Ne, ja nisam rođen da udaram čelom,
Ni da strpljivo u predvorju čekam,
Niti da jedem za kneževskim stolom,
Da ganuto slušam trabunjanja neka.
Ne, ja nisam rođen da kao rob trajem…
To je Apolon Grigorjev, ruski pisac, kritičar, prevodilac. Rođen je u Moskvi 1822. godine i citirane stihove je iskrvario 1845. ili 1846. Da, naravno, „iskrvario“, jer samo tako može da nastane poezija bez roka trajanja, pesma čiji je glavni lik rođen čitav vek nakon što je delo napisano. Taj se junak zvao Duško Vujošević i bio je crnogorski pisac, kritičar, prevodilac.
Pisac? Zonska odbrana koju je 3. februara 2010. smislio kako bi se Partizan odbranio od poslednjeg napada Barselone, počivala je na klasičnom književnom postupku, na oneobičavanju. Samo bi posebnom, darovitom, odabranom čoveku (ili ukratko – umetniku) palo na pamet da tako vidi završnih dvadeset sekundi utakmice, da zapanji publiku, da trijumfuje kao stvaralac i pre nego što je pobedio kao trener.
Kritičar? O tome bi nešto – zapravo svašta – mogao da ispriča svaki igrač i svaki sudija koji je imao nesreću da ga naljuti na treningu ili na utakmici. Još je više imao da kaže aktuelni srpski režim, kome je Vujošević – evo i jednog spisateljskog opšteg mesta, ali opravdanog – bio „državni neprijatelj broj jedan“, i to u već zaboravljenom dobu u kome se Vučiću i njegovim sledbenicima suprotstavljalo neuporedivo manje ljudi nego danas. Režim tadašnji, režim sadašnji, 2015. godine je primorao upravu KK Partizan da se sa Duškom Vujoševićem rastane.
Prevodilac? Možda i pre svega drugog. Spajao je svetove koji po pravilu – ili barem po stereotipu – ne mare mnogo jedan za drugi. Košarkašima je objašnjavao književnost, književnicima košarku. Podsećao ih je da njihove veštine imaju zajedničku svrhu, da služe tome da život učine smislenijim.
Duško Vujošević je rođen 3. marta 1959. u Titogradu. I evo već u drugoj biografskoj rečenici još oneobičavanja – trener je postao sa 17 godina. Ko u tim godinama uopšte vidi teren onako kako ga treneri vide? Samo posebni, samo daroviti… Itd. Kada je postao prvi trener KK Partizan, imao je 27 leta, a to je doba u kome se igrači inače pitaju da li još mogu da prođu kao mladi. Decenijama je šefovao košarkaškim ansamblima, ali bio bi gromada i da je dirigovao samo u jednoj koncertnoj, pardon, košarkaškoj sezoni; u bilo kojoj od ovih – 1987/88, 1988/89, 2009/10. U prvoj je odveo Partizan u belgijski Gan, jer je tamo bila postavljena scena za četiri najbolja košarkaška orkestra Evrope. Solisti u crno-belom (i kao frak i kao dres): Željko Obradović, Aleksandar Đorđević, Goran Grbović, Žarko Paspalj, Vlade Divac… Sledeće sezone još i Predrag Danilović, i njegovih 19 godina za 19 poena razlike u revanšu finala Kupa Radivoja Koraća, protiv slavnog italijanskog Kantua.
Trening je alhemijski proces kojim se znoj pretvara u zlato
Duško Vujošević
Sledi premotavanje, dvodecenijsko, jer se veliki životi mogu sagledati samo ubrzani. U sezoni 2009/10. Partizan i njegov Dule – ili Dule i njegov Partizan – stigli su do Pariza, opet među četiri odabrana evropska tima. I kao 1987/88, opet je bilo „zamalo“, jer je takav red u pristojnoj književnosti, nije to Holivud, ali je svejedno važio citat: „Trening je alhemijski proces kojim se znoj pretvara u zlato.“
Citat je Vujoševićev, dakako. I nikada nije bio jasniji nego malo pre tog evropskog „zamalo“, to jest 25. aprila 2010, u Zagrebu, kada je Dušan Kecman na 0,6 sekundi pre kraja utakmice protiv domaće Cibone gađao preko pola terena za trojku, za pobedu, za trofej Jadranske lige. Ispostavilo se da su Duško i Dušan zajedno shvatili da i takve šuteve treba vežbati. Čist umetnički uvid, čisto ostranenie.
U timu moraju da budu ljudi koji su spremni da isprave tuđu grešku. Kada je neko pogrešio, drugi igrač ne treba to da kritikuje, nego da se baci za loptu, kao da je grešku napravio sam. E tada se pali mašina
Duško Vujošević
Duško Vujošević je godinu dana trenirao i Crvenu zvezdu – partizanovci bi primetili da se umetnicima sve prašta – a vodio je i timove u Španiji, Italiji, Francuskoj… I u Moskvi Apolona Grigorjeva, gde je šefovao moćnom CSKA. Partizanu je darovao ukupno 23 trofeja. Izveo je crno-beli tim na parket 916 puta. Jasno je da su obe te brojke betonirani klupski rekordi. Kako je do njih stigao? Možda ovom poukom, košarkaškom, sportskom, političkom, životnom:
„U timu moraju da budu ljudi koji su spremni ne da podnesu, nego da isprave tuđu grešku. Kada je neko pogrešio, pa čak i u smislu sebičnosti, drugi igrač ne treba to da kritikuje, nego da se vrati sprintom i da se baci za loptu, kao da je grešku napravio sam. E tada se pali mašina…“
Ne, ja nisam rođen da udaram čelom,
Ni da strpljivo u predvorju čekam,
Niti da jedem za kneževskim stolom,
Da ganuto slušam trabunjanja neka.
Ne, ja nisam rođen da kao rob trajem…
Imali smo zapravo još jednog takvog junaka. Zvao se Božo Koprivica i bio je, jasno, crnogorski pisac, kritičar, prevodilac; poseban, darovit… Itd. Na brojnim fotografijama Koprivice i Vujoševića iz Beogradske arene, Božo priča Duletu o košarci. Ili Dule priča Boži o književnosti. Nije greška. Sa tih slika izbija takav elan da se čini kako ta dvojica neće biti samo „itd“, već zauvek. Umeli su za života da se posvađaju – Ne, ja nisam rođen da udaram čelom (osim u zidove i u druga čela) – ali je bliskost morala da ima poslednju reč.
Božo Koprivica je umro 20. marta, Duško Vujošević danas, 8. aprila. Blizina smrti podvukla je njihovo drugarstvo, a to drugarstvo još jednom podseća na bliskost sporta i umetnosti. U oba sveta, zapravo u svim svetovima, važi jedna italijanska izreka, Duletu možda i najdraža:
Se son rose, fioriranno.
Ako su ruže, procvetaće. A to što je sadio Duško Vujošević (1959-2026), odavno cveta i u halama i na ulicama.
