Sudeći po filmovima i TV serijama koje su u fazi finalizacije, predstojeća godina biće definitivno godina Milana Marića. Dve velike serije kao što su Senke nad Balkanom i Konstantinovo raskršće i dva filma od kojih se mnogo očekuje – ostvarenje Nikole Ljuce koje je iznenada u foto-finišu promenilo naslov u Da li je nebo plavo? i još duže očekivano delo Lordana Zafranovića o stradanju u Holokaustu, koje se najčešće naslovljava kao Djeca Kozare… Ali pre svega, stiže treća sezona voljene i gledane serije Senke nad Balkanom, koja počinje s emitovanjem već u februaru, a popularni glumac u njoj se pojavljuje prvi put, i to u vrlo intrigantnoj ulozi.
„Uvek je izazovno i posebno zahtevno ’uleteti’ u seriju koja je imala jake prve dve sezone. Senke su jedna od retkih serija koje su se izdvojile po stilu, pristupu, likovima i kompleksnoj dramaturgiji u ovom naletu produkcije poslednjih godina“, kaže Milan Marić na početku razgovora za Radar. „Sam kontekst treće sezone stavljen je u period pre početka Drugog svetskog rata i raznih interesnih, zakulisnih dešavanja u Jugoslaviji. Treća sezona se koristi već dobro oprobanim receptom mešanja fikcije i realnih događaja toga doba i donosi pregršt novih likova, između ostalog tu je i lik Dimitrija Filipovića, kojeg ja igram.“
Koje to senke nad Balkanom živimo danas? Da li ste povezivali epohu sa sadašnjim vremenom?
Nismo se tendenciozno referisali na današnje vreme, ali postoje zaista neverovatne sličnosti u nekim stvarima. Nažalost, mi više nismo zemlja koja sedi za stolom „velikih“ kada se razgovara, mi smo postali kusur kojim se veliki služe, tako da su te senke koje se nama danas dešavaju neke senke C kategorije. Doduše, takvi su nam i vazduh, voda, hrana, institucije, život… Jedino su nam bolesti A kategorije.
Da li je moderna tehnologija samo vratila čoveka unazad, i učinila ovo vreme mračnijim u odnosu na prošlost, koja je bila, iz naše perspektive, tako surova? Da li je čovek nazadovao?
Nije nas tehnologija vratila unazad, tehnologija nam je, kao i svaki drugi alat inicijalno napravljen da služi čoveku, samo dala ogledalo nas samih. Sve te zloupotrebe nisu došle od nekih misterioznih servera kojima upravljaju vanzemaljci, nego od nas samih. Mi tehnologiju zloupotrebljavamo, tako da nešto ne valja sa nama, a ne s tehnologijom. A i ne možemo na isti način pričati o upotrebi tehnologije u američkom, norveškom ili srpskom društvu. Neke zemlje godinama, da ne kažem decenijama, postepeno i sistemski implementiraju tehnologiju kroz celo društvo, postepeno su približavale tehnologiju raznim generacijama, prilagođavale je raznim privrednim i društvenim granama, jer su na vreme shvatile kuda svet ide i da će tehnologija postati neizbežan deo funkcionisanja. Dok neka društva, poput našeg, to nisu uradila i tu postoji ogromna rupa i u razumevanju tehnologije, ali i nešto mnogo opasnije, u razumevanju među generacijama.
Današnje pozorište se prvenstveno bori da preživi, da povrati publiku koja se izgubila od devedesetih do danas, da odneguje neku novu publiku koja ima društvene mreže i striming platforme… Naravno, to ne sme da bude alibi za pozorišni kukavičluk
I domaći filmski i pozorišni stvaraoci bili su veoma glasni kada je u pitanju stanje u našoj državi. Međutim, država je reagovala burno, raznim pritiscima, poništavanjima, otkazivanjima, kažnjavanjima, crnim listama. Koliko ste i lično osetili pritisak?
Reagovala je, nažalost, navijačko-uličarskim principom i to je otužno. Otužno je jer u srži toga leži kukavičluk i to je u ovoj godini toliko postalo očigledno, da je pomalo zbunjujuće. To, ispostaviće se, Potemkinovo selo moći i hrabrosti za nepunu godinu se demistifikovalo u ljude koji su se zatvorili u bunker, okružili policijom, tajnim službama, medijima, plaćenom podrškom, parapolicijskim jedinicama, kriminalcima, korumpiranim sudijama i tužiocima, biznismenima, ostalim plaćenicima državnim i privatnim parama, i iz tog bunkera viču: „Mi smo pobedili!“ Iz tog bunkera onda svi zajedno zloupotrebljavaju državni aparat i ljudima daju otkaze, prete, cenzurišu, ucenjuju, fizički nasrću, blate, uništavaju biznise, otežavaju živote, jer se, zamisli, neko pobunio protiv nepravde, kriminala i korupcije. Dakle, sveli su sebe na najniži oblik funkcionisanja i na najniži oblik vladavine – represiju. To je sve skupa poprilično otužno, ali je to naša realnost.
