Piše: Dragan Radovančević, psiholog
Postoji određena vrsta tišine koja okružuje decu koju nazivamo „nadom generacije“. To su ona bića koja u ranim godinama pokazuju neobjašnjivu oštrinu zapažanja, lakoću baratanja simbolima i dubinu pitanja koja obično dolaze tek sa decenijama iskustva. Okolina ih posmatra sa mešavinom divljenja i zavisti, uverena da je njihov put ka vrhu društvene lestvice već trasiran. Pa ipak, životna statistika je neumoljiva: ogroman broj tih blistavih početaka završava se u senci, u nečemu što spoljni posmatrač naziva „neiskorišćenim potencijalom“, a što je iznutra zapravo duboka, iscrpljujuća borba sa smislom.
Zašto visoki intelektualni kapacitet tako često biva kočnica umesto motora? Da bismo to razumeli, moramo izaći iz okvira školskih uspeha i ući u sferu karaktera, društvene dinamike i onoga što se dešava kada se suptilan duh sudari sa grubošću sveta.
Breme povećane budnosti
Prvi i možda najdublji razlog leži u tome što izuzetna inteligencija nikada nije samo alat za rešavanje problema. Ona je, pre svega, način postojanja u svetu. Darovito dete je poput seizmografa koji beleži i najsitnije potrese u svojoj okolini. Ono ne vidi samo ono što mu se govori. Ono vidi ono što se prećutkuje. Ono prepoznaje laž u glasu učitelja, pukotinu u braku roditelja i duboki besmisao pravila koja se nameću „radi reda“.
Ako rano shvatite da je sistem u kojem živite zasnovan na površnosti ili nepravdi, prirodna reakcija može biti povlačenje. Mnogi mladi ljudi koji su obećavali zapravo svesno sabotiraju svoj uspeh jer im je cilj koji taj uspeh nudi mrzak. Oni ne žele da budu pobednici u igri čija su im pravila gadna
Ova rana svest o nesavršenosti sveta donosi neku vrstu preranog gubitka nevinosti. Dok se druga deca igraju bez svesti o društvenim maskama, darovito dete ih već uveliko dešifruje. To rađa osećaj izolacije. Ako rano shvatite da je sistem u kojem živite zasnovan na površnosti ili nepravdi, prirodna reakcija može biti povlačenje. Mnogi mladi ljudi koji su obećavali zapravo svesno sabotiraju svoj uspeh jer im je cilj koji taj uspeh nudi mrzak. Oni ne žele da budu pobednici u igri čija su im pravila gadna. Njihova pasivnost nije odraz lenjosti, već dubokog moralnog neslaganja sa realnošću.
Iluzija prirodne lakoće
Postoji i jedna unutrašnja, skoro tehnička zamka u vaspitanju darovitih. Deca kojima sve polazi za rukom, koja bez učenja dobijaju najviše ocene i čiji um „preskače“ stepenice do kojih drugi mučno stižu, često propuste da razviju najvažniju životnu veštinu: sposobnost da se podnese poraz.
Kada se sve postiže bez napora, mozak se navikava na instant nagradu. Međutim, stvarni život, onaj koji počinje nakon diplome, zahteva upornost, ponavljanje i trpljenje neuspeha. Daroviti mladi ljudi se često slome pri prvoj ozbiljnoj prepreci jer je njihov identitet neraskidivo vezan za sliku „nekoga ko uvek zna i uvek uspeva“. Suočeni sa situacijom gde pamet nije dovoljna, gde je potreban mučan, rutinski rad, oni često odustaju. Strah da će se otkriti njihova „običnost“ postaje veći od želje za napredovanjem. Lakše je ostati večiti talenat koji se nije potrudio, nego se suočiti sa mogućnošću da niste najbolji uprkos trudu.
Svet koji favorizuje poslušnost
Ne smemo zanemariti ni širi kontekst zajednice u kojoj živimo. Društva koja su duboko uzdrmana, koja su izgubila svoj vrednosni centar, retko imaju prostor za one koji misle svojom glavom. U takvim sredinama se ne traži vizija, već lojalnost. Hijerarhije se ne grade na kompetenciji, već na pripadnosti klanovima ili bespogovornom izvršavanju naređenja.
