U poznatom delu Čovek za jednokratnu upotrebu (L’homme jetable), francuski filozof Bertran Ogilvi govori o „indirektnoj logici eksterminacije“ kao osnovi savremenog političkog poretka koji omogućava vladi da „nepotrebnom“ ili „prekobrojnom“ stanovništvu nameni sudbinu drugačiju od one predviđene za „korisne“ članove zajednice. Usled svoje neuklopljenosti, ova „džank populacija“ biva izopštena iz javnog života koji se odvija u koordinatama zvaničnog narativa. Ovakav položaj, koji se svodi na puku biološku egzistenciju, označava se pojmom civilne smrti.
Preteče ovakvih praksi srećemo u različitim pravnim sistemima. Počev od antičke Grčke (atimia) i Rima (Homo sacer), preko common law, pa sve do nekih savremenih poredaka, poput turskog nakon neuspelog vojnog puča iz 2016, moguće je uočiti postupke kod kojih se pojedinac, iako biološki živ, na različite načine čini pravno i društveno nevidljivim. Umesto fizičkog uklanjanja, kažnjenik je ostavljen da „umre sam“ jer se, kako je slikovito ukazivala nemačka filozofkinja Hana Arent, potpunom izolacijom pretvara u „živog mrtvaca“.
Nedavno sam na jednoj tribini, na kojoj se govorilo o aktuelnom srpskom trenutku, upotrebio pojam civilne smrti kako bih objasnio stanje sa kojim se sreće sve veći broj građana koji kritikuju režim Aleksandra Vučića. Bio sam iznenađen kada sam shvatio da je, uprkos poređenju koje je na prvi pogled moglo delovati preterano, većina prisutnih u sopstvenim ili iskustvima bližnjih, prepoznala elemente „civilnog čišćenja“.
Od dolaska na vlast, Srpska napredna stranka je, kao jedan od osnovnih mehanizama učvršćivanja moći, promovisala političku segregaciju. Osnovni princip ovakve politike oličen je u bezbroj puta izrečenom: „Mi i Oni“. Uspostavljen je nepremostivi bedem između građana koji bezrezervno podržavaju postupke vlasti i onih koji predstavljaju remetilački faktor. Ova deoba ubrzo je postala okosnica srpskog društva, novoformiranih klasa i elite, a država „jednakosti i nediskriminacije“ pretvorila se u sopstveni antipod. Prva pretpostavka civilnog ubijanja koje će uslediti, tako je bila ostvarena.
Umesto fizičkog uklanjanja, kažnjenik je ostavljen da „umre sam“ jer se, kako je slikovito ukazivala nemačka filozofkinja Hana Arent, potpunom izolacijom pretvara u „živog mrtvaca“
U početnim fazama segregacije, osnovnu ulogu su igrali mediji. Njihov zadatak bio je da i najudaljenije kritičare režimskih postupaka nemilosrdno difamiraju. Protivnici aktuelnog srpskog režima bili su obeleženi kao bezvredni i štetni. Iako rešetke koje su ih odvajale od „ispravnih“ formalno nisu postavljene, njihovo prisustvo se u svakodnevnom životu nepogrešivo uočavalo. Nevidljivim zidovima „nepodobni“ su odvojeni od „pravovernih“. S kanala koji su dobijali nacionalnu frekvenciju i značajne finansijske podsticaje države, predstavljani su stvarni i isfabrikovani gresi odmetnika. Tako je u delu populacije osuđenom na režimsku propagandu stvorena slika prema kojoj vlast kritikuju samo gubitnici i moralni otpadnici, jednom rečju – društveni talog. Na način zastrašujuće sličan onom na koji je to činila i Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija tridesetih godina prošlog veka, protivnik je predstavljan kao društveni problem, niže biće i agent stranih interesa kom nema mesta u društvu koje želi napredak. Medijska mašina je mlela homines sacri. Ali cilj ovakve prakse nije bio samo obesnaživanje kritičkih argumenata. Još značajnije bilo je zastrašivanje onih koji bi se, možda, osmelili da krenu sličnim putem. Još jedan korak koji prethodi civilnoj egzekuciji tako je načinjen.
Međutim, vladajuća većina je ubrzo shvatila da medijska satanizacija protivnika nije dovoljna. Neprijatelja je trebalo marginalizovati. Kritičari režima postajali su nepodobni za različite aspekte javnog života. Otkazivanje prostora za tribine i promocije, uskraćivanje sredstava na konkursima, zabrana prikazivanja sadržaja (filmovi, serije) u kojima nepodobni učestvuju, pa i otkazivanje saradnje sa dugogodišnjim umetničkim i stručnim saradnicima, postali su deo redovnog repertoara borbe protiv ovdašnje „džank populacije“. Tako su ubrzo gotovo sva rukovodeća mesta popunjena kadrovima kojima je jedina preporuka bila ta da su bespogovorno odani kultu ličnosti Aleksandra Vučića.