Da li osećate da nam je sloboda sve uskraćenija, počev od elementarne slobode govora? Pojedinci koji progovore jasno o stanju u državi, bivaju „masakrirani“ u medijima bliskim vlastima, zbog čega se mnogi autocenzurišu.
Nadam se da ćemo napokon prihvatiti da slobodu ne možemo podrazumevati i da se za nju moramo stalno boriti i ljubomorno je čuvati. Borba za slobodu je civilizacijska tekovina i svako treba biti ponosan na sebe ko je rešio da se za nju bori. A ova godina je donela još jednu demistifikaciju, a to je da to u većini nisu mediji nego propagandna glasila koja nemaju za cilj da javnost informišu, nego da ih sluđuju dezinformacijama. Jedan deo ljudi u ovoj zemlji već godinama upozorava na to, ali ova godina je toliko ogolila neke stvari da se sada zaista ne može više ni diskutovati na tu temu, zaista je sve jasno. Nije jasno samo onome ko je odlučio da to što je video, nije video. No, to je već nešto drugo. U svemu tome, ubedljivo najproblematičnije je ponašanje RTS-a kao javnog servisa svih građana. Neshvatljivo je šta su od sebe napravili.
Što se tog sistema „masakriranja“ po medijima tiče, on je namerno osmišljen kao deo propagandnog sistema, kako bi ljude odvratio od toga da slobodno govore. Najveća moć tog nakaradnog sistema je u tome što je anticivilizacijski baziran. Što stvara osećaj kao da vam neko kaže – ne možete da se kupate ili perete zube, zapravo stvara osećaj prljavosti i na taj način ljude paralizuje, jer niko ne želi taj osećaj.
U političkim programima, posebno uoči izbora, gotovo da nema govora o kulturi, međutim, u 2025. godini kultura je pretrpela ogroman udar i strašne gubitke. Kako je moguće da jedna vlast misli da može da opstane ignorisanjem i netrpeljivošću prema kulturi i kulturnim poslenicima? Kakva je kultura po meri i ukusu vlasti?
Pa ova vlast je ustrojena prema sistemu kulta ličnosti i kao takva ne može da dopusti da bilo šta drugo bude veće ili da im pravi distrakciju od njihovog objekta idealizacije. U srži umetnosti je kritičko promišljanje, direktno suprotno od onoga što podrazumeva ideologija kulta ličnosti. Na primer, vi svaki dan možete videti neke odrasle ljude koji sebe faktički ponižavaju po društvenim mrežama i u televizijskim emisijama takmičeći se ko će se više dodvoriti lideru, ne bi li se malko više propeli u toj piramidi. To rade potpuno unižavajući i poništavajući sebe, sopstveni integritet i dostojanstvo, uz apsolutno odsustvo bilo kakvog kritičkog promišljanja, makar prema sebi samima. A što je najgore, to rade potpuno svesno. I kako onda ti ljudi, koji na taj način funkcionišu, mogu da razumeju kulturu, kritičko promišljanje i umetničku slobodu?
Svaki dan možete videti neke odrasle ljude kako se po društvenim mrežama i u televizijskim emisijama takmiče ko će se više dodvoriti lideru, ne bi li se malko više propeli u piramidi. To rade unižavajući i poništavajući sebe. A što je najgore, to rade potpuno svesno
Godina za nama donela je mnogo pobune, revolta, održan je najmasovniji protest 15. marta. Gde smo međutim sada? Sa kakvom nadom i optimizmom dočekujemo 2026? Da li imamo optimizma uopšte da se nešto može promeniti nabolje?
Pokušavao sam dugo da shvatim od čega sam zapravo najviše umoran i iscrpljen ove godine i sve što bi mi palo na pamet kao neko logično rešenje se posle nekog vremena samo demantovalo, sve dok nisam shvatio da mi najviše snage odlazi u pravljenju privida normalnosti. Ništa me toliko nije umorilo i iscrpelo, koliko me je umorilo i iscrpelo odbijanje da prihvatim da živimo u neproglašenom vanrednom stanju i da je u takvom stanju normalno ne osećati se normalno. Količina otvorene represije, nepravde, samovolje, zloupotrebe i iživljavanja vlasti i institucija nad ljudima tokom prošle godine nešto je što nije lako ni površno obraditi, a kamoli procesuirati i prihvatiti. Spoznaja da zaista nema ko da te zaštiti u ovoj zemlji teška je i mučna. Spoznaja da si nezaštićen i da oni koji bi trebalo da te štite su dobrim delom nosioci nepravde jeste teška. Spoznaja da faktički nijednoj instituciji u ovoj zemlji trenutno ne možeš da veruješ jeste teška. Spoznaja da pravda i zakoni postoje samo za odabrane jeste teška. Naravno da u tome ne možete da se osećate normalno, jer to sve vidite i osećate.