Mnogi od najpametnijih među nama bivaju marginalizovani jer su „teški za saradnju“. Oni vide greške tamo gde drugi vide rutinu i predlažu promene tamo gde se drugi plaše za svoje pozicije. U atmosferi gde su prosečnost i poslušnost valute, darovitost postaje teret koji vas čini sumnjivim
Izuzetan um je po svojoj prirodi subverzivan jer postavlja pitanja. On želi dijalog, argumentaciju i smisao. Kada se takva osoba nađe u kolektivu koji traži puko izvršavanje zadataka bez postavljanja pitanja „zašto“, nastaje sukob. Mnogi od najpametnijih među nama bivaju marginalizovani jer su „teški za saradnju“. Oni vide greške tamo gde drugi vide rutinu i predlažu promene tamo gde se drugi plaše za svoje pozicije. U atmosferi gde su prosečnost i poslušnost valute, darovitost postaje teret koji vas čini sumnjivim.
Otuđenost u digitalnom ogledalu
U modernom dobu, ovaj problem dobija novu dimenziju kroz prevlast ekrana nad živim kontaktom. Tehnologija nam nudi iluziju povezanosti, dok nas zapravo ostavlja u dubokoj emocionalnoj izolaciji. Darovita deca, koja već imaju prirodnu tendenciju ka unutrašnjem svetu, danas se lakše nego ikad povlače u digitalne prostore.
Tamo je sve lakše. Možete biti priznati u uskim, specijalizovanim grupama na drugom kraju planete, dok u sopstvenoj učionici ili kancelariji ostajete nevidljivi. Problem je u tome što se socijalne veštine uče telom, glasom i prisustvom. Onaj ko gubi kapacitet za neposrednu razmenu osećanja, gubi i mogućnost da se pozicionira u realnom svetu. Mnogi pametni mladi ljudi danas žive u procepu između svoje ogromne unutrašnje kompleksnosti i nesposobnosti da tu kompleksnost pretoče u smislen ljudski odnos. Bez bliskosti, njihov intelekt ostaje suv i jalov, što neminovno vodi ka depresivnim stanjima.
Potraga za autentičnošću kao vrhunski cilj
Na kraju, moramo se zapitati šta zapravo smatramo uspehom. Ako je to samo akumulacija moći, kapitala i društvenog priznanja, onda je neuspeh mnogih pametnih ljudi skoro neminovan. Ali, možda je u pitanju nešto drugo. Možda je njihov „pad“ zapravo odbijanje da se konformiraju.
Istinski dar nosi sa sobom i obavezu prema istini. Ta istina često nalaže da se kaže „ne“ tamo gde svi kažu „da“. Uspeh za takvu osobu može biti to što je sačuvala svoj unutrašnji mir, što nije prodala svoja uverenja za bolju poziciju i što je uspela da ostane svoja u svetu koji na sve načine pokušava da nas unese u kalup.
Naša ljudskost se meri time koliko smo sposobni da saslušamo one koji vide dalje i osećaju dublje od nas. Ako ih budemo samo gurali u mašinu za postizanje rezultata, ostaćemo društvo bez vizije, krcato onima koji su „uspeli“, a koji su zapravo duboko prazni
Možda naša dužnost nije da „guramo“ decu ka spoljnom uspehu, već da im pomognemo da izgrade stabilno samopoštovanje koje ne zavisi od tuđeg aplauza. Biti usklađen sa sobom, sačuvati radoznalost i dobrotu u svetu koji je postao grub, to je možda jedini uspeh koji je uistinu bitan. Sve ostalo su prolazne rang-liste u jednoj epohi koja će ionako biti zaboravljena.
Naša ljudskost se meri time koliko smo sposobni da saslušamo one koji vide dalje i osećaju dublje od nas. Ako ih budemo samo gurali u mašinu za postizanje rezultata, ostaćemo društvo bez vizije, krcato onima koji su „uspeli“, a koji su zapravo duboko prazni. Odbrana prava na sopstveni put, makar on delovao neuspešno, poslednja je odbrana duha koju imamo.