U početnim fazama segregacije, osnovnu ulogu su igrali mediji. Njihov zadatak bio je da i najudaljenije kritičare režimskih postupaka nemilosrdno difamiraju. Protivnici aktuelnog srpskog režima bili su obeleženi kao bezvredni i štetni
Istovremeno, ova „nova elita“ postala je prirodno usmerena na konflikt sa svima onima koji se nisu uklapali u standarde novog društva. S jedne strane, podrška civilnom odstranjivanju nepodobnih izražavana je kako bi se potvrdila privrženost postupcima vlasti koja je obezbedila privilegije. Istovremeno, sukob je sada postao i metod samoodržanja. Nepodobne je potrebno odstraniti kako bi se sprečila mogućnost povratka na staro i uslove u kojima „nova elita“ nije imala šansu. Možda i najilustrativniji primer u tom pogledu predstavlja proglašavanje najuspešnijeg sportiste svih vremena sa ovih prostora „propalim teniserom“ onog trenutka kada je pokazao i najmanje naznake otpora. Postalo je jasno da ničiji kvalitet ne može biti dovoljno nesporan da bi mu bilo dozvoljeno ispitivanje kvaliteta vladara. Najopasniji produkt ovakvih postupaka svakako je ostajanje bez uspešnih ljudi i stručnjaka, ali je i ovde moguće videti na delu mehanizam civilnog ubijanja. Ljudi koji su čitave živote posvetili obrazovanju, napredovanju i izuzetnosti, preko noći su u srpskom društvu lišavani tih prerogativa i svedeni na nivo homines sacri.
Do kulminacije ovog procesa svakako dolazi nakon novosadske tragedije. Suočen s najozbiljnijim iskušenjem od dolaska na vlast, režim je posegnuo za do sada najdrastičnijim merama civilnog ubijanja. Dehumanizacija je protivnike pretvorila u legitimne mete. „Prekobrojni ljudi“ označavani su kao banditi, teroristi i rušitelji države s kojima će se obračunati „prave patriote“ i „rodoljubi“. Nezakonita prisluškivanja i praćenja koja su u međuvremenu postala redovni deo programa pojedinih režimskih televizija, normalizovala su zabranjena ponašanja približavajući srpsko društvo orvelovskom modelu u kom je zločin u ime partije dozvoljen. Na ovaj način, izopšteni ljudi postali su laka meta, što sve vodi i do realnijih mogućnost njihovog konačnog fizičkog uklanjanja. Homo sacer uvek je bio čovek kog je moguće ukloniti bez pravnih posledica.
Nezakonita prisluškivanja i praćenja koja su u međuvremenu postala redovni deo programa pojedinih režimskih televizija, normalizovala su zabranjena ponašanja približavajući srpsko društvo orvelovskom modelu u kom je zločin u ime partije dozvoljen
Nije trebalo dugo čekati na odgovor. Potreba da se rodoljublje potvrdi rezultirala je otvorenim fizičkim nasrtajima na one koji drugačije misle. Vidljivije nego ranije, na javnim skupovima su počele da se pojavljuju uniformisane grupe nasilnika koje su se obračunavale s protivnicima vlasti. Kulminaciju ovakvog pristupa koji neodoljivo podseća na istorijske paralele – SA odredi (Nemačka), Skvadristi (Italija) ili, novije, Tripl A (Argentina) i Kolektivosi (Venecuela) – predstavljalo je formiranje paramilitarnog kampa koji je tokom čitave godine blokirao funkcionisanje glavnog grada predstavljajući ozbiljnu bezbednostnu pretnju. Danas više zaista nije teško zamisliti odbranu nekog lojaliste koji sopstveni zločin spram „stranog plaćenika“ ili „zlikovca“ pravda uverenjem da je postupio ispravno. Uostalom, nismo li u više navrata od predsednika Republike čuli kako su oni koji su se kolima zaletali među demonstrante postupali onako kako bi svaki razuman čovek postupio ili bili svedoci da je upravo sa ovog mesta ovakvim „herojima“ darovano oslobođenje od krivičnog progona?
Svi totalitarni sistemi počivaju na sličnim premisama. Ono što ih razlikuje, najčešće je samo mogućnost da u određenim geopolitičkim i istorijskim prilikama ostvare svoje krajnje zamisli, sopstvena konačna rešenja. Ni u nacističkoj Nemačkoj na početku vladavine NSDAP nisu bili građeni koncentracioni logori. Početna borba vodila se civilnim usmrćivanjem – javnim progonom, isterivanjem s posla, obeležavanjem, bojkotom prodavnica i prebijanjem političkih protivnika. Tek kasnije međunarodne okolnosti i učvršćivanje vlasti omogućili su prerastanje mehanizama civilnog ubijanja u stvarnu, fizičku eksterminaciju.
Dehumanizacija je protivnike pretvorila u legitimne mete. „Prekobrojni ljudi“ označavani su kao banditi, teroristi i rušitelji države s kojima će se obračunati „prave patriote“ i „rodoljubi“
Zbog toga je izuzetno važno na vreme prepoznati i imenovati ove pojave. Nije samo moralno neprihvatljivo to što smo se navikli na ponižavanje Gorana Markovića ili Dušana Petričića, što smo se saživeli s tim da je Novak Đoković odlučio da se trajno odseli sa ovih prostora, što s ravnodušnošću pratimo kako naši najbolji lekari i profesori bivaju isterivani s instituta, a naši studenti prebijani od strane nahuškanih siledžija. Pored toga što govore u prilog kapitalnog posrnuća nacije, ovakvi postupci ukazuju i na nešto mnogo opasnije. Svako, pa i civilno, ubijanje je zločin. Ali ne samo to. Istorija nas uči da je civilna smrt redovno preteča i stvarnih usmrćivanja do kojih redovno dođe ako se tvorcima ovakvih zamisli blagovremeno ne stane na put.