Ljudi imaju potrebu da žive u nekom sistemu koji načelno brine o njima i njihovim pravima. Naravno, nemam iluziju da smo mi neko uređeno, brižno i zaštitnički nastrojeno društvo, verujem i većina ljudi, ali se ja nisam nikada tako otvoreno susreo s tom vrstom apsurda da maltene kriminalci i policajci koordinisano delaju protiv građana, kao što je to bilo ove godine. Da neko može da koristi neko zvučno oružje i da nikom ništa, još te prave ludim da se to nije desilo. Ne možete se osećati normalno u takvim okolnostima. I mislim da je velika većina ljudi trenutno u nekoj vrsti hibernacije i prihvatanja te grozne realnosti s kojom su se susreli, ali mislim da će, kada se to prihvatanje desi, ljudi biti samo spremniji na dalju borbu jer će postati svesni da alternativa ne postoji.
Kako vidite studentske proteste? Mislite li da oni imaju snage da se izbore za bolje i drugačije društvo?
Studentske proteste vidim kao hrabru borbu nekih pametnih mladih ljudi za sopstvenu budućnost. Svašta su tek oni prošli u ovih godinu i nešto dana i nepravedno bi bilo kada bismo od njih očekivali da oni isprave sve naše greške, tako da u toj borbi ne smeju da ostanu sami i na sreću – nisu sami. Strašne nepravde su preživeli i dalje ih preživljavaju, ali se uprkos tome ne predaju. Ogromni su izazovi pred njima, neke velike i bitne odluke, bušenja s raznih strana, umor, iscrpljenost i videćemo kako će se sa svim tim boriti. Njihova snaga i energija dovele su dotle da danas imamo jednu paradoksalnu situaciju u kojoj se vlast potpuno zabarikadirala i pokušava da pokazuje nadmoć, ali tako što odugovlači raspisivanje izbora. To bi valjda trebalo ljudima da pokaže da su oni nedodirljvi, da protesti nisu ništa doneli i promenili, da je sve bilo uzaludno, zapravo – da ih demotiviše i ohladi od ideje promene. Međutim, plašim se da ta taktika pomešana s represijom nije baš urodila plodom. Ljudi su prosto svesni šta je zapravo pravi razlog zbog kojeg se ne raspisuju izbori i ta taktika pokazuje isključivo slabost.
Studentske proteste vidim kao hrabru borbu nekih pametnih mladih ljudi za sopstvenu budućnost. Njihova snaga i energija dovele su dotle da se vlast potpuno zabarikadirala i pokušava da pokazuje nadmoć, tako što odugovlači s raspisivanjem izbora
U filmu Nikole Ljuce Da li je nebo plavo? igrate nekadašnjeg opozicionara i pratimo ga u trenutku kada postaje ambiciozni političar. Da mnogi nisu promenili strane, možda danas ne bismo imali vlast kakvu imamo, pa mi recite da li je vaš lik kombinacija jednog ili više likova iz ne tako davne političke prošlosti?
Zapravo, ono što je najgore, ne postaje on ambiciozni političar, on radi još goru stvar. On pristaje da pomogne u političkoj trci čoveku protiv kojeg bi se ranije borio iz sve snage. Toga kod nas ima koliko hoćete i strašne su sudbine svih tih ljudi koji su napravili tu vrstu izdaje sebe samog.
Da li ste takvom liku pristupili kao pozitivcu ili kao negativcu?
Pokušao sam da se ne određujem na taj način prema njemu, nego da izgradim neku logiku te odluke. Posmatrao sam, razgovarao i proučavao nekolicinu takvih ljudi dok sam se pripremao za tu ulogu i neverovatno je da nijedan od njih nije uspeo da se suštinski pomiri sa tom odlukom koju je doneo, i da im svima na čelu piše „prodao sam sebe i sad ne znam ko sam“. Velika većina njih je to uradila naravno zbog novca i bili su ubeđeni da će novac biti dovoljan da zamaskira taj zločin nad samim sobom. Međutim, novac vremenom prestaje da fascinira i onda lagano dolazi spoznaja šta si zapravo uradio i da takva odluka koju si doneo nema popravnog i oni sa tom odlukom svaku noć legnu u krevet. Paklen je to život.
