnosti, svaka nova blokada rizikuje da ostane simboličan gest — hrabar, ali nemoćan pred voljom kriminalnog sistema.“
Mnogo se govori o studentsko listi, izborima i ulozi opozicije. Kako gledate na to?
Dimitrije Dimić: „Izbora će sigurno biti. Mislim da će na izborima pobediti studentska lista zato što je sastavljena isključivo od stručnjaka, naučnika i humanih ljudi.
Što se opozicije tiče, ona je, koliko vidim, strašno razjedinjena i smatram da je neophodno da se pod hitno ujedini i da formira nešto što se u britanskoj demokratiji zove vlada u senci. To sam preporučivao i prvacima opozicije, ali su oni uglavnom odbijali tu ideju.
Čim se ratosiljamo ovog i ovakvog režima i malignih uticaja iz kriminalnog miljea, opozicija će imati mesta u političkom životu Srbije.
Studenti ne zabranjuju nikome da učestvuje na izborima. Imamo stav Demokratske stranke (DS), koja podržava studentsku listu, što je za mene optimalno, ali takođe, demokratsko pravo svakoga je da učestvuje na izborima.“
Lana Kocić: „Studentska lista, bezrezervno. Naime, još jednim doprinosom ostvarenju našeg cilja smatramo, između ostalog, i to što smo stvorili politički ambijent u državi u kome je postalo jasno – ko se iskreno zalaže i bori za svoj narod i državu, a ko za lične interese, čak i na opozicionoj strani političke arene.
Naša borba je skinula maske mnogima, pokazala razliku između onih koji traže slobodu za sve i onih koji traže vlast za sebe. To je jedno od najvećih postignuća, jer istina, jednom kada se razotkrije, više se ne može vratiti u mrak.
Izbora će sigurno biti. Mislim da će na izborima pobediti studentska lista zato što je sastavljena isključivo od stručnjaka, naučnika i humanih ljudi. Opozicija je, koliko vidim, razjedinjena i smatram da je neophodno da se pod hitno ujedini i formira vladu u senci, kaže Dimić
Svojim odnosom prema nama, aktuelna vlast je sama doprinela našem rastu – jer svaki akt nasilja, svaka laž i svaka manipulacija usmerena prema nama ogledala se u očima građana koji su to prepoznali. Pad rejtinga režima koji je usledio bio je samo logična posledica.
To, međutim, nikada nije bio naš primarni cilj. Mi se nikada nismo borili protiv nečega, već za nešto: za dostojanstvo, za istinu, za slobodu.
Jedan od ključnih razloga našeg uspeha leži i u taktici koju smo odabrali – a to je da ne otkrivamo imena onih koji će se naći na našoj izbornoj listi. Time smo onemogućili režim da svoju uobičajenu propagandnu mašineriju usmeri na pojedince, jer ta lista za sada postoji samo kao ideja, kao simbol zajedništva, ne kao partijska struktura.
Mi se na njoj ne nalazimo kao pojedinci, jer naš cilj nije dolazak na funkcije niti bilo kakva lična korist. Naš cilj je opšte dobro.
Zato i nije iznenađenje što istraživanja javnog mnjenja pokazuju da bismo, u atmosferi referendumske odluke između straha i nade, između prošlosti i budućnosti, odneli ubedljivu pobedu.
To ne govori samo o nama – to govori o narodu koji je prepoznao da iskrena borba, čak i kada je vodi najmlađa generacija, ima snagu da probudi zemlju iz letargije i da promeni tok istorije.“
Da li ste optimisti?
Dimitrije Dimić: „Apsolutno! Bolje je biti optimista i grešiti nego biti pesimista i biti stalno u pravu. Pitanje je vremena kada će ovaj režim da padne, a do tada – pumpajmo!“
