Ministarstvo pravde pristupilo je izmenama krivičnog zakonodavstva, u vreme napetih društveno-političkih dešavanja. Rasprava o novim rešenjima lice u lice nije planirana, kako dolikuje izmenama krivičnih propisa. Umesto toga, društvene mreže i mediji se pune različitim tumačenjima predloga samo pojedinih krivičnih dela, po pravilu onih koja bi mogla da utiču na pojačanje represije protiv nastavka društvenog bunta.
Jedno od njih se tiče novog krivičnog dela iz grupe krivičnih dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, koje predviđa da onaj ko „… postavlja prepreke na saobraćajnicama i zaustavlja prevozna sredstava u saobraćaju protivno propisima, kazniće se zatvorom do jedne godine“. Novo krivično delo zapravo predviđa krivičnu odgovornost za postupanje protivno propisima u saobraćaju, bez bilo kakve posledice (osim zaustavljanja vozila) ili dalje odrednice.
Na taj način, ometanje saobraćaja od strane pešaka kretanjem na kolovozu – nešto za šta se išlo pred prekršajni sud i što je predstavljalo prekršaj za koji se izriče kazna od 5.000 dinara (sa mogućnošću da se izbegne sud plaćanjem tričavih 2.500 za brzo priznanje) postaje krivično delo.
Pred Prekršajnim sudom vodilo se računa o mnogim detaljima, pa i o pravilima o načinu na koji policija legitimiše lica. Zbog kršenja ovih pravila od strane policije, prekršajni sudovi su najčešće oslobađali one koji su tvrdoglavo ušli u prekršajni postupak.
Međutim, u krivičnom postupku, važiće za dokazivanje neka druga pravila. Predlozima izmena Zakonika o krivičnom postupku jača se snimak kao dokaz, pa će snimak lica na kolovozu pored zaustavljenog vozila postati dovoljan za kasnije uspešno krivično gonjenje. Time se ostavlja velika moć javnom tužiocu koji uz snimak dobije krivičnu prijavu da postupa po njoj sa velikom verovatnoćom uspeha. Javni tužilac će moći, čini se i brže nego u prekršajnom postupku, da sklopi sporazum o priznanju krivičnog dela, nudeći blažu sankciju. Sudovi će, bez ikakve prethodne prakse, potvrđivati ove sporazume, vodeći se čitanjem opisa novog dela i odredbi Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, koji propisuje pravila ponašanja učesnika u saobraćaju.
Da li će takvo postupanje i zakon biti u skladu sa ljudskim pravima?
U ovoj kvazi javnoj raspravi, gde se javnosti obraća ministar pravde putem medija, saznali smo od njega da se Srbija uvođenjem ovog dela zapravo usaglašava sa članom 11 stav 2 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Saznali smo da se krivičnim delom štite prava drugih da se kreću. Takođe, saznali smo da su u Engleskoj blokaderi dobili zatvorsku kaznu od četiri godine za blokadu puta. Ministar kaže da imamo i prekršaje, pa će se ceniti da li je delo za prekršaj ili krivično delo.
Novi predlog je protivan principima ograničenja ljudskih prava i članu 11 stav 2 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na koji se ministar pravde poziva, jer ne dopušta sudu prostor da proceni neophodnost krivičnog gonjenja u konkretnom slučaju
Ovakva obrazloženje ne prati i predložena odredba. Prvo, ovo delo ne inkriminiše samo blokadu puteva već svako postupanje protivno Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima, tj. ometanje saobraćaja kojim se zaustavlja neko vozilo. Drugo, tako predložena odredba ne ostavlja mogućnost sudu da primeni tzv. test proporcionalnosti, odnosno da proceni da li je u konkretnom slučaju blažom merom moglo da se kazni za protivpravno ponašanje. Sudu se, dakle, ne ostavlja da proceni da li je zaustavljanjem saobraćaja izazvana opasnost po živote i tela drugih, po imovinu drugih, niti da procenjuje da li je došlo do opasne situacije ili ozbiljne štete po prava trećih. Ako bi sud to cenio, to bi već bilo drugo krivično delo. Jedini zaštitni objekat je sam javni saobraćaj.
Evropski sud za ljudska prava je u postupcima u kojima je procenjivao da li je izricanje krivične sankcije za blokadu saobraćajnica bilo u skladu sa članom 11 Evropskog suda za ljudska prava, od slučaja do slučaja, ispitivao da li je bilo: opasnosti po živote i tela drugih, po imovinu drugih, izazivanje opasne situacije ili ozbiljne štete po prava trećih, dugo trajanje blokade, postojanje alternativnih puteva, prijave okupljanja. Samo onda kada su postojale teže posledice blokade saobraćaja, sud je uvažavao diskreciono pravo države da primeni krivični progon.
Novi predlog je, upravo iz tog razloga, protivan principima ograničenja ljudskih prava i članu 11 stav 2 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na koji se ministar pravde poziva, jer ne dopušta sudu prostor da proceni neophodnost krivičnog gonjenja u konkretnom slučaju.
I za kraj: ministar pravde je izjavio da predložene izmene nemaju veze sa trenutnom situacijom u zemlji. Osim što je ova izjava politički nepopularna kako kod onih koji hoće slobodu kretanja, tako i kod onih koji hoće slobodu okupljanja, dovoljno je pogledati nacrt krivičnog zakonika od prošle godine, pre najmasovnijih protesta u istoriji Srbije i ustanoviti: ovaj predlog nije postojao.