Devedesetih godina, u vreme Miloševićeve strahovlade, pozorište je bilo izuzetno angažovano. Predstave su bile prst u oko vlastima. Da li današnje predstave daju odekvatan odgovor na ono što se dešava?
Nažalost, ne u dovoljnoj meri. Mada, mislim da se to vreme i ovo koje mi sada živimo bitno razlikuju i pogrešno je praviti paralele, jer je mnogo toga drugačije. Isto je tako i sa pozorištem. Pozorište devedesetih je došlo posle sedamdesetih i osamdesetih godina, kada je celokupna jugoslovenska umetnička scena, pa i pozorište, doživela veliki procvat. Mislim da je ta pozorišna reakcija devedesetih išla na talasu upravo toga. A današnje srpsko pozorište dolazi iz ratova, siromaštva, raspada zemlje i posleratnih turbulencija dvehiljaditih. Današnje pozorište se prvenstveno bori da preživi, pa se bori da povrati publiku koja se izgubila u tim i takvim godinama od devedesetih do danas, pa se bori da odneguje neku novu publiku koja ima društvene mreže i striming platforme, pa se bori da privuče neke nove mlade ljude da se bave pozorištem, tako da je malo nefer to sve ne uzeti u obzir kada se priča o pozorištu kod nas. Naravno, to ne sme da bude alibi za pozorišni kukavičluk, ali prosto su stvari koje se moraju uzeti u obzir.
Namerno je osmišljeno „masakriranje“ po medijima kao deo propagandne, kako bi ljude odvratio da slobodno govore, što stvara osećaj prljavosti i na taj način ljude paralizuje
U Srbiji je toliko izražena korupcija, da je nemoguće nabrajati sve afere. Tolika korupcija nije opisana ni u jednom filmu. Da li stvarnost demantuje film? Da li stanje u srpskom društvu prevazilazi svu maštu pisaca, scenarista?
Dosta sam u poslednje vreme razgovarao s ljudima baš na tu temu. Mislim da ništa ne može doakati realnosti koju mi danas u Srbiji živimo. Ona je toliko apsurdna i neshvatljiva, da nema tog pozorišnog teksta koji bi to sve zaokružio, nema tog scenarija koji bi u ovom trenutku precizno secirao naše društvo, uvek bi to bilo nedovoljno tačno ili nedovoljno jako, jer ti danas i da uspeš da zaokružiš sve ovo što se nama dešava, dok ti to snimiš i izrežiraš, izdešavaće se tona novih apsurdnosti pred kojim će taj film ili predstava biti pase. I onda mislim da u ovom trenutku to ne treba ni pokušavati, nego bi se eventualno trebalo baviti nekim pričama koje bi nam sačuvale zdrav razum i prišle nam s neke druge strane, a ne iz ove naše svakodnevice.
U domaćim filmovima i serijama, vrlo često se prikazuju bizarnosti iz domaćeg života, međutim, niko nije dosad uspeo da osmisli takvu bizarnost kao što je Ćacilend. Kakav je to mozak koji je to mogao da smisli?
Ćacilend je zapravo deo Ekspo izložbe – dijagnoza srpskog društva u poslednjih trideset godina. Tamo su ljudi koji su zaposleni preko stranke u državnim preduzećima i njihova rodbina, kriminalci koji boravkom tamo izbegavaju robiju za razna dela, stranački aktivisti koji moraju jer su u stranci, funkcioneri koji moraju da ne bi bili zamenjeni, ljudi koji su ucenjeni raznim stvarima i neki nesretni ljudi koji od tih dnevnica žive. Dakle, to je sajam talačkih kriza raznih formata i lepo je da to imamo tako transparentno izloženo u centru glavnog grada.
Mi više nismo zemlja koja sedi za stolom „velikih“ kada se razgovara, mi smo postali kusur kojim se veliki služe, tako da su senke nad nama danas neke senke C kategorije. Doduše, takvi su nam i vazduh, voda, hrana, institucije, život… Jedino su nam bolesti A kategorije
Verujete li da postoje crne liste o kojima mnogi pričaju?
Što se mene tiče, to nije pitanje da li ja verujem ili ne. Jasno je da postoje razlozi zbog čega mnogi iz naše branše pričaju na temu crnih lista, kao što postoje i razlozi zašto se o tome ćuti. I jedno i drugo govori u prilog tome da one zapravo postoje.
Može li nam 2026. biti stvarno srećna?
Pa u kom životu ćete se boriti za ono u šta verujete, ako se u ovom budete štedeli? Naravno da može! Želim svim čitaocima srećnu, hrabru, prkosnu, ponosnu i borbenu 2026.
